Живот и смрт легендарне пјевачице: Вријеме је за истину о Силвани Арменулић (ВИДЕО)

Аутор књиге, иначе доктор социолошких наука и публициста, каже да је до настанка књиге дошло занимљивим сплетом околности, иако он на почетку приче није имао посебних склоности према каријери славне пјевачице. По његовим ријечима, први пут је чуо за Силвану и видио је на телевизији давне 1990. године када је био ученик 3. разреда основне школе и када је емитована  популарна серија “Љубав на сеоски начин”.  Касније је једно вријеме у Добоју живио у непосредној близини њене родне куће, али није имао посебна интересовања у вези са том причом, осим оног што је читао по новинама док један разговор није одредио настанак монографије.

- Прошле године у једном више неформалном разговору са градоначелником Добоја, господином Борисом Јеринићем, сазнао сам да је Силвана добила улицу у Добоју и то на приједлог господина Обрена Петровића, тадашњег градоначелника, а градска скупштина је усвојила ту одлуку. Убрзо послије тога господин Петровић ми је рекао да би било добро да се уради једна добра и квалитетна монографија, а касније да се тај задатак повјерава мени. Био сам изненађен, али сам пристао - каже он.

Након тога, Видаковић је ангажовао бившег ученика, врсног архивисту и хроничара Небојшу Мићића, сада шефа регионалне канцеларије Архива Републике Српске, да му се придружи, као и још једну бившу ученицу Даницу Херибан Благојевић, перспективну умјетницу и графичког дизајнера, у тим који ће радити на томе. Прикључио се и Владимир Владо Илић, инжењер информатике, који је био задужен за скенирање и дигиталну обраду грађе.

- Кренули смо од нуле, јер референтни оквир за истраживање би био материјал који се налази на интернету, али примјеном методологије и квалитативне анализе садржаја закључио сам да су подаци непоуздани, чак и конфузни, те их нисам могао узети као релевантне, јер је то у супротности са принципима научног сазнања и методолошког трагања за истином. То ми је дало мотив да се посветим само томе - наводи Видаковић.

Балкан је изузетно плодно подручје за митоманију, а у случају Силване Арменулић и њене трагичне смрти то је попримило озбиљне размјере унутар којих је тешко раздвојити чињенице и измишљотине.

Видаковић каже да је стога било тешко написати књигу која се бави на објективан начин њеним стварним животом и дјелом.

- Силвана, њена млађа сестра Мирјана Бајрактаревић и виолиниста Миодраг Раде Јашаревић су те кобне ноћи 10. октобра 1976. године у 21.15 трагично изгубили живот у тешкој саобраћајној несрећи у близини мјеста Колари поред Смедерева и директних свједока из аутомобила није било, јер су сви путници изгинули и то је био основ за митологизацију. Ми смо били на свим тим мјестима, почев од Александровца Жупског гдје су они посљедњи пута наступали, преко Пожаревца и Смедерева па надаље. Нашли смо доста свједока који се сјећају многих детаља, али и неки су нам се сами јављали, посебно послије мојих ТВ наступа, првенствено код Светлане Луковић у емисији “Недељно поподне” на БН ТВ након чега су ми се јавили људи од кључног значаја. Анализирали смо све до најситнијих детаља - рекао је Видаковић.

Он наводи да му је помогао Андрија Бајић, Силванин савременик, са којим је мјесецима био у контакту, као и Исмет Крцић, пјевач црногорских пјесама, популаран 70-их година. Велику помоћ дао му је и Срба Ивков са чијим је ансамблом наступала посљедњих седам година, као и Љубиша Павковић.

- Посебно ми је био користан сусрет са гитаристом Бором Вишњичким, организатором тог посљедњег концерта на “Жупској берби” у Александровцу, живим свједоком јасног сјећања. Посебно су нам помогли људи из Александровца, прије свега Марина Атанасковић, директор Туристичког савеза, те Иван Брборић, кустос Завичајног музеја. Затим је ту још неколико анонимних сарадника који су нам помогли, али су жељели остати анонимни што смо испоштовали. По питању трагедије, не постоји више непознаница и поносан сам што је то коначно ријешено и што је скинут вео мистерије са цијеле приче - наводи Видаковић.

Када се скине вео митоманије, откривено је ко је је била дјевојчица Зилха Бајрактаревић из Добоја, која је постала југословенска пјевачка дива Силвана Арменулић. Видаковић рецимо открива да Зилха Бајрактаревић није побјегла од сиромаштва и пијаног оца. Одрасла је у добростојећој породици првог добојског посластичара Мехмеда Бајрактаревића Гарана, који је цијели Други свјетски рат провео у партизанима, био изузетно угледан човјек, један од оснивача ловачког друштва у Добоју, дружио се са виђенијих људима тог времена. 

- Била је одличан ђак, то видимо по њеним оцјенама из школског дневника који смо пронашли. Није тачно да је из Добоја отишла у Сарајево да пјева, него је отишла са старијим сестрама у Травник да ради у фабрици “Братство”. У то вријеме једна од најбоље стојећих фабрика у БиХ, то је била војна и пољопривредна индустрија, гдје су плате била изнад просјека, а како је почела да пјева, то читаоци могу да пронађу у књизи - каже Видаковић.

Силвана је, како је то документовано, кафански занат пекла поред великана музике Исмета Алајбеговића Шербе и Аце Степића. Постала је звијезда захваљујући пјесмама Андрије Бајића “Над извором врба се наднела” и Томе Здравковића “Шта ће ми живот”. Иако је слављена као пјевач народне музике, током каријере с лакоћом је шетала кроз различите синглове од шансона преко староградских до пјесама забавне музике, играла је на телевизији и филму без проблема парирајући глумачким ведетама тог времена, доказујући да је вишеструко талентована особа, али са друге стране у то вријеме потцјењивана је од стране музичке индустрије као извођач шунд и кафанске музике, што је по ријечима Видаковића, добрим дијелом крива чињеница да је  ријеч о  жени и особи која је мислила својом главом када то није била популарна ствар.

- Силвана је могла да пјева све и пјевала је много различитих жанрова без проблема. Она је зачетник новом музичког правца који сам ја означио као фолк-шансона. Силвана је пјевала шлагере, романсе, шансоне, била је више од обичне пјевачице народне музике. По питању њеног одласка у филмске воде, она се ту одлично сналазила. Редитељ Драгослав Лазић је био одушевљен њеним глумачким талентом, а чувени филмски сниматељ Милорад Јакшић Фанђо нам је у интервјуу рекао да се Силвана професионалније понашала од свих глумачких звијезда са којима је играла. Многи не знају да је Силвана много читала, посебно књижевне класике, вољела је умјетнине и разумјела се у умјетност. Чувени редитељ Фадил Хаџић у чијем је култном филму “Лов на јелене” играла главну женску улогу  је чак насликао њен портрет, јер је био фасциниран њеном харизмом, унутрашњом љепотом и елоквентношћу - објаснио је он.

Како истиче, потцјењивана је од музичке индустрије, прогањана и стигматизована и једно цијело поглавље у књизи је посвећено томе.

- Никад није била ничија љубавница, са политичарима није имала никакав други однос осим пословног, држала је до себе, била је високоморална и вољела је једног мушкарца, ту љубав је са собом однијела у гроб. Сви који тврде супротно могу рећи да не говоре истину и да су побуде за такве тврдње ниске и служе за јефтине трачарске приче за жуту штампу. Не знам зашто и коме је толико требало да износи нетачне податке и грубе неистине, могу да разумијем профит, али да неко тако гнусно лаже о некоме ко уз све то више није жив, никада ми неће бити јасно. Али разлози постоје - сматра аутор.

Била је изложена медијских нападима након скандала са пјесмом “Југо, моја Југо” што је, по ријечима аутора монографије, само посљедица љубоморе и личних интереса појединаца.

- У књизи смо посветили пажњу и том инсценираном скандалу са пјесмом “Југо, моја Југо”, ту је без потребе направљена лоша прича, а себи су за право дали да о томе дискутују некомпетентни појединци из система. Истина је да су се њој удварали многи политичари, али она није била склона ванбрачним љубавним везама и сигурно је због тога имала проблема. Постоји тврдња да Силвана никада није пјевала Титу, чак у Музеју Југославије у Београду постоји фундус са огромним бројем фотографија Тита, заправо су ту све фотографије обједињене на једном мјесту, али нема ниједне на којој је Тито са Силваном, међутим ми смо приватним каналима дошли до одличне фотографије на којој су Тито, Силвана, Лео Мартин, Исмет Крцић, Стане Доланц и генерал Никола Љубичић, а настала је у Карађорђеву 1972. године приликом једног дипломатског догађаја. Ту фотографију је начинио официјелни фотограф, али је она из непознатих разлога нестала из фундуса Титових фотографија. Много тога је нетачног речено и у вези те погибије, истрага је урађена лоше, непрофесионално, много нелогичности и импровизације је унесено у све, неко је интервенисао, тачније зна се и ко да се то мало заташка. Силвана је возила у то вријеме најмоћније ауто у земљи и нису погинули при брзини од 150 км/х него су возили 240 км/х и није био директан судар - каже Видаковић.

Силванина трагична судбина, каријера испуњена врхунским пјевањем, болом, кафанским животом и великом славом, без проблема може парирати рецимо судбини кантри звијезда попут Петси Клајн или Тами Вајнет или рок хероина попут Џенис Џоплин, али за разлику од њих, Силвана није добила адекватан умјетнички омаж, али је ова књига, како сам аутор каже, један од скромних помака да се ова неправда исправи.

- Као што сам већ рекао Силвана није одрасла у сиромаштву, иако је то у неком од интервјуа рекла, али на наговор новинара, јер су жељели да од њеног живота направе мит, али такве тврдње нису истините. Међутим, не може се рећи ни да је Силвана одрасла у раскоши, јер нема породице која је након Другог свјетског рата добро живјела. Добој је био разрушен што савезничким бомбардовањем што у борбама окупатора са партизанима и устаницима, а посластичарница Силваниног оца Мехмеда је била опљачкана и опустошена,  објекат конфискован и додијељен неком од поданика НДХ режима. Након рата Мехмед је кренуо од почетка. Брзо је успоставио све, али није своје кћерке видио нити у посластичарском занату нити на добојској Чаршији, зато их је упутио у свијет. Мехмед се разболио 1960. године, добио је карцином грла и лијечио се захваљујући Силвани на најбољим клиникама. Она је велики новац дала на његово лијечење, тако да нису тачне тврдње да су њих двоје били у лошим односима, напротив. Мехмед је био код ње у Београду. Али није се изборио са болешћу, умро је 1965. године. На његовој сахрани је био цијели Добој - јасан је Видаковић.

По његовим ријечима, Силвана је по љепоти могла парирати Брижит Бардо, по надахнућу и сензибилитету била је слична Едит Пјаф. Није добила умјетнички омаж, али Видаковић тврди да није имао ко да стане иза ње.

- Медији су били сурови, а РТБ рецимо није чак ни објавио да су погинуле Силвана и Мирјана, само је речено да је погинуо Миодраг Јашаревић, шеф народног оркестра РТБ. Али нам се јавио човјек који је у то вријеме био возач репортажних кола и каже нам да су то ноћ они изашли на лице мјеста и снимали, али шта се даље те ноћи догађало, ко је интервенисао да се то не емитује, за сада ће остати тајна, међутим све се на крају сазна. Такође, Силвана није имала бурне љубави, вољела је само једног човјека, свог законитог мужа Радмила, али како им је брак запао у кризу и како посљедње године њеног живота нису живјели заједно, Силвана је покренула бракоразводну парницу која је требало да буде окончана до краја 1976. године. Посљедње године свог живота је започела везу са Марком Марковићем, спортским новинаром, али ни са њим није била срећна, о чему су нам свједочили њени пријатељи - каже Видаковић.

Он додаје да ова књига, у неку руку, јесте покушај да се Силвани додијели оно што јој припада, да се јавности прикаже стварно стање и покаже истина о животу и трагедији једне велике звијезде и истинске умјетнице.

Сам аутор каже да је радећи на овој књизи не само открио бројне чињенице која бацају потпуно ново свјетло на живот Силване Арменулић, већ да је и сам схватио да ниједном послу не треба прилазити са предрасудама.

- Сазнао сам много, јер на почетку ја заправо нисам знао ништа о њој или сам знао површно. Раније сам сматрао да она јесте неко ко је вриједан пажње, али нисам ни изблиза имао слику о свему као сада након цијелог овог обимног посла. Много труда смо уложили. Само у јануару прошле године смо направили 2850 км путујући и истражујући. Посјетили смо све архиве, библиотеке, збирке, чак смо успјели добити од РТС-а до сада невиђене и необјављене фотографије као и неке снимке, а од ХРТ-а у Загребу смо добили до сада необјављене видео-интервјуе, од “Југотона” смо добили све кавере плоча рецимо, као и из “Дискоса”. Много приватних архива смо отворили, углавном је све поменуто у књизи, зато она има 513 страница А4 формата. Посебно ми је драго што сам разобличио све те неистине, што сам разоткрио углавном све дилеме и што сам ту саобраћајну несрећу истражио до детаља. Сада више нема мистерија ни митоманије, постоје само чињенице, иако јесу чудне, поједини моменти имају вео мистерије, ту нема много мјеста спекулацији - закључује Видаковић.

Он додаје да је посебно занимљиво што је радница Института за сугестију при Бугарској академији наука Вангелија Пандева Димитрова Гуштерова, у народу позната као баба Ванга, Силвани прорицала судбину те да тај сусрет није био ни изблиза онакав како је то приказано. А шта се тачно дешавало код бабе Вангелије, како аутор каже, читаоци могу пронаћи у књизи.

Филм

У филму “Тома”, који је поново вратио Силвану у жижу јавности, сугерише се љубавна веза између ње и Томе, што се наравно правда филмском фикцијом, али Видаковић у књизи открива да је чиста измишљотина. 

- Она је много помогла Томи на почетку каријере, а и он њој, међутим никада нису били у љубавној вези, то је измишљотина, Тома је био лудо заљубљен у Мирјану Бајрактаревић, Силванину млађу сестру, у коју је био заљубљен и Тозовац, те су јој обојица посветили по једну пјесму и обје те пјесме се зову “Мирјана”. Силвана је Тому гледала као брата, много му је помогла, али он њој није узвратио пјесмом “Шта ће ми живот”, него ју је писао за себе како би са том пјесмом наступио на фестивалу “Београдски сабор”. Тома  је пјесму написао једно јутро у хотелу “Славија” у тешком стању мамурлука након вишедневног боемисања, а Силвана ју је случајно чула кад је Тома пробао нумеру у студију. Онда је она њега молила да јој да ту пјесму, на шта је он рекао: “Узми, свеједно је писана за тебе” - наводи Видаковић.

Мирјана

Видаковић истиче важну улогу Силванине неправедно заборављене сестре Мирјане Бајрактаревић којој је у књизи посвећено цијело поглавље.

- Открива се да се она није никада звала ни Мирсада ни Мерима него Мирјана, чак смо набавили и њен родни лист. Погинула је у 25. години живота и била је у 6. мјесецу трудноће. Према многим музичким стручњацима, далеко бољи вокал од Силване је била, већ је имала добре и слушане пјесме, али та кобна ноћ је све однијела - рекао је Видаковић.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.