Због овог бизарног српског обичаја жене су проклињале дан кад су се удале
Иако важимо за традиционално друштво које веома држи до породичних вриједности, не тако давно снохачење било је дио традиције у Србији.
Народ је усвајао различите обичаје, а међу њима су и сексуални, који су се и до данас задржали у руралним срединама.
Најбољи приказ обичаја који су се некада спроводили, јесте кроз чувено дјело "Нечиста крв".
Убједљиво најбизарнији српски сексуални обичај је снохачење. Овај обичај подразумијевао је сексуално општење свекра и снахе у сеоским срединама. Потиче из времена словенских заједница.
Чин се упражњавао углавном због сексуалне незрелости или одсуства сина. Обичај је успостављен 1878. године, а кажу да је трајао све до повлачења Османског царства са наших простора, и да је искоријењен тек крајем Другог свјетског рата.
Тврди се да је био распрострањен на подручју Поморавља и у Врању и да је настао из "чисто практичних разлога" и преносио се с кољена на кољено, пише "Нпортал".
Када би се малољетни младић оженио старијом, одраслом женом у том случају би отац обављао брачну дужност. Често су се рађала и дјеца из односа између свекра и снахе, а снохачење би упражњавали до синовљевог пунољетства.
Снохачење у нашој књижевности
Вјероватно је једна од најпознатијих сцена српске књижевности управо она из чувене "Нечисте крви" Боре Станковића, када описује ноћ у којој се прославља вјенчање Софке и малога Томче.
У једној од сцена пратимо газда Марка који је трећег дана свадбе љут што се гости разилазе и криво му је што су отишли баш они који су са својим снахама "живјели", а он сад не смије. Проклиње покојног оца и тог сина, који му није син него брат (мисли се на Томчу).
Од жене тражи признање да је спавала са свекром, што она пориче, а он је удара. До Софке допиру јауци и она стрепи и чека, али газда - Марко, узјаха коња и у бесу га удари ножем. Од тог дана газда - Марко се није вратио кући. На крају стиже гласник да је убијен, а Софка је била убијеђена да је он због ње свјесно отишао у смрт. Кад су га нашли, још је био жив, али је покидао завоје и искрвавио до смрти.
Дакле, Бора Станковић је трагове овог чудног обичаја забиљежио у свом дјелу, а наводно су га практиковале све класе друштва, без обзира не етничку припадност и вјероисповијест и нико га није сматрао грехом. Чак су ти млади момци чије су супруге обављале брачне дужности са њиховим очевима, овај обичај преносили на млађе генерације и понављали га када би одрасли.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
