Занимљива судбина великана српског глумишта Стеве Жигона: Тврдокорни љевичар који није подносио Тита

Ријечи су ово којима се најкраће може описати великан српског глумишта Стево Жигон.

Увијек другачији, за неке чак и чудан, Жигон је прије свега био веома цијењен током каријере чију је шездесетогодишњицу прославио свега мјесец дана прије смрти, 28. децембра 2005. године. Овај свијет несвакидашњи умјетник је напустио у осамдесетој години живота оставивши неизбрисив траг. 

- Волео је да се дружи са суфлерима, гардероберима и момцима који намештају сцену, са правим и нормалним људима. И он је био нормалан, али није увек тако изгледао. Говорио је за себе да је пролетер. Волела сам га не као пролетера, већ као диносауруса, јер сам знала да такви људи као што је он изумиру с овог света - испричала је Стевина насљедница Ивана.

Рођен је 8. децембра 1926. у Љубљани, у радничкој породици. Родитељи су му дали име Штефан, које ће касније пасти у сјенку имена Стеван. Иако је крштен у католичкој цркви, већ на првим часовима вјеронауке постао је атеиста. Радо је препричавао анегдоте о вјероучитељу који је обожавао да једе бијели лук.

- Проповедао је идеју загробног живота, а када сам једног ученика замолио да га пита зашто једе бели лук, он је одговорио: Зато што он продужава живот. Зашто жели да продужи живот ако проповеда да благостање настаје тек у загробном животу? - питао се Жигон.

Атеизам га је приближио идеји комунизма па је у фебруару 1942. постао члан Савеза комунистичке омладине Југославије, што га је убрзо коштало робије. Двије године провео је у нацистичком логору у Њемачкој, гдје је научио њемачки језик, због чега је касније често добијао јаке улоге официра Трећег рајха. Одиграо је 59 улога у позоришту, потписао је 57 позоришних режија, играо 30 главних улога у 13 телевизијских серија и 17 филмова, а написао је седам драматизација и адаптација, као и три књиге о позоришту.

Гледаоци га највише памте по улози у култном телевизијском серијалу “Отписани” и “Повратак отписаних”, гдје је тумачио лик њемачког официра Кригера, омраженог код публике. Ипак, Жигон је успио да се избори с тим и да му публика додијели епитет једног од најцјењенијих драмских умјетника.

У младости, на путу ка социјализму, преиспитао је своје ставове и схватио да је друштвени поредак донио много тога доброг, али и да је скренуо с пута.

- Социјалне разлике и неправде сувише су биле очигледне. Међутим, ја сам првих година после ослобођења имао још један не тако мали проблем: мене је напросто иритирала личност маршала Тита. Његови несувисли, примитивни говори, држање, рукавице, ципеле у боји плаве маршалске униформе, његова фризура, такође у боји, љубав према злату и ордењу, Брозова необразованост, а нарочито његов изразити антиталенат за језике јер он практично није умео нормално да говори ниједан језик - забиљежио је Жигон.

Док су га у друштвеном поретку многе ствари иритирале, у приватном животу није било ничега што би га чинило незадовољним. Са Јеленом Јовановић упознао се 1950, када је она имала 17, а он 24 године. Када је дошло вријеме да се упозна с њеним оцем и мајком, у Јеленин родитељски дом дошао је с виолином која му је раније спасла живот. Док је био у логору, свирао је у оркестру и зими је кријући испод робијашког носио још једно одијело - свечано, оркестарско. Смртно заљубљен у Јелену, помислио је како би та виолина могла поново да му спасе живот, па је у кућу њених родитеља дошао као музичар пошто је на њену адресу у претходних годину дана анонимно послао десетине љубавних писама. Анонимно, јер је у то вријеме постојала опасност од осуде околине уколико асистент отворено исказује љубав студенткињи.

Жигосан бројем 61.185 у логору, касније је стоички примао све ударце живота, жигове времена у којем је живио.

- Шта ћеш, такво ми је презиме. Не жалим се, само ме каткад тиште моје ране - говорио је Жигон сасвим мирно, уз препознатљив аскетски осмијех, као да је читавог живота ипак био ушушкан у свилу.

Пилот у 77. години

Слиједећи своју авантуристичку природу, Стево Жигон уписао се у 77. години на курс летења моторним змајем у Батајници. О необичном животном искуству које је стекао у школи пилотирања, својевремено је рекао да је летење слобода која је неупоредива с било којом другом.

- Први пут осетио сам да ваздух заиста постоји, не само као нешто што дишемо, јер ми то радимо по аутоматизму. Осетио сам се као да сам открио Америку, јер сам открио ваздух и то да птице док лете осећају ваздух као ми што осећамо земљу - рекао је овај умјетник.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.