Тамна страна високе интелигенције: Зашто је најпаметнијим људима најтеже у животу

Бити јако паметан није увијек гаранција успјеха или среће. Код људи са веома високим квоцијентом интелигенције долази до обрнутог случаја – о којем се не говори тако често. Код њих чешће долази до стања егзистенцијалне тескобе, социјалне изолације, емоционалних проблема и континуираног личног незадовољства услијед неиспуњавања многих високих циљева које већина особа с великим способностима себи поставља, преноси Нова.рс.

Неки људи не оклевају да кажу да интелигенција није исто што и мудрост, и да је мудрост нешто што многи од тих људи (не сви) немају са ИЉ изнад 120-130. Тако, Жан Сјо-Фашен, психотерапеуткиња и једна од најпризнатијих стручњакиња у подручју високих способности, објашњава да ништа не може бити парадоксално као мозак тих људи.

„Желим да живим савршеним животом. Једини начин да се то постигне јесте изолација, усамљеност. Увијек сам мрзио гужву”, казао је једном Вилијам Џејмс Сајдис, познат као најинтелигентнији човек на свијету.

Бити врло интелигентан подразумјева пак одређену крхкост. Суочавамо се с врстом ума способном за стварање хиљаде идеја одједном. Они су брзи, оригинални и могу произвести за неколико секунди бескрајан број аргумената и концепата. Међутим, нису увеијек у стању да управљају свим тим информацијама. Њихови когнитивни свијетови имају толико капацитета да је један подстицај довољан да њихови неурони одмах запале и дају облик многим идејама, али истина је да они не успјевају увијек да дају конкретан или чак успешан одговор.

Све то може изазвати велику фрустрацију и збуњеност. Није све тако невјероватно или једноставно за особу или дијете с високим способностима. Нико није објаснио како користити тај мозак тако софистициран, тако жељан информација и продуктиван у идејама. Заправо, стварност постаје много сложенија за људе с ИЉ-ом преко 180. У тим случајевима, и као што смо већ видели у историји најинтелигентнијег човека на свијету који је имао ИЉ од 250 бодова, њихови животи могу постати праве трагедије.

Бити јако паметан – парадоксални дар

Живимо у друштву у којем се поштују дарови. Одушевљени смо људима с јединственим талентима и способностима, дивимо се онима који доминирају одређеним подручјем науке, умјетности, спорта… Нема тате и маме који кажу да не би волели да имају дијете с високим ИЉ-ом, јер је на неки начин идеја да је интелигенција синоним за успех још увијек врло присутна у нашем свакодневном животу.

С друге стране, и сама деца имају уверење да ништа не може бити тако фантастично као „бити јако паметан“. Може ли постојати нешто боље? „Надарени“, кажу они, полажу испите с добрим оцијенама без проблема или учећи мало. Сада сваки старатељ, сваки психолог или отац дјетета с високим способностима зна да то и није баш увијек тачно.

Штавише врло је могуће да ће ученик с високим ИЉ-ом остати незапажен током већег дела школовања. Такође је вјероватно да он не добија добре оцијене, да није добар у склапању пријатељстава и да је он тај одсутни студент који је увучен у свој властити свијет, који седи у последњем реду учионице, гдје не привлачи пажњу.

Интелигенцију је тешко контролисати

Разлог због којег бити врло интелигентан не гарантује увијек да ће ученик или студент бити први у класи лежи у неколико димензија. Први је досада. Дијете с високим способностима не осјећа се заинтересовано или стимулисано оним што је око њега и једноставно одваја и заузима пасивни став – због чега може чак доћи до неуспјеха у школи.

У другим случајевима, суочавамо се с ученицима који не знају како да контролишу своје идеје и ријечи. Понекад, прије једноставног испитивања, дете може упасти у неку врсту лутања, размишљања и закључака где не успјева увијек да да конкретан одговор. Заправо, у књизи „Превише паметан да би био срећан“ дјевојка објашњава да, док њене колеге долазе до једне идеје како би пронашли рјешење, она долази до 25 идеја и осјећа се неспособном за доношење закључка.

Овакво размишљање назива се арборесцентно. Такво размишљање људи с високим способностима објашњава се на следећи начин: када прими подстицај, ум почиње да генерише једну идеју за другом, иако у многим случајевима без јасних асоцијација. Све се илуструје сликом густог стабла с бесконачним гранама у којима особа не може контролисати или организовати те податке. Укратко, једна мисао рађа другу и томе нема краја.

Емоционалне катаклизме

Други аспект који треба размотрити јесте онај који се односи на преосјетљивост. Бити врло интелигентан подразумјева преузимање дубоке и трансценденталне визије о стварности и о самом свијету. Понекад, само гледањем вијести на телевизији особа с високим вјештинама осјећа неразумевање, љутњу и скептицизам пред самим човечанством.

Емоције их хватају, не могу контролисати утицај одређених догађаја који за остале људе обично остају незапажени.

Димензије као што су лажи или издаја их надилазе, као и друштвене неједнакости, ратови – као да схватају да можда нису у стању да постигну многе од тих узвишених идеала које имају на уму.

Осим тога, изван класичне идеје да су врло интелигентни људи хладни, потребно је схватити да је њихов емпатијски капацитет огроман. Понекад више воле да се изолују како не би патили, да би одржавали удаљености како се не би превише укључили и да би се на неки начин повредили.

Међутим, њихови емоционални свемири су сложени и тај се интензитет такође усмјерава кроз креативност и инспирацију, развијајући до максимума многе њихове природне таленте.

Интелигенција не би требало да буде препрека за срећу

У овом тренутку сасвим је могуће да би неко могао помислити да је бити врло интелигентан нека врста патологије. Али то није истина. Оно што морамо да урадимо јесте да пробамо да олакшамо живот даровитим појединцима. Даровито дијете које пролази кроз школски систем неоткривено развиће мало академског интересовања и живјеће у личној изолацији гдје се могу појавити друге врсте проблема као што су анксиозност или депресија.

С друге стране, СЗО нас упозорава на следеће: ИЉ се не може користити само као дијагноза даровитости јер интелигенција се не може разумјети без емоционалног дјела, без преосетљивости, хиперестезије, хиперемотивности, хиперзрелости, хиперстимулације, без арборесцентног размишљања и брзих мисли…

Бити врло интелигентан може значити живот у врло сложеном личном углу где су емоције и мисли хаотичне, дубоке и врло интензивне. Стога је наша улога родитеља, мајки, старатеља, васпитача или психолога да даровитој деци понудимо одговарајуће стратегије како би пронашли мир и равнотежу. Тако да могу досећи свој максимални потенцијал и, наравно, срећу, пише униљорнер.цом.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.