Србин одрастао међу макроима и дилерима постао маг маркетинга у САД

Заплет његове прича почиње у родном Београду, када његов отац почетком 1991.године, у праскозорје рата на просторима бивше Југославије, одлучује да без икаквих гаранција и обећаног посла спакује породицу и све што је имао у четири кофера (за сваког по један) и крене пут Америке.

"Мој отац је имао неко шесто чуло, схватио је шта се спрема. Рат још није ни почео, а он је мајци рекао да ми тамо више немамо шта да тражимо. Имао сам тада дванаест година, из моје пубертетске перспективе ништа ми није било јасно, осим да ћу преко ноћи променити град, државу, континент, школу, пријатеље, укратко – све. За мене више ништа неће бити исто", присјећа се за Сербиан Тимес Александар околности под којима је стигао у САД.

Прва дестинација породице Јовичић била је америчка држава Аризона, тачније јужни дио града Феникса, црначки гето, мјесто са једном од највећих стопа убистава и криминала у САД. Не баш идеалан амбијент за одрастање…

"Моји почеци у овој земљи су били прилично тмурни. Одрастао сам у лименим приколицама, међу макроима и нарко дилерима, у крају у који ни полиција није улазила без велике нужде. Амбијент из гето-филмова. Био сам одличан ђак, али сам био гладан. Отац инжењер чистио је цеви, мајка која је дипломирала економију је радила по кућама. Трудили су се, али смо једва састављали крај са крајем. Успут смо били једна од ретких белих породица у крају, свима чудни и необични због наших имена. Пакао је трајао пуних пет година, све док нисмо добили зелене карте", каже Александар, кога је скупо коштала школа коју је прошао, али је те животне испите и искушења касније максимално наплатио у бизнису.

Први посао нашао је још као школарац. Послије часова теглио је намјештај за једну фабрику. Ипак, његова прва и највећа љубав били су аутомобили, тзв- “лоwридери”, па је за џепарац зарађивао тако што је са пар другара прао кола, уграђивао звучнике, тапацирунге, па се из тога касније изродио и први озбиљнији посао.

"Још у средњој школи почео сам да продајем делове за аутомобиле преко интернета, што је тада била реткост, тај посао је још био у повоју. Максимално сам користио све што сам до тада научио о аутомобилима и то је почело да доноси новац. Ипак, колико год сам био везан за ауто-индустрију, оно што ме заправо фасцинирало био је интернет, невиђене могућности које он пружа".

Средином 1990-их све више се посвећује дигиталном маркетингу и е-трговини, развијајући једну од првих америчких компанија за продају ауто-дијелова на мрежи, названу Соутхwест Аутоwоркс (касније СпортЦомпацтОнлy.цом).

"Имао сам само 16 година када сам покренуо прву итерацију сајта, са неким плешућим медведима и сјајним звездама (смех). Ја сам био имигрант, самоук, па сам се у том послу фокусирао на оно што сам у то време најбоље знао: аутомобиле. Компанија је била нешто ново на тржишту, тако да смо брзо постигли огроман успех путем мрежне интернет трговине и СЕО стратегије, пре него што је ико уопште почео да користи реч “СЕО”. Седам година касније сам компанију продао једном фонду приватног капитала, а са идејом да направим фирму која ће пружати услуге дигиталног маркетинга великим компанијама", враћа филм на те дане Александар.

То му је ускоро и пошло за руком. Рачунао је на то да велике корпорације још увијек немају организован тај сектор и понудио им да он са својим знањем и искуством обави тај посао за њих. Ускоро је радио за гиганте, попут XМ Радија, УСА Тодаy (Ганнетт Цорп) и других медијских компанија.

"У том су стигле и друштвене мреже, за које смо моји сарадници и ја одмах проценили да ће имати велики на утицај на продају и маркетинг. Постао сам експерт за све ствари из тог домена, од израде сајтова, оптимизације, до прављења тзв. “дигиталних стратегија” за велике компаније, којима помажем у развоју пословања. Имао сам доста искуства из моје претходне компаније и учио сам из својих грешака, које сам правио у незнању".

У последњој деценији, Александрова фирма “Еxецутиве дигитал”, у којој ради преко 130 запослених у девет канцеларија широм свијета, радила је на развоју око хиљаду брендова.

"У Србији тренутно имамо преко 40 запослених, 10 фрееланцера и консултаната на различитим позицијама. И настављамо да растемо, стално учимо јер је дигитална индустрија таква, не смете преспавати ниједан дан, јер ћете бити у заостатку. Не говорим ово да се хвалим, већ се надам да ћу можда у Србији или међу нашим људима у дијаспори испровоцирати некога да покуша исто ово што сам ја урадио. А за то не треба да будете геније, већ да напорно радите, учите и пратите свој пут. Чисто да се зна, моје снове сам почео да остварујем из канцеларије која је била величине оставе… И на том путу није све ишло глатко, било је много неуспеха, нарочито у покушају да се на тржиште изнесу неке нове идеје и решења. Али важно је да човек настави да ради, да не поклекне пред првом препреком", истиче Александар Јовичић.

Посљедњих година фокусиран је преко своје фирме на “ентерприсе приступ” дигиталном маркетингу:

"Верујемо да компаније морају бити свеприсутне на мрежи, како би повећале свој приход и задржале се на врху. Жао ми је што за све ово време нисмо више сарађивали са фирмама у Србији, које су наше услуге углавном процењивале као скупе. Радили смо са Беотелом, ИнфоСтудом, сајтовима Половни аутомобили, Преко везе и Еаст Хуб, а надам се да ћемо убудуће више бити у прилици да помогнемо фирмама у Србији да се глобално позиционирају. Око 80% наших клијената су из САД, а радимо са фирмама од Норвешке до Еквадора".

Иако не послује много у Србији, његова компанија је претходних година имала низ значајних хуманитарних акција, у којима су преко удружења “Сунцокрет” помагали одјелења српских болница за церебралну и дјечју парализу и радовали поклонима малишане за Нову годину и празнике.

"Жао ми је када видим да све више младог и паметног света одлази из Србије, али их разумем, јер се професија тамо, на жалост, све мање цени. Наравно да један инжињер, професионалац, неће остати да ради за 700 евра ако за тај исти посао може у САД да заради 7.000$. Будућност младих у Србији је веома неизвесна, а ако не постоје минимални стандарди, сви који могу ће на крају напустити земљу. Логично је да особа са платом од 25.000 динара не може да преживи у Београду и Новом Саду. Неке ствари су просто погрешно постављене. Рецимо, имао сам подршку Владе Србије за пројекат Еаст Хуб, али сам се нашао у чуду када сам схватио да треба да плаћам порез од 63% као послодавац, што није нормално (?!)", зачуђен је Александар који се, ипак, узда у нову, “дигиталну генерацију Србије“.

"Ако један млади социал-медиа експерт може самостално да води пар канала за клијенте или за себе лично, да од тога заради пар хиљада евра месечно, онда има наде у самостално пословање у Србији", констатује он.

Иако му посао, како сам признаје, прави приличан хаос у животу, труди се да у Мајамију, гдје данас живи, што више времена проводи са сином Андријом и супругом Милом. Да му дијете не би изгубило контакт са завичајем, често путује за Београд.

"Моја породица је мој приоритет, а под проширеном породицом сматрам и људе који раде у мојој компанији. У породици се човек најбоље и најпријатније осећа, а ја сматрам да у породичној атмосфери најбоље и ради", каже Александар Саша Јовичић за крај разговора за Сербиан Тимес.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.