Секс јој је постао изабрани антидепресив - Мира Фурлан у мемоарима о интимним драмама

У дијелу мемоара који је Мира Фурлан насловила: "Осамдесете: Секс, дрога и  rock ’n’ roll", глумица се отвара по питању љубави и секса.

"Једна сам од ријетких младих људи у Загребу (а и у цијелој држави) која има свој властити стан. То значи да је мој стан брзо постао једно од популарних друштвених окупљалишта у Загребу. Музичари и глумци из Београда, Љубљане и Сарајева редовито пролазе кроз мој стан, чак и кад мене ондје нема. Стан је угодан, згодно смјештен у центру града и с добром залихом вина, сира и траве.

Водим своју, унутарњу, никад окончану борбу за равноправност сполова: ако се мушкарци могу сексати и остати емоционално неангажирани, тако могу и ја. Емоционално укључивање чинило се попут затвора, попут окова око врата. Мушкарци (међу којима и мој отац) могли су без проблема трагати за слободом - зашто не и жене? Хтјела сам бити слободна од компликација, везивања, боли. Нисам хтјела бити овисна, плачљива жена којој нешто треба. Усто сам из дубине душе презирала трачерску, злобну буржоаску заједницу која оцрњује жене и због најмањег сексуалног пријеступа. Нисам имала стрпљења ни за што од тога. И тако је секс постао моје особно ратиште, на којем ћу се борити за слободу, своју слободу. Или сам бар то тако хтјела гледати.

Постојало је и наличје: нисам имала појма како комуницирати с мушкарцима осим путем секса. (Та се неспособност чини обострана.) Умјесто да се питам: зашто то чиним?, обично бих се одлучила за наизглед интересантније питање: зашто не направити то?

Најчешће, то је пут с најмање отпора. "Не" је изискивало превише напора, бар се тако чинило. А, док год то на мене не утјече ни на који начин, док год ти људи нестају чим сврше и оставе ме саму, то ми је океј. Исто тако, секс постаје одабрани антидепресив. Функционира ли то?

Јутра су најтежа. Почела сам коцкање с временом које ће ме пратити цијелога живота. Не могу устати на вријеме. Не могу се довољно наспавати. Обожавам сањати. Снови су најинтензивнији и најзанимљивији дио мог дана. Мрзим будилицу, која ме тјера да прекинем једино у чему истински уживам.

Очајнички желим остати у својим сновима, тим разрађеним, вијугавим, комплицираним причама које ми се чине стварнијима од такозваног живота. Каткад се пробудим у сузама, јецајући, посебно након вечерњег предозирања антидепресивом секса. Требала бих бити у стању препознати повезаност. Можда и јесам, негдје у позадини својих мисли. Но тиме се ништа не мијења.

У једном од снова који се понављају тражим мајчин телефонски број. Знам да сам га некамо ставила, но не могу се сјетити камо. Знам да је требам назвати. Изгубиле смо контакт. Не знам чак ни гдје је она. Како сам могла то допустити? Осјећај кривње голем је, неподношљив, гуши ме. Знам да се преселила, а ја никад нисам покушала чак ни сазнати гдје живи.

Знам да је назвала прије неки дан, али није оставила свој број. Чула сам да је болесна. Морам наћи тај телефонски број. Знам да га негдје имам. Али гдје? Махнито тражим по ладицама, покушавајући пронаћи тај кључни комадић папира. Паника ме посве обузима. Затим ми уши пара грозни звук будилице.

Будим се, трзам из сна. Сан ми је разбијен. Морам га довршити. Морам наћи тај комадић папира. Морам то ријешити. Морам се отрести тог осјећаја кривице, прекинути навалу панике. Или: сањам да лутам ходницима казалишта, у потпуном мраку покушавајући пронаћи позорницу. Чујем свој шлагворт, и знам да управо сада морам изаћи на позорницу. Али далеко сам, мрачно је, изгубљена сам. И опет, осјећај кривње, панике, да сам починила погрешку коју не могу исправити.

Желим да прича, каква год била, дође до задовољавајућег закључка. Желим се вратити у сан и доћи до расплета. Треба ми још времена. Гасим глупу будилицу. Враћам се точно у онај тренутак гдје желим да се радња промијени. Усмјеравам причу у овом па у оном смјеру, док не буде у складу с мојим жељама.

Враћам се у сан док гледам будилицу крај кревета. Знам да за четрдесет пет минута у казалишту почиње проба. Знам да ће ме сви остали глумци чекати. Али склапам очи. Не помичем се. Пуштам да вријеме пролази. Гледам свако помицање казаљки сата и перверзно уживам у неизбјежној катастрофи коју си припремам.

Не помичем се до тренутка потпуне панике, оног тренутка у којем сам апсолутно сигурна да ћу закаснити. Тек тада скачем из кревета и у дјелићу секунде прелазим из стања пасивне непокретности до стања махните хистерије. И ето га: успјешно сам пренијела панику и кривњу из својег сна у свој стварни живот. Постаје све теже и теже разликовати то двоје", пише у књизи, преноси Б92.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.