Прошао је вијек од рођења посљедњег краља Југославије Петра II Карађорђевића

Била је то ситуација коју су доживјеле бројне крунисане главе током Другог свjетског рата пошто је нацистичка Немачка окупирала велики део Европе. Почев од краља Норвешке Хакона VII, до грчког краља Ђорђа II. Мање више сви они привремено су се заједно са својим владама нашли на тлу Британије или њених поседа. Већина се по окончању рата вратила у своје земље.
 

Судбина краља Југославије Петра II Карађорђевића била је међутим много трагичнија. Као уосталом и судбина његове земље. Прворођени син краља Александра I Карађорђевића и краљице Марије фон Хоенцолерн Сигмаринген, од Румуније, рођен је у Београду, у здању двора. Кумови на крштењу били су као изасланици краља Џорџа В, војвода од Јорка са супругом, потоњи британски краљ Џорџ VI и краљица Елизабета. Када је 9. октобра 1934, у Марсељу, убијен краљ Александар, био је то најтрагичнији момент међуратне Југославије. Земља која се тек стабилизовала, иначе све време суочена с бројним непријатељима, поново се нашла без стабилног неприкосновеног вођства.

У складу с тестаментарном жељом почившег краља образовано је намесништво чија је прва личност био кнез Павле Карађорђевић. Уз њега, чланови намесништва су били др Раденко Станковић и др Иво Перовић. Млади краљевић Петар у време убиства оца налазио се у Енглеској где је упућен на школовање. Имао је тада 11 година. Потоњи период малолетни краљ Петар II проводи у Југославији. Кнез Павле управљао је земљом као први намесник, у ишчекивању пунолетства краља Петра ИИ. Стицај оклоности довео је септембра 1939. до новог светског рата. Иако су све симпатије кнеза Павла без икакве дилеме биле на страни Британије, његов превасходни циљ када се у Европи распламсао ратни сукоб, био је како очувати Југославију далеко од рата.

Била је то тешка ситуација. Јавно прокламована неутралност званичног Београда, заправо је била добрим делом мимикрија. Када је средином 1940. поражена и окупирана Француска, Немци су се дочепали докумената која су јасно указивала да је Београд, односно кнез Павле, заправо водио политику наклоности западним савезницима. Притисак Берлина се потом појачао. Искрцавање Британаца у Грчкој довело је до одлуке Немачке да обезбеди Балкан без присуства Британаца, што ће додатно отежати положај земље. Тражено је приступање Краљевине Југославије Тројном пакту. Кнез Павле је поступно, после мучних преговора, успео да издејствује да приступање буде формално. Односно, Краљевини Југославији је пактом од 25. марта, гарантовано да се од ње неће тражити никакво учешће у немачким ратним напорима, нити прелаз немачких трупа. Државни удар који се догодио 27. марта 1941, довео је до беса Берлина и напада на Краљевину Југославију. Пучисти су прогласили младог краља Петра II пунолетним, да би га потом одвели у емиграцију.

Заједно са избеглом владом доспио је у Грчку, одмах потом у тада британску Палестину, затим у Египат. У јуну 1941. доведен је у Енглеску, где је прихваћен као симбол противљења нацизму. У то време краљ Петар ИИ је у Британији приказиван као нека врста узора отпора Немачкој. Слављен и уважаван, пошто више није имао поред себе искусног кнеза Павла, који је одведен у конфинацију, прво у Кенију, потом у Јужну Африку, због потписивања пакта, млади краљ се у новој позицији, окружен вештим политичарима и дипломатским утицајима, тешко сналазио. Потоња судбина Југославије одређена је усклађивањем интереса великих сила, углавном независно од прилика унутар саме земље. Када су совјетске трупе из Румуније у јесен 1944. прешле на територију Југославије и заједно са партизанским јединицама у октобру заузеле Београд, било је јасно да је судбина Краљевине Југославије запечаћена. Сам Петар ИИ био је приморан да, августа/септембра 1944, подржи Јосипа Броза Тита као предводника целокупног покрета отпора у Југославији. Ројалисти унутар земље позвани су тада да се прикључе партизанском покрету односно НОВЈ, што ће многи и послушати.

Краљ је то учинио под притиском британског премијера Черчила који је, како изгледа, веровао да је придобио Јосипа Броза Тита, током преговора у Барију, Италија. Нарушавању краљеве популарности допринела је претходно и чињеница да се током рата, док је земља била окупирана, венчао. Његова изабраница била је грчка принцеза Александра. Била је то, нема дилеме, младалачка љубав. Венчање у таквим околностима није било по вољи ни краљице Марије. Монархија у Југославији, и формално, укинута је 29. новембра 1945.

Намесништво које је образовано по споразуму Тито - Шубашић (Срђан Будисављевић, Анте Мандић, Душан Сернец) било је тело које буквално нико ништа није питао. И претходно заседање АВНОЈ-а, новембра 1943, одредило је да се припадницима куће Карађорђевић забрањује повратак у земљу. Краљ је том намесништву чак и одрекао легитимност, као што никада није прихватио легалност поратног режима у Југославији, односно никада није абдицирао. У поратном периоду краљ Петар ИИ живео је углавном далеко од ма каквог реалног политичког утицаја. Режим у социјалистичкој Југославији био је тих деценија врло стабилан.

После раскида са источним блоком 1948, власт у Београду била је обезбеђена и интересима Запада. Краљ Петар ИИ, односно кућа Карађорђевић, која је изнела велики део борби за настанак нововековне српске државе и затим Југославије, несумњиво је уживала знатну популарност у неким деловима земље, посебно је то важило за централну Србију, као и војвођанске Србе. Али тај елемент се увођењем новог режима после 1944/45, нашао сасвим развлашћен, па и прогоњен. Карађорђевићи су у међуратном периоду уживали и, данас заборављену, популарност у новоослобођеним, претходно аустроугарским земљама, посебно у Словенији и Далмацији, уз разуме се Војводину. Ослобођење 1918. донело им је не само слободу од туђинске власти него и економско ослобођење. Највећи део сељака на простору данашње Хрватске и Словеније до 1918. били су беземљаши, у позицији која се није битно разликовала од феудалних кметова. Краљевина СХС/Југославија им је поделила земљу коју су претходно највећим делом држали велепоседници Аустријанци и Мађари.

При чему су бивши власници обештећени. Режим који је уведен после 1945. успео је да све то поступно буде заборављено. У социјалистичкој Југославији уведено је федерално устројство, убрзо преобликовано у сасвим лабаву заједницу у којој су једини фактори јединства били партија и њен челник Јосип Броз Тито. Идеја југословенства као нације, на чему се темељила Краљевина Југославија, сасвим је одбачена.

Несрећног прогнаног краља Петра ИИ подржавали су и помагали једино поједини представници политичке емиграције. Била је то малобројна група, осим ретких изузетака, скромног имовног стања и готово никаквог утицаја на међународном нивоу. Иако им се родио син, јула 1945. у Лондону, брак са краљицом Александром није био ни срећан ни дуготрајан.

Власт у социјалистичкој Југославији систематски, деценијама, ширила је приче о богатству отетом од народа. У стварности, имовно стање изгнаног краља било је скромно. Оно што су Карађорђевићи поседовали у земљи одузето им је. Државна средства која су пред рат склоњена на Запад, оно што је од њих преостало пошто су се намириле западне владе, припала су поратном режиму у Београду. Краљ Петар ИИ Карађорђевић преминуо је у Денверу, САД, 3. новембра 1970. Имао је само 47 година.

Сахрањен је у цркви Светог Саве у Либертвилу. Његовој сахрани поред десетина хиљада тамошњих Срба, нешто представника других југословенских народа, као и службених представника САД, присуствовале су и стотине америчких пилота спасених од стране ројалиста током Другог светског рата у окупираној Југославији. Био је једини краљ неке земље сахрањен у САД. Коначно, маја 2013. посмртни остаци Петар ИИ Карађорђевића пренети су у отаџбину и сахрањени у породичној гробници Карађорђевића, у крипти храма Светог Георгија на Опленцу, преноси Б92

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.