Прича хирурга који мијења полове: Осмица у индексу била је прекретница

Овако почиње животну причу за Курир проф. др Мирослав Ђорђевић.

"Крушевац и дан-данас представља централно место у мом, да тако кажем, отаџбинском делу срца. Кад год се вратим, поменем нешто што ме везује за Србију, прва помисао је Крушевац, почеци и сви ти људи с којима сам свет упознавао на детињаст начин. Прве другове, с којима још одржавам контакте, стекао сам у ОШ "Нада Поповић". Најбоља другарица из основне ми је и данас најбољи пријатељ и кума. У то време родитељи су ме уписали у музичку школу, која ме уопште није интересовала. Кад је отац након припремне отишао да ме упишу у прву годину, директор је рекао: "Друже, нема разлога да ваш син иде даље, пошто није ни долазио."

А ја сам се, идући ка музичкој, заустављао у парку да играм кликере, што сам тад и признао, па је отац казао: "Хвала, директоре, и довиђења."

Без икаквих коментара, без негативних последица по мене, завршио сам ту тужну епизоду у покушају да будем неки музичар.

Интересовао ме је фудбал, почео сам и да га тренирам, али како сам често долазио с модрицама, мајка се забринула. Више пута, кад одем да спавам, чујем како у њиховој соби куди оца да ћу остати без ноге као и његова мајка, моја бака, која је пала, па добила гангрену. И отац је морао да ми ускрати то задовољство.

Пред крај основне био сам висок само метар и по. Убједљиво најнижи у разреду, најзаосталији. Имао сам зато комплекс, па сам кренуо да играм кошарку, тренирам, скачем. Везивао сам кесице с пијеском на чланке и сваки дан скакао уз 63 степеника моје зграде како бих се извукао и почео да растем. Али пубертет је учинио своје - у року од годину дана порастао сам 24-25 цм и стигао генерацију.

Вуковац сам био тек у гимназији, јер сам попустио у седмом, имао чак тројку из физичког, четворку из математике, мог главног предмета. То је та криза у претпубертету. И у четвртој години гимназије било је проблема, професор математике је другу и мени закључио тројку иако смо имали одличан успех целе године. Ипак, ја ноншалантан, а мајка: "Како тројка, црни ти?!" И одем с другом код професора на врата, кажем да нам није јасно зашто тројка. Било му је непријатно, па је признао да нас је неко тужио да смо га нас двојица гађали кредама док је писао на табли, што није тачно. И поправи нам оцену, те сам био вуковац.

Били смо доста сиромашни, а у то време, средином седамдесетих, почело је узгајање садница ружа у крушевачком крају. Кренемо и ми, имали смо врло мало имања од деде и бабе у селу Маскаре. Помагао сам родитељима. Сећам се, нека '78-79, имали смо колекције плоча, куповао сам их од пара за ужину. Чувени албум "Вол" Пинк Флојда из '79. набавио сам два месеца након што је изашао, више се и не сећам којим каналима. Али нисмо имали грамофон. И замолим оца да ми да паре да купим грамофон, а он "видећу, видећу...". Закључам се у собу и плачем. Целу ноћ сам слушао како га мајка моли да ми купи грамофон. Међутим, он је имао друге проблеме. Тад сам решио да никад више нећу тражити паре за своје прохтеве! И зато сам кренуо, већ са петнаест и по година, да калемим руже и зарађујем.

Долазили су мајстори с југа и из околине Ћуприје да их калеме, а ја сам ишао испред њих, чистио земљу, гланцао корење да они могу да отворе ножем, ставе калем и заврше посао. И реко': Зашто бих ја чистио испред неког, ако могу сам то да радим?! Отац ми је дозволио да окалемим хиљаду комада, требало ми је четири дана, два пута сам посекао оба палца, али сам добар посао урадио. За четири године постао сам најбржи калемар на просторима бивше Југославије, калемио и у Бугарској, Мађарској... Већ од 15. јула па до 1. септембра, док не крене школа, калемио сам од шест ујутру док не падне мрак. Сваки божји дан, осим кад пада киша.

С друштвом из гимназије одем у камп Купаре, с врећама за спавање. И спустимо се у Дубровник, на концерт Азре, пре тога се с говорнице јавим мојима, а ћале каже: "Нашао сам ти посао, прекосутра почињеш да радиш." А ја био три дана на мору! И прекосутра у шест ујутро сам на њиви!

С друге стране, са седамнаест и по година добио сам први пасош и ишао у Трст да од својих пара купујем гардеробу. Имао сам и најбољи музички стуб у Крушевцу. И током факултета гледао сам да испите полажем у јулском року да бих имао месец, месец и по дана да радим.

Прва љубав десила се пред крај гимназије. Кад је цела школа ишла на Сајам књига у Београд, у аутобусу сам упознао две године млађу девојку. Љубав је трајала пуних пет година, и током првих година студирања.

У војску се ишло одмах после средње. Било је то '83. Имао сам обећање да ћу служити у нашем гарнизону у Крушевцу. И хвалио сам се у друштву. Међутим, отворим војни позив - Задар! Катастрофа! Погледам - артиљерија. Али, требало је да будем фотограметриста. Никад чуо! У ствари, то је фотограф. Имали смо врхунску фото-опрему и из хеликоптера смо снимали поља, планине, пределе у Словенији, па правили топографске мапе, обележавали циљеве, разматрали нападе, одбрану... Имао сам лаган војни позив и јако доброг старешину, Нишлију. Тражим му дозволу за град да бих гледао представу, глуме Миодраг Кривокапић и Раде Шербеџија, а он каже: "Ајде, не глуми будалу, какво позориште и војска! Идеш да се напијеш" Морао сам карту да му донесем. Осморица нас из те класе, из целе бивше Југе, славили смо 22. децембар, некадашњи дан ЈНА, 2019. у Гостивару.

Откуд медицина? То је можда и највећи промашај у мом животу. Смеју ми се сви који то чују данас. Планирао сам да упишем електротехнику или машинство, али сам желео и да се мало разликујем од генерације, па сам родитељима рекао да бих можда ишао на кибернетику, на шта је отац казао: "Мој колега је завршио кибернетику и ради као кувар. Немаш шансе с тим у животу." Што се показало као нетачно.

И ухвати ме друштво, нас 26 из крушевачке гимназије оде на пријемни за медицину, сви упишемо. Изашао сам без припреме, пријемни катастрофално урадио, али сам се уписао захваљујући Вуковој дипломи, био негде пред крај листе примљених студената.

Кад сам се вратио из војске, крећем на факултет. У првом року сам положио све испите - хемија, биологија, биофизика. И након тога - ништа. Нит сам учио, нит полагао, нит ме интересовало. Каква црна медицина! Изгубио сам прву годину због анатомије. Дођем из Крушевца на испит и не изађем, а мајци јавим да нисам положио јер нисам знао неке ствари. А заправо, уместо да одем на испит, одем на премијеру "Индијане Џоунса" у "Козари".

Следи прекретница кад ми је отац рекао: "Ако тебе ово не интересује, дижи руке. Година је прошла и готово. Боље да сад размишљамо шта даље него да губиш време." И кажем: "Дај ми шансу." Срамота ме било од родитеља, другова, генерације, свих. Вратио сам се и све завршио у року.

Пред крај факултета имао сам девојку из Београда, са моје године. Имали смо стабилну везу неких пет година, сада је угледни професор на Медицинском факултету. Због ње мојих последњих 20 испита су чисте десетке! Пре тога сам имао просек око седам. Била је одличан студент, учила, па шта ћу, седнем и ја да учим много озбиљније, и променим просек набоље. Само сам имао осмицу из хирургије. То ми је велики пораз, једино сам хирургију преферирао. На испиту код познатог професора пет девојака, ја шести. Кренем, а он све: "Добро, добро, супер, супер...", док оне изађу на бум и свима нам да осмицу. Никад нисам прежалио што је нисам поништио. Али сам рекао: Сад се бацам на хирургију, да докажем да је та осмица, у ствари, почетак једне каријере.

У тренуцима када сам био најнеугледнији, најнижи, тежио сам да се докажем у неком другом пољу које не захтева физичке способности. Почео сам да проучавам филозофију и наишао на Ничеа. Читао сам га већ са 14-15 година. Ту сам увидео да човек може да докаже своје квалитете на хиљаду начина. Ниче је изрекао и велику истину - увек треба да тежиш да заволиш оно што радиш, а не да тежиш да радиш оно што волиш. Малом броју људи пружа се да раде баш оно што воле. И кренуо сам после факултета да доказујем себе у сада мојим пољима медицине.

Дипломирао сам 1991, почели ратови, велика турбуленција, где, шта, како... Одлучујем да останем у Београду због девојке, чији отац ме убацује да волонтирам у Тиршовој, код чувеног професора Саве Перовића. Одем да му се јавим, чекам испред амбуланте, позове ме: "Ти си следећи. Скидај се!" Велим му да нисам пацијент. Заборавио је да треба да дођем, моје потпуно разочарање. Цело поподне и вече размишљао сам да ли да се појавим у уторак ујутру. И ујутро одмах уђем у салу, операција промене пола, то је тек почињао да ради. Тад сам видео да је та хирургија будућност. Био је 2. новембар 1992. Издржим целу операцију, 10-12 сати. Каже ми да се изненадио што сам се уопште појавио, па још и издржао, јер они који раде с њим једва чекају да се појави неко млађи па да побегну из сале. Ту смо почели фантастичан однос, малтене родитеља и детета, професора и ученика. Радили смо заједно скоро 15 година.

Чак и током санкција 1992. успео сам преко пријатеља, који су били велики произвођачи ружа у Сенти, да извезем све саднице из крушевачког краја. У Србији није имао ко да их купи, могли смо само да их бацимо. Организовао сам линију, шлепере, направио контакт у у Холандији, па смо близу милион садница годишње извозили у ЕУ. То ми је помогло да опстанем у Београду јер сам био волонтер. С једном породицом кренуо сам чак да узгајам руже у Сланцима, надомак Београда. После болнице трчиш у њиву, прскаш, режеш, копаш, па се ујутру вратиш у салу изгребаних руку. Али све је то за мене нормална ствар. Радили смо то три године.

Запослен сам потом у Тиршовој од '94. Специјализирам дечју хирургију, али пошто нисам могао да се бавим и хирургијом одраслих, завршавам специјализацију и из урологије. А почетком овог века професор и ја формирамо супспецијализацију из дечје урологије. И први сам који је завршио на Медицинском.

Професора '96. или '97. позивају у хуманитарну мисију у Вијетнам, са четири водећа стручњака из САД. Каже да неће без мене, а ја специјализант. Морао сам да се представљам као специјалиста. У Сајгону је све било шок - милијарду бициклиста, семафора нема, улица широка 20 метара, стојимо, не можемо да пређемо. За те две недеље изгубио сам десет килограма, па добио херпес зостер од пада имунитета. Ништа нисмо јели, плашили смо се. Кад одемо на вечеру с људима из тима, доносе кљунове од птица. Ниједног пса нисмо видели на улици, чули смо да их једу. Имали смо неке готове производе с амстердамског аеродрома и то јели. А свако вече у хотелу нас на папиру сачека опомена: "Нисте били на доручку." И последњи дан свратимо да видимо шта има за доручак, кад тамо јаја на око, кајгана, пршута, сланиница, хрскава, десет врста хлеба... Укапирамо да смо били будале из предрасуда.

Асистирао сам тада професору током операција као млађи, али већ трећи дан зове ме вођа тима, директор пластичне хирургије на Стенфорду: "Везани сте као пупчаном врпцом, одвезујем вас", и тражи да сам оперишем! Најтежи случајеви, а мој профешор храбри: "Знаш ти то, геније. То за тебе није проблем." И почнем самостално. Нигде никога, осим 15 колега Вијетнамаца, који гледају, сликају, снимају. Улазе Американци, сликају и снимају. А ја као искусни специјалиста. Трагикомично. Био је то добар пут, успоставио сам контакте с колегама које су ме подржавале на америчком путу, интернационалној каријери.

У оно тешко време санкција успели смо да добијамо немачке визе на годину дана. Ишли смо да радимо операције промене пола у Падови, Франкфурту, Хамбургу... Увек сам га возио, прешли смо сигурно милион и по километара кроз Европу. Чак су ме погрдно звали његовим приватним шофером, што ми није сметало јер су све те вожње рађале добре дискусије, нове идеје. Колега из Тиршове ме подругљиво питао: "Ниси га ваљда возио и у Вијетнам?" Био сам и у бројним мисијама у последњих петнаестак година: Индија, Кенија, Нигерија, Бразил...

Крајем прошлог века кренули су конкурси, све колеге око мене добијале позицију асистента. Нисам имао ни директора банке, ни директора великих предузећа, ни председника владе... Конкурисао сам с добрим референцама, али нисам био изабиран. Постао сам асистент тек 2001, а редовни професор 2018, пре многих који су у време када је тек требало да будем асистент дуго били асистенти, неки чак и доценти.

Иако сам познат као транссексуални хирург, главна специјалност ми је реконструктивна урологија. Најупечатљивији случај ми је дечак с Косова, који је те 2001, када сам га први пут видео, имао скоро годину дана. Родио се са два мушка полна органа, један близу једне, други близу друге ноге, на потпуно неприступачним местима. Мајка му је интелигентно дала име које се може користити за оба пола. Чак смо размишљали, пошто се чинило да се не може ништа урадити, да дете добије женске гениталије, па да је подижу као девојчицу. Ипак, одлучили смо да пробамо и успели, у операцији од 12 сати, да спојимо та два пениса у један. Данас је он врло задовољан младић, са апсолутно функционалним гениталним органима и нормалним изгледом, без икаквих знакова да је ту била једна од највећих аномалија коју је свет видео. То је једини случај у свету који је описан, а објавили смо га већ 2004. у водећем журналу.

Софија је рођена 2001. У то време сам био с бившом супругом, која је сада професор на Стенфорду. Нострификовала је америчку диплому још док је била трудна, путовали смо у Будимпешту да полаже испите, па је добила посао у Балтимору, тако да наша ћерка већ од друге године живи у Америци. Тад сам се ломио да ли да спремам ту нострификацију и доктори из Америке ме посаветују да то не чиним, да је паклен посао, а требало би ми бар 10-12 година да постанем оно што сам већ тада био. Временом, супруга и ја смо наставили свако на своју страну, али ипак уз Софију, која, иако је одрасла у Америци, говори српски без акцента, има пријатеље у Београду. То је награда за цео труд који сам уложио боравећи по свим добрим местима и забитима Америке где је живела. Све годишње одморе, накупљене слободне дане користио сам у то време да будем у САД. Пошто сам тамо само седео, кренуо сам да комуницирам с трансродним групама и прва два Американца, уједно и прва два странца, дошла су 2004. у Србију на промену пола. Потом је то невероватно брзо и добро кренуло.

Сада са Иваном имам ћерку Лену, седми је разред, а она је генетичарка у "Фронту". Нисмо се венчали, по мени будућност брака је увек неизвесна и под претњом развода, а то вероватно због тешког развода и одвајања од првог. Она то веома добро разуме, развијамо нашу породицу најбоље што умемо и у одличним односима са старијом ћерком.

Иначе, не прихватам тугу у животу. За мене је туга унутрашњи осећај тренутка који ће врло брзо да прође уколико сте јака особа. Кад ми недостаје да попричам с мајком, одем код ње, упалим свећу, проведем десетак минута и осећам се као да смо негде седели и попили кафу. Уопште не сматрам да нас је напустила. Јесте физички, али из сваког тог тужног тренутка гледам да извучем позитивно и додатну снагу.

Пре петнаестак година крећу позиви да изводим демонстрационе операције по свету, држим предавања, организујем симпозијуме... Американци су ми признали диплому с нашег универзитета, иако је то код којих врло строго. Нисам полагао никакав испит, а дали су ми лиценцу да направим тим за трансродну медицину у можда и најпознатијој болници на свету - Маунт Синај у Њујорку. Од 2016. ишао сам повремено, а 2019. потписао сам уговор да радим четири месеца годишње.

Чувени адвокати, представници влада и други славни с разним аномалијама били су моји пацијенти. Али и они су, као и сви, само људи којима треба помоћ, и свима пружам исто. Не говорим им имена, али у медијима је било да је ћерка, односно сада син певачице Шер - Чаз Боно, требало да буде мој пацијент. Били смо у контакту две-три године, али је имао изузетно велику телесну масу, с којом би операција била врло ризична. Ипак, то је одјекнуло у светским медијима.

Посебно је интересантан интервју који сам дао чувеном Хауарду Стерну. Возио сам за Скопље и док пролазим кроз Грделицу, преко спикерфона директно се укључујем у емисију, на 45 минута.

Занимљиво је и да сам био кум на венчању трансродној особи из Србије, коју смо превели из женског у мушки пол. Оженио се тадашњом девојком, после су вештачком оплодњом и донорским ћелијама добили близанце. Живе срећно.

Урадили смо 11. трансплантацију материце у свету 2017, а другу успешну трансплантацију тестиса 2019, а 2022. и трансплантацију јајника, у тиму који је водио гинеколог Милан Миленковић. Београд је за сада једино место у свету где су успеле трансплантације три генитална органа. Фали нам још мушки полни орган и то је моја визија. Радимо студије и истраживања и надамо се да ће се сваког дана појавити добри кандидати - генетски подударни давалац и прималац како бисмо избегли јаке и опасне имуносупресивне лекове. У сва три поменута случаја били су једнојајчани близанци, па имуносупресивна терапија није била потребна. За пресађивање пениса не можемо имати једнојајчане близанце, али макар брата и сестру или двоје из блиске фамилије, од којих један иде ка мушком, а други ка женском полу, био би идеални случај.

И кад ме не буде, сигуран сам да ће ме бити још дуго, дуго кроз моје ученике, који ће да развијају оно што смо почели. Што се тиче породице и пријатеља, волео бих да људи који ме се понеки пут сете уживају још много, много година пре него што и њих више не буде".

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.