Преминула је Буда Младеновић, омиљена Титова куварица

Жена која обожавала свој посао радила у мотелу на домак Сопоћана, у који је први пут ушла 1954. и гдје је радила до самог краја.

Нудили су јој посао куварице чак и у сједишту УН у Њујорку, уговор је био спреман, али је одбила.

У њеним специјалитетима је уживао Тито, занат је учила од Ержебет, куварице Моше Пијаде, спремала је за високе званице и амбасадоре који су долазили у њен завичај и није пристајала да постане лична куварица некоме од њих… Радила је малтене до посљедњег дана.

До почетка ове седмице била је на ногама, кувала је… Спавала је у хотелу “Сопоћани” у којем је имала своју собу да не би је возили у село. Била је веома везана за то мјесто и свој посао. Сваког јутра је дочекивала конобаре… У понедјељак их није дочекала. Обили су врата собе. Лежала је на поду поред кревета. Одвели су је у родну кућу. Ту је склопила очи заувијек. Очи које су се нагледале и патње и радости.

Нисам жељела да радим овај посао, били смо сиротиња, чувала сам овце, а мајка ме натјерала да дођем у мотел. Говорила ми је да је то једини начин да зарадим неки динар и купим нешто одјеће како бих се удала. Пристала сам, а тих првих мјесеци сам стално плакала, велики је то шок био за мене, нису кафана и мотел били за просту сељанчицу – присјетила се Буда прије неку годину за РТВ Нови Пазар те давне 1954, када је први пут закорацила у кухињу у којој ће провести свој животни вијек.

Током година мотел су походили амбасадори, разни државници, директори, челници Комунистићке партије попут Ранковића и Кардеља, али и сам Тито.

– Кад је одлазио, Тито ми је пришао и поздравио се. Био је веома пријатан, задовољан услугом, чак сам се и сликала с њим. Био је то за мене велики догађај који ћу памтити док сам жива – говорила је Буда.

Осим Тита, њеном кухињом одушевљени су били сви, а бројни амбасадори су по истеку мандата жељели да је воде у своју домовину како би им била лицчни кувар, али се њој није ишло из Сопоћана. Али је нису заборавили. Годинама су јој стизала писма, разгледнице и поклони из Аустралије, Јапана, Њемачке, Канаде, Мексика, Америке… Да је ангажују жељели су и власници најбољих хотела Југославије, а одбила је и посао у централи УН у Њујорку.

– И њих сам одбила. Сада се кајем, али сам тада била преплашена мишљу да будем у том велеграду. Нисам знала језик, била сам срамежљива, а свијет је окрутан и опасан по наивну балавицу са села.

И тако с годинама мотел јој је постао једина кућа. Радила је по двије смене, спавала по неколико сати, на боловање никад није ишла, а годишњи одмор користила је само четири пута.

– Завољела сам овај посао, радила сам с пуно љубави, али нисам имала времена ни за шта друго, нисам мислила на себе, нисам се удала, немам породицу… Жао ми је због пропуштених прилика, многа јела сам залила сузама размишљајући како ми је живот прошао, причала је Буда.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.