Омаж викару телевизијског краљевства VIDEO

Децембар '83. Сплит, стадион Пољуд. Досадна југовина што витла Далмацијом данима, расквашен терен и 90 минута непревазиђене спортске драме.

Југославија - Бугарска, посљедња утакмица квалификација за ЕУРО 1984. Ко побиједи иде у Француску. Ако буде неријешено, на завршни турнир ће Велшани.

Они што су имали срећу да се нађу на лицу мјеста прије равно четири деценије, углавном се слажу у оцјени и сјећањима: у највећем дијелу меча та је фудбалска представа подсјетила на боксерску; два гроги момка што се немилице, без било каквог гарда, млате до изнемоглости. Напад за нападом, једни па други. Свака контра к'о директ у браду.

Одистински, такав се боксерски окршај никада није догодио. Филмски, то би било оно шакетање Рокија Балбое и Ивана Драга у Москви.

Ври 'у рингу', али посебице ври у коментаторској кабини...

***

...Вујовић, Гудељ, грешка... И ево сада нападају Бугари... То ће бити згодитак, нема сумње. Сигурно... И 1:0 за Бугаре... Искренов! Да, да... То је било за очекивати...

...Млинарић! Тачно тамо где треба, мислим за Бугаре где треба... И сада Катанец, Катанец, изврсно је продро... Покушава Вујовић, ево... И гол! Сафет Сушић - 1:1! Весеље у стадиону!

...Перузовић... Ауууууу... Оштра лопта, Перузовић сада не рачуна на југо, отишао је давно из Сплита па не зна како то овде пуше, очито је заборавио...

...Сафет Сушић... Сплетљао се... Али узвраћа Радановић! Каква битка! Ево га Вујовић! Шта учинити? Вујовић у казненом простору... Шанса је то... Ударац, гол! Сушић - 2:1, 2:1! Лудница! Ха-ха-ха...

...Млинарић! Ајде, Марко! Вујовић! Иде Златко Вујовић, лопту тражи Сушић! Не сам Вујовићу! Са лијеве стране Млинарић, у средини Сушић...

...Биће то додавање... Не! Ударац према голу! И Симовић бран... Симовићу! Гол! Згодитак! Здравков! Згодитак! Резултат је 2:2!

...Ауууууу... Ко ће брже? Куд, Симовићу? Куд Симовићу? И ништа, шта ће бити, празан гол... Још Симовића нема... Аууууууу... Погодио је ја бих рекао Симовића у ноге... Како је ту било драматичних неколико секунди... И лопта је у корнеру, јој, јој, јој... Каква паника...

...Баждаревић, Баждаревић... Јаооооо! Сад смо још почели солирати...

...Сад је почело грубооо, Вујовић ће добити картон, ако не црвени, онда жути... Жути! Ухватио је суца за рукав. То се не радиииииии, Златкоооо Вујовићу!      

...Баждаревић... Ееееееее, па нема ту чекања! Перузовић! Ма куд, Перузовић?! Ма како то?! Ма што је ово?! Ха-ха-хаааа... Несхватљиво! Вода, боље рећи море ушло у уши...

...Радановић... Па зашто овако играти, људи?! Па ко вас је то учио?! Што ће сада бити? Пуштена је предност, враћена лопта изврсно натраг, погледајте како Бугари играју, видите ову ситуацију... Ништаааа...

...Прихваћа сада Сафет Сушић! Не сам, Сафетееее! И сад још можемо примит гол... Сад још можемо примит гол... Четрдесет пета минута 12 секунди и ево шансе за Бугаре, сјајна шанса... Иииииииии Симовић има срећу! Каква је то драма...

...Нема више времена за било шта... Нема времена, четрдесет пет 38... Вујовић! Вујовић! Ево шанса! Гол! Гол! Гол! Људи, па је ли то могуће, лудница, шта је ово?! Шта ће се ово догодити - 3:2!!! (Ко, ко, ко?) Па људи шта је ово? Шта је ово? Радановић! Радановић! Радан... Радановић! Људи моји, каква срећа! Ма је ли то могуће, тресу се трибине... 

***

Ванвременски коментар с елементима својеврсне бурлеске, дјело је најчувенијег спортског репортера екс-ју Младена Делића. Данас, са оволике временске дистанце, дилеме нема: у питању је пренос што је засјенио сам догађај. Понеко се можда и не сјећа резултата, вјероватно је још мање оних што памте стријелце, али тих неколико ријечи 'испјеваних' у прави коментаторски бисер ("Људи, па је ли то могуће, лудница, шта је ово") остале су за вијек вијекова; остале да блистају попут неке од најзначајнијих медаља Југовића с највећих такмичења.   

"Његова нарав и темперамент били су уткани у спортски менталитет Југословена", писао је својевремено Стипе Јолић, а један познати ТВ критичар (у вријеме кад критичари нису имали ни зеру милости за ТВ лица) овако се изразио: "Тај витез ријечи повремено је семантици окретао тур и говорну граматику слао у вражју матер. Потом нам је даровао несвакидашње плиновито стање говорења, најсимпатичнију брбљарију данашњице с довољно смисла за виђено, али неоткривено стање".

Младен Делић био је несумњиво прва репортерска звијезда велике Југославије. Знали су га и вољели малтене једнако у његовом Сињу, комшијском Книну, Госпићу, Прилепу, Сиску, Чачку, Чапљини... У популарности је уживао водећи рачуна о манирима, посебно се радовао - и помало шепурио - када би га неко од наших препознао на улицама Беча, Минхена, Париза, Лондона.

"Асти бога, ди год дођем сви ме знају, све се око мене врти", умио је да прокоментарише у таквим ситуацијама, уз обавезан широк осмијех.

Једном приликом сам је избројао како је током радног вијека посјетио 36 земаља; био на седам Мундијала и седам европских првенстава у фудбалу, приде на седам љетњих и исто толико зимских Олимпијских игара. За радио и телевизију урадио је близу 2.000 спортских преноса?!

Услијед лоше изолације тресла га је струја - није прекидао пренос. Кући је одлазио добрано наелектрисан.

На једном атлетском такмичењу ушао је у погрешну кабину, преносио, викао, али никакве везе са студијом у Загребу није било. Сазнао тек на крају.

У Мексику 1968. сукобио се са обезбјеђењем кад му нису дозволили да скочи у базен и прослави медаљу са Ђурђицом Бједов.

Један од дербија Црвена звезда - Динамо, из Београда, радио је само за двојицу техничара у загребачком студију. Дошло је до квара који ова двојица нису могли да ријеше и пусте Делићев глас у етар. Ријешили су да му ништа не јаве јер су жељели да уживају у преносу и први сазнају резултат. Није се наљутио...

Због грешке приликом читања састава Хајдука на мечу са Партизаном 1963. озбиљно га је укорио навијач Билих Раде Ђорђевић из Оџака. Делић је ваљда по навици прочитао име Бајда Вукаса који није играо на тој утакмици, а Ђорђевић се, вјерујући му безрезервно, опкладио са друштвом што је сутрадан у кафани тврдило супротно, читајући сплитски састав из новина. Улог је био десет бокала вина! Пошто му је доказано да није у праву, Ђорђевић је написао писмо Делићу и поручио му 'да убудуће мало припази шта говори, те да је због њега изгубио опкладу'.

"Шта сам могао... Отишао сам на пошту и човјеку из Оџака послао новац да купи 10 литара вина. Мада, мислим да ме је лоше разумио, вјеројатно сам Бајда поменуо у неком другом контексту". 

Писма је добијао из свих крајева. Није био риједак случај да му обожаваоци пишу без адресирања. И похвале и покуде, све на гомили. На коверту би само налепили, рецимо, Младенову карикатуру из новина. Загребачки поштари одмах би знали - правац Кватерников трг, Влашка улица.

Делић је у јесен каријере доживио једну од највећих почасти, њему значајнију од свих награда. Пред ту утакмицу са Бугарском 21. децембра 1983, у спортску редакцију ТВ Загреб данима су стизале петиције из цијеле земље. Гледаоци су изричито захтијевали: пренос мора да ради Младен Делић! Такву част никада ниједан репортер на овим просторима није доживио. Нити ће.

"Био сам одушевљен. Како не бих", говорио је Делић за недјељник Студио у пензионерским данима. "За мене је то значило доказ да имам снажну везу с публиком, да сам успоставио прави однос с гледатељима, а то је за репортера најважније и најљепше".

Истом приликом објаснио је чему би младе колеге требало да стреме:

"Увијек сам сматрао да репортер мора дочарати угођај и спортску атмосферу, да мора бити судионик догађаја, бити с публиком. Мој главни задатак био је да човјека који седи у соби и гледа утакмицу на ТВ екрану, доведем на једно сједиште на стадиону; да иако заваљен у фотељи и у папучама, осјети да је на мјесту догађаја".  

Посебно је био надахнут када је преносио мечеве фудбалске репрезентације...

"Чинило ми се да ме играчи чују, да ћу их надахнути својим повицима, повући, инспирирати". 

А када би овај репортерски маестро пао у севдах, свакакве би језичке вратоломије из њега излазиле. Више пута нашао се и у неугодној ситуацији.

"Кад смо у Загребу '78. играли с Талијанима они су повели с 1:0. Тада је Сафет Сушић дао три гола заредом. Узбудио сам толико да нисам издржао и почео сам викати у микрофон: 'Сафете, Сафете, веселе ти се отац и мајка!' А онда ме наједном обузела нелагода, синуло ми је: јесу ли му отац и мајка живи? Јао мени, мајко моја! Док је утакмица трајала непрестано сам размишљао да ли сам извалио глупост. Нема гумице за брисање, ријечи отишле у етер. Послије утакмице распитивао сам се редом јесу ли Сушићеви родитељи живи. И сретнем једног Босанца, Сафетова знанца, који ми потврди да јесу. Од среће сам га позвао на гемишт".

Мада се дешавало да ту и тамо понесе титулу 'мистер лапсус', то његову славу није помутило ни најмање.

"Кад чујемо да ће Младен преносити утакмицу, имамо разлога да се радујемо једном специјалном доживљају", писао је Никица Маринковић, дописник Слободне Далмације из Задра. "Он је навијач, а за лажну објективност пуца му прслук. Кад Делић преноси ногометну утакмицу, он и игра. Он је 12. члан тима. Он особито брани једанаестерце и промашује гол са три метра"...

***

"Младена Делића треба сматрати апсурдним јунаком (наше) телевизијске драме. Нимало се не шалим кад овог познатог спортског репортера на овакав начин приближавам камијевској дефиницији Сизифа.

***

Делић је, међутим, извјештач који се у свом послу сналази као риба у води, он у њему напросто ужива, растапа се од миља, скичи и виче од среће, поцикује, вриска, уздише, јауче, галами, протестира, саучествује, пати, проживљава.

***

Ето тако: заразан у својој емотивности, идентифицирајући се без остатка са својим апсурдним послом, Младен Делић је нека врста јунака наших малих екрана. Он је својеврстан феномен који се страственошћу снажно издвојио из равнодушне слике коју телевизија прави о свијету. Годинама се неизмјерно смијеши и то је гримаса апсурда, можда најизразитија која нам се пружа са екрана.

Младен Делић пушио је 70 цигарета на дан (док је пушио). Никада није искористио ни дан боловања за 40 година каријере.

Пензионисао се неколико мјесеци након меча са Бугарима, током Еура 1984. Посљедњи пренос: полуфинале Француска - Португалија. Посљедња реченица: "Драги гледаоци, опростите ми за све грешке што сам направио. Желим вам добро здравље. Ја одлазим заувјек".

Готово све новине писале су тих дана о повлачењу 'институције, викара телевизијског краљевства'. Желио је да оде тихо, али му колеге нису дозволиле. Специјалан 'црвени тепих' и камере све од Шуматовца до сурчинског аеродрома организовала му је редакција 'Београдске хронике'. Када је авион био високо у ваздуху, на путу за Загреб, огласио се капетан Аврамовић: "Поштовани путници, није обичај да вам се овако обраћам, али вечерас са нама лети Младен Делић, који одлази у заслужену пензију".

Кренуо је спонтани аплауз...

Посљедњи аплауз за репортерског барда.  

У сумрак Југославије био је љут. Карактеристичан осмијех на његовом лицу све је чешће смјењивала велика забринутост. Повукао се на Брач и ријетко оглашавао.

Признао је почетком деведесетих да би у новонасталој, правој лудници, тешко умио да се снађе 'и да му је драго што је у мировини'.

"Испади младих на стадионима, па то је питање одгоја! Међу дјецом је све више наркоманије. А све зато јер се више не боје родитеља, а камоли наставника у школама. Ово што се данас догађа страшно је, језиво. Велики дио публике нема ногометну, спортску културу. На стадион треба да се долази због уживања у игри, у надметању. Треба поштовати противника. Навијачи би требало да буду људи што воле свој клуб и не понашају се као Бед блу бојси, Торцида, Делије, Армада или шта ти ја знам како се све глупо зову. Што им значе та имена? Они не долазе да гледају утакмице, него да се иживе. То са спортом нема никакве везе".

Специјално за ову прилику за Моззарт Спорт говорили су некада велики коментаторски ас ТВ Београд Милојко Пантић, затим човјек чији је глас још деведестих постао синоним за кошаркашку Винстон ЈУБА лигу - Петар Денда (РТС), те један од најбољих репортера млађе генерације - Сретен Рашковић (Арена спорт). 

Тема: Феномен Младена Делића, шта се у коментаторском послу промјенило у ових 40 година и због чега више немамо 'пакет спектакл' на ТВ екранима - врхунску спортску представу употпуњену коментаром за памћење.

Посљледњи што му је тако нешто усјпело, рећи ће многи, био је управо Милојко Пантић.

"Могу вам рећи да нисам добио веће признање у каријери од тога што сам после реванш утакмице Звезда - Бајерн у Купу шампиона '91. дошао у Мадеру, ту седи старо друштво мадераша, прилази ми наш чувени глумац Љуба Тадић и каже: Панто, честитам ти, ушао си у анале репортерства са само једном или две реченице. Ти си трећи коме је то успело. Први је Радивоје Марковић, који је састав нашег најчувенијег олимпијскогх тима изговарао као песмицу. Знаш оно: Беара, Станковић Црнковић - Чајковски, Хорват, Бошков - Огњанов, Митић, Вукас, Бобек, Зебец. Можда то није био најбољи тим, али сигурно јесте најупамћенији. Сви су га знали напамет. Други је Младен Делић, са својим 'Људи моји, да ли је то могуће?'. И коначно, ја као трећи: Небо се отворило, стадион је експлодирао".

Пантић се одмах дотакао и тог добро познатог 'окршаја' између старе гарде и млађих генерација коментатора...

"Млади репортери имају обичај да кажу да смо ми старији против њих јер читају ствари које скину са интернета, уместо да преносе из душе и да прате догађај. Па онда још кажу да бисмо и ми старији исто тако радили да је интернет постојао у наше време. Е сада ја одговарам 'помоћу' Младена Делића. Јер је Младен Делић био Гугл пре Гугла! И јачи од Гугла! Зашто? Никад нећу заборавити пренос једне његове утакмице, финала Купа шампиона у ватерполу, Младост - Про Реко, у тада тек отвореном зимском базену у хотелу Амфора на Хвару. Играло се прво у Италији, чини ми се да је било 4:4. У реваншу, Младост води 5:4... Десет секунди до краја... Судије свирају четверац... У то време још се пуцао четверац... Италијан шутира, а Карло Стипанић, голман Младости брани и Младост постаје првак Европе. Елем, Младен Делић у том тренутку каже: Браво, Карло Стипанићу, од оца Фране и мајке Ане, рођене Катунарић! Пази, то сам запамтио гледајући пренос... Онда сам мислио у себи, шта овај човек све зна. Еј, девојачко презиме мајке голмана Стипанића?! Никакав Гугл не може то да ти открије. А онда сам, уствари, видео о чему се ради, када сам једном приликом био у Загребу. Младен ме је повео код себе у стан и показао ми своју радну собу. Сва четири зида била су у рафовима и све књига до књиге, од пода до плафона! Један зид - атлетика; други зид - фудбал; трећи зид - кошарка".

За Пантића дилеме нема - Делић је највећи.

"По мени, Младен је био узор правог спортског репортера. Поред њега не могу никога да ставим. Не могу да му нађем пандана у историји наше телевизије. Иде велика празнина, па онда сви остали. Младима могу само да поручим да пронађу снимке његових преноса и да уче како се ради. Нарочито фудбал".  

Петар Денда био је млади новинар ТВ Приштина када је '87. на Универзијади у Загребу упознао тада већ пензионисаног Младена Делића. Сјећање не блиједи...

"Сваки пут, а пили смо кафу двадесетак дана, кад год бисмо причали, он као да је радио директан пренос. У њему није било ни трнке фолирања. О чему год да прича. Та харизма, та способност... Уме камера мало да те заустави, да те спута... Њега не. Причао виц или озбиљне ствари, то је био ТВ пренос. Уживаш док га слушаш. Невероватно. Он је преживљавао све што и спортисти на терену. После преноса био је исцеђен као лимун. Чудесна емоција. Ни код једног другог коментатора нисам видео тако нешто, ни у професионалном смислу, ни на приватном плану. А да не говорим о високом нивоу општег образовања. Кад бих бирао с ким бих волео да се дружим и причам сваки дан - то би био он, Младен Делић". 

Та утакмица са Бугарима била је врхунац његове каријере. Чињеница да се све догађа у смирај каријере, само показује да ниједног тренутка није био занесен у својој слави. Тако је испало да је најбољи пренос одрадио - на крају.

"Тај коментар био је генијалност једног велемајстора овог посла", додаје Денда. "Тако нешто могао је само он. И није Младен само тада излазио из неких оквира и школског коментарисања - радио је он то и раније. Просто, то је био Младен Делић. Да ли је био најбољи свих времена не могу да кажем. Али да је био најоригиналнији - нема сумње. Скроз аутентичан. Ван свих шаблона. Па њега су волеле и жене: домаћице, мајке, тетке, стрине. Фудбал су гледалале само кад он преноси. Он је био тај спектакл, он је био изнад игре, више од игре. Притом, ту ноћ све му се тако лепо наместило. Чудесна утакмица, онакав гол, у онаквом тренутку, а он не да није ништа упропастио, него нам је све то улепшао. Е сад, да је остало 2:2... Много и од резултата зависи. Навијачима су сви криви кад се изгуби, то је добро познато. Кад се победи све пролази. Кад се изгуби и коментатор иде у кривце. Будеш оцрњен ни крив ни дужан".

Обраћање играчима, викање на судију, јаукање... Све то није било 'школски'.

"Колико ја знам, писани постулати у овом послу не постоје. Ни са ким нисам причао да ми је тако нешто рекао. Али сви ће ти рећи да је то што је он радио изван свих граница", започиње своје излагање Рашковић. "Данас тако нешто? Данас би ти рекли да си се дрзнуо да приватизујеш пренос. Опет, мени у том његовом случају апсолутно ништа не смета. Он то није урадио намерно, само је живео ту утакмицу, преживљавао све са играчима на терену. Како је то могуће? Па тако што тога није било сваки дан. Милојко је, примера ради, имао Бари. Или оно полуфинале са Бајерном...

Рашковић се слаже са Дендом у једном:

"Да, некад заиста треба да имаш среће да ти буде намештена позорница. И ти онда само не смеш да поквариш. Гледаш да додаш нешто своје, нешто аутентично, неки свој печат. То је онда прави пакет".

У давна времена постојале су разлике између београдске и загребачке 'школе' репортерства. Правила неписана, али лако приметна.

"Београдска школа ТВ репортерства заснивала се углавном на импровизацији, елоквенцији, на лепој речи", објашњава Милојко Пантић. "То је почело од Радивоја Марковића. Никита после наставио, па Владанко Стојаковић и тако даље до млађих - Кораћ, Кнежевић... На другој страни репортерство се заснивало на аргументацији, на документацији, на подацима. То је основна разлика. Код њих прва генерација били су Милка Бабовић и Младен Делић, друга Борис Мутић и Божо Сушец, онда Иван Блажичко, Славко Цвитковић и тако даље. Углавном, сви смо ми понели то основно од својих учитеља, с тим што сам се ја трудио да повежем и једно и друго".

С појавом интернета разлике су практично нестале. Слиједеће питање само се намеће: у које вријеме је било боље, а у које лакше радити?

Петар Денда не види да млађе генерације данас имају велику предност што им је све доступно 'на један клик'.

"Зашто је било лакше, или боље раније... Па баш зато што није било интернета. Више смо се дружили, више смо причали. Тако се долазило до правих, квалитетних информација. Не идеш увек на утакмицу да коментаришеш - идеш да урадиш причицу, репортажу, да узмеш изјаву. И онда седиш са кошаркашима, фудбалерима, тренерима... Кроз то дружење имао си прилику да учиш. Поставиш и неко стручно питање, он ти објасни, ти сутра то искористиш у преносу. Кад сам највише учио... Кад нисам радио пренос. Како? Седнем иза клупе, на пример, наше репрезентације. Знаш шта све можеш да чујеш... Гледаш и слушаш како тренер води утакмицу, шта говори играчима. Кроз таква искуства много можеш да се едукујеш. Све то може да се подведе у припрему утакмице. Оно што се данас ради читањем информација на интернету. Е сад, многи се не сналазе на интернету, не знају да направе селекцију, да одвоје битно од небитног. А ми раније, кад смо већ ишли тамо, виђали се с људима, нама су они кроз ту причу помагали. Сад упадаш у џунглу на мрежама, па ко се како снађе. Али тако је ваљда и у животу".

Рашковић гледа са другог аспекта...

"Имаш две стране медаље. Шта је некад било лакше? Па све што се тиче самог преноса - увод, заплет, расплет, кулминација, крешендо. Све. И онда имаш времена да се опоравиш, да се припремиш за неку нову епизоду. За нову утакмицу која не долази одмах сутра".

„Опет, у нека давна времена, теже је било да да се припремиш за пренос. Већи је посао био. Али тај ти је пренос доносио статус хероја. Јер била је та једна утакмица, о њој се причало данима, писало, препричавало. Ти сад имаш утакмицу сваког дана. Премијер лига, Шпанија, Евролига, Звезда, Партизан... Публика тешко може све да похвата. Доступност података и та хиперпродукција учинили су да ово време буде емотивно мање вредно. Онда, они су гледаоцима давали аутентичне, често ексклузивне информације. Оно што ја испричам о Челсију, 10 од 15 гледалаца већ зна. Управо јер је све доступно".

Занимљиву причу о припреми има Милојко Пантић. И не само о припреми самог преноса...

„Знаш како је било, кад сам почињао, отишао сам код Гојка Зеца, који је тада тренирао ОФК Београд, касније Партизан и Црвену звезду. Иако још нисам био радио фудбал, отишао сам да се спремим. Да научим неке стручне ствари, да знам кад дође време, кад Владанко оде у пензију... Представим се Гојку, кажем ко сам и замолим га да ми дозволи да присуствујем тренинзима, састанцима са играчима, да видим изнутра како се ради, како се тренира, како се ствара игра. Он човек гледа у мене и крсти се. Каже, ово још нисам доживео, углавном сви мисле да већ све знају. У сваком случају, бољу припрему од тог времена проведеног са њима, нисам могао да имам. Ту сам научио шта је суштина фудбалске игре".     

Чувени коментатор открио је занимљив податак везан за Звездин шампионски циклус у Купу шампиона, односно како се ‚загријавао‘ за те преносе.

„Имао сам асистента! На тих десет утакмица увек сам са собом водио Мишу Косановића, касније тренера Црвене звезде. Миша је много знао, стварно све... Познавао је сваког играча, од тога какве су му карактеристике, до специфичне улоге, ако ју је имао у одређеној утакмици. Како за играче Звезде, тако је знао и за противнике. Био је потпуно посвећен послу. Дакле, уместо интернета ја сам имао човека који је мени испрчао причу и ја сам ту причу преносио гледаоцима. Плус све оно што сам научио од Гојка Зеца". 

Више сценарија унапред припремљених никако не спада у добру припрему утакмице.

„Мислим да је то једна од највећих грешака младих коментатора. Не пусте да их тренутак понесе. Ту се онда губи спонтаност коју је Младен Делић имао", скреће пажњу Денда.

Али тога је било и раније...

„Па јесте, донекле", надовезаће се Пантић. „Борис Мутић, рецимо, спада у ред добрих коментатора. Али за разлику од Делића он је увек имао написан крај преноса. И то у три варијанте. За победу, домаћина, за нерешено, за победу гостију. То Младен никада није радио. Борис је преносио и кошарку. Исто је тако радио. Ту онда нема искрености. И то се чује".

Једно од кључних питања за цијелу причу: да ли нам данас недостају спектакуларне утакмице, или спектакуларни коментари? Скраћено: Због чега немамо комплетан пакет?

„Утакмице апсолутно не фале! Не могу са тим да се сложим. Велике догађаје и даље имамо. Макар смо у спорту, сразмерно величини државе, велесила. Тако да ће пре бити да фале коментатори", став је Петра Денде. 

„Мислим да је највећи проблем до регрутације. Превише је утакмица, преноса... Хиперпродукција. Проблем код многих младих коментатора малтене на свим телевизијама јесте што им је први посао коментарисање. То тако не би требало да буде. Као што новинар из писанијих медија не би требало одмах да пише књигу. У реду, постоји екстремни таленат, али то су ретки случајеви. Треба занат испећи, упознати све форме ТВ новинарства, ићи уз старије, дружити се са спортистима, ићи на догађаје, вежбати. Па кад сакупиш знања, онда се хваташ за микрофон".

„Велике догађаје увек су радиле највеће звезде, велики новинари: Владанко, Никита, Панта, Сушец, Мутић... Како ко проговори, цела држава зна ко је у питању. Сада имаш неколико препознатљивих људи, остали су исти или слични. Не постоји школа. И онда имаш у тој маси младе момке који хоће одмах да се докажу, да се види тај темперамент, па сваку утакмицу раде као да је финале Светског првенства, или као да игра репрезентација. Улазе у утакмицу са ставом: е, сад ћу ја да покажем све што знам. А утакмица никаква. То не може добро да испадне". 

Рашковић се с овим ставом не слаже у потпуности.

„Неко сматра да је прошао толико тога у каријери и онда не жели да се троши на мале ствари, него чека да ‚изгори‘ у неком финалу. Ја у то не верујем. Увек се предајем сто одсто. Кажу, треба да будеш мајстор, па да дозираш. Мени то није у реду. Ко сам ја да калкулишем с емоцијом и да не будем на правом емоционалном нивоу кад Ђирона преокреће против тимова од пола милијарде? Све то носи своју драж. Свако има свој кутак среће. Е сад, свега тога има превише". 

Ту долазимо до дела проблема у ком се Денда и Рашковић ипак јединствени - поменута хиперпродукција.

„То је оно што мене плаши. Снижени су критеријуми за пријем људи. Ниво образовања, дикција, импостација, све остало... Много се опрашта. Другачији су приоритети. Тако бих ја то назвао. Како су многе ствари у друштву померене, тако је и овај посао дочекао неке лоше ствари. Пример - људи с говорним манама на телевизији. То је некад било непојмљиво".

У том смислу Милојко Пантић имао је штошта да дода...

„Ма какви... Морао си да прођеш толико тога пре него добијеш микрофон у руке и прилику да преносиш. Било је ту разних курсева. Од језичких, до уско стручних. Данас људи долазе са улице и седају у кабину. Па смо тако имали ситуацију да у централном дневнику имате извештај у ком се каже: У скоку у песак, победила је Ивана Шпановић! То људима из моје генерације није могло да се догоди. Да неедукован радиш неки посао није било шансе. И стручно и језички и како год хоћеш. Сећам се, ишли смо по три, четири месеца код Мавида Поповића, професора на Академији за позориште, филм, радио и телевизију. Мавид Поповић, први муж Мире Ступице, један генијалац... Три месеца код њега, само акцентовање речи, да не говорим о граматици и свему осталом. Мој је утисак да данас нема довољно ни општег образовања, а камоли стручног".

Рашковићу се још нешто не допада и о томе нема проблем да отворено говори: улога, илити утицај Црвене звезде и Партизана у друштву, па самим тим и у новинарском послу.

„Забринут сам докле је отишло с том поларизацијом на црвено и црно-бели табор. Дошло је време да кад радиш српски спорт ти мораш да будеш на удару једне или друге стране. Чини ми се да се у свему томе изгубила граница објективности. Догоди се нешто лоше у мом дворишту, па ћу то да прикријем тако што ћу да тражим мрљу у твом. То је отишло толико далеко да људи коментаторима траже грешке да би подигли своје, а спустили туђе миљенике. Цртају се мете људима. Дефинитивно је овај посао дошао под превелику лупу. Звезда и Партизан су на то имали велики утицај".

Није тешко наслутити наредни сегмент приче - притисци. Притисци и цензура. Јавна је тајна да постоје и да су никад већи у спортском новинарству. 

„Искрено да ти кажем, тога је увек било. Кад мање, кад више. Мени се чак чини појачано с доласком демократије", отворено ће Денда. „Сваки председник клуба би да кадрира. Раније се знало - не смеш да чачкаш Тита и самоуправљање. Све друго си смео. И да 'смењујеш' селектора у преносу, и да кажеш да је овај или онај одиграо лоше. С те стране гледано, била је много већа слобода некада. Звучи невероватно, али ево кад вратим филм, долазим до закључка да су услови за рад бољи били у једнопартијском систему". 

„Сећам се ситуације када је, чини ми се, Владанко Стојаковић, за Драгослава - Дражу Марковића, ондашњег председника Скупштине СФРЈ, случајно рекао Дража Михаиловић. Аууууу, каква тарапана је настала. Вукос био директор Телевизије... Правдао се Владанко: Добро, људи, да л' стварно мислите да сам намерно?! Не вреди. Фрка озбиљна. Чак се и сам Дража Марковић јавио у једном тренутку и рекао: Аман, људи, не дирајте човека. Погрешио - погрешио, па шта. Е, то је био тај део где су људи на позицијама нашли за сходно да поступају према некоме иако им то нико није тражио. То је била нека врста превентивног деловања. На крају ником ништа, као да се није десило".

Милојко Пантић тврди да зна у чему је разлика између ‚ових и оних‘ и појашњава у неколико реченица:   

„Једноставно је. Брозов режим је имао систем да од стручњака прави чланове партије. Данас се од уличара праве назови стручњаци. Разлика је огромна у времену и у начину владања. Неупоредиво. Све то утиче и на спорт, на све сфере у друштву".   

Као предсједник Удружења спортских новинара Србије (УСНС) Денда је и те како позван да говори о поштовању професије и самих новинара. Некад и сад. Разлика је такође лако видљива и има везе са поменутим притисцима.

„Ту нема дилеме да нам је у нека прохујала времена указивано много веће поштовање. Али исто тако знало се ко је могао да се појави на телевизији. Тај је био мали бог. Нећу да искористим реч моћ, прикладније је рећи утицај. Новинари су имали велики утицај. И било ти је дозвољено да критикујеш. Као такав, заслуживао си то право. Ево ти пример - Гоца Суша. Знаш како се чекао њен извештај из Скупштине... Сви се тресли. Тресао се председник Скупштине, председник Владе. Сви су с пажњом слушали шта ће Гоца да каже у извештају. А она оплете. Мислиш да је неко некад позвао... Чак је том државном врху било од користи, указивала је на грешке. Понављам, појавом демократије притисци су постали ненормални. Постало је шаблон - ко год је изабран на неку спортску функцију изабран је уз амин власти. И тај онда зна да је заштићен. Био селектор, тренер или неко из управе клуба. Свака критика тих људи од стране новинара, онда се сматра критиком власти, онога ко га је поставио. И тако долази до тога да се позивају шефови, руководећи људи неке куће и креће: скидај овог, стави оног; овај ваља, онај не ваља. Па онда поједини власници приватних клубова дају себи много тога за право. А посебно је опасно што много тога што кажу могу и да спроведу. И то се не дешава само данас, од јуче, од пре пет или десет година. То је тако више од 20 година. Ето, и због тога је много теже радити него раније".

Напослијетку, кад све аспекте приче узмемо у обзир, враћамо се на почетно питање: зашто немамо комплетан 'пакет-спектакл', као у нека давна времена? Као на мечу Југославија - Бугарска... Зашто немамо неког новог Младена Делића?

„Спортиста ти даје ту чаролију на терену, коментатор за микрофоном. Зашто нема новог Младена Делића? Па зато што нема ни Марадоне на сваке две-три године, или на пет-десет. Тако не може ни Младена Делића да буде свако мало. Зашто млади не науче? Где је он то научио? Па нигде није научио! То је дар, тако се родио. Не иде се за то у школу. Нажалост, онда људи пробају да имитирају и праве фаталне грешке. Ту можеш да будеш само добар или лош имитатор, никако оригинал", уверава Денда.

„Како бих рекао... Не може свако да буде Младен Делић. Нити свако себи може да дозволи онакве опсервације и излете. Упоредићу поново: као што не може сваки играч да дрибла као Роналдињо или Бодирога. За оно што је он радио потребан је врхунски ауторитет. Знаш кад каже оно: Не сам, Сафетееее! То тако звучи, и толико је убедљиво, да ми се чини да би Сушић сутрадан требало да му се извини. Да каже, извините, чика Младене, што сам онолико дриблао".

Рашковић се на све ово надовезује тезом да за новим Младеном Делићем не треба ни трагати. Такав какав јесте, објашњава он, легендарни ас треба да остане јединствен, сам на пиједесталу. Такође, по њему, свако не би ни требало да има тако широку слободу у коментарисању.

„Танка је граница између онога што је у реду, што је дозвољено, и онога кад постајеш ходајући циркус. Ако свако добије потпуну слободу, а нема менталне капацитете, нема ауторски печат и све што је потребно за аутентичност - то се никако не би добро завршило".

Ако тренутно имамо коментатора с емоцијом налик Делићевој, онда је то управо Сретен Рашковић. Његови преноси Аргентинаца постали су и те како препознатљиви.

"То слуша и гледа мала, али врло верна база људи. Они се 'секу' на тај фудбал и атмосферу. И када виде да сам ја у трансу, а врло мало ми треба, јер то је ноћ, кабина два са два, слушалице, појачам онај звук јужноамеричких колега, то им се допада. Природно је да се 'упалим'. Шта ти да радиш кад видиш госпођу на оној Велезовој жици како виси"?

Ипак, утисак је, и даље трагамо за тим препознатљивим, упечатљивим гласом (довољно ауторитативним да се маши макар трунке делићевске слободе и духовитости у етру) с којим бисмо могли да идентификујемо велике фудбалске мечеве. Било репрезентативне, или клупске.

„Кошарка има Шаренца, тенис има Вишковића. Вишко је експерт... Али фудбал је посебна прича. Ту не видим некога кога бисмо могли да поистоветимо са успесима клубова или репрезентације. Узгред, нема код нас више ни фудбала какав је био некад", закључује Милојко Пантић.

Једна од највреднијих награда што додијељује Удружење спортских новинара Србије зове се „Златни микрофон". Денда посебно подвлачи да би Младен Делић данас награду понио само за ту једну антологијску реченицу: „Људи, па је ли то могуће, лудница шта је ово?!"

„Знаш како је било раније? После неке важне утакмице видиш клинце на улици како се играју, па онда прво имитирају те неке велике спортисте и њихове голове или кошеве. А онда имитирају и коментатора који је све то испратио својим коментаром. Онда знаш да је то - то. То је Златни микрофон. То је та генијалност што остаје за сва времена. Шта је важно рећи - Златни микрофон се не додељује највреднијем новинару, оном ко је одрадио највише преноса. Него оном ко је оставио печат. Ево, Младен Делић је тема: само једну утакмицу да искоментаришеш на такав начин и ништа више у години да не урадиш - то је за Златни микрофон. Или оно Пантино полуфинале Звезда - Бајерн. Само за за ту реченицу "Небо се отворило" добијаш Златни микрофон". 

„Раније си на РТС-у имао правило: кад одрадиш добар пренос добијеш звездицу. И то одмах осетиш на плату - коверта. Кад је нешто изузетно, то су две звездице. Као три плате. Са три звездице, већ имаш годишњу награду. То значи да си Златни микрофон за ту годину. Може неко да одради 30 преноса, нема везе. Више вреди тај твој један. Јер то је било далеко изнад стандарда, нешто изванредно. Оно кад поред одређеног спортисте и ти као коментатор улазиш у историју".

Милојко Пантић у уводном излагању поменуо је три култне коментаторске 'арабеске‘. На њих бисмо могли (или боље рећи морали) да додамо још једну што је дошла из мајсторске радионице Раће Марковића, а која годинама краси уводну шпицу емисије „Време спорта и разоноде" (Гол! Гол, гол, гол!), односно оно Никитовићево „Извините што сам заћутао за тренутак", све док је већ навелико трајало славље нових првака Европе - кошаркаша Партизана.

За овај вијек, логично, 'надлежан' је најмлађи од саговорника...

„Можда бих додао евентуално Страјнићево „Ајмо, Миливоје!"

А Златни микрофон свих времена?

„Не, не, не... Не бих могао да се определим", завршава Денда уз дубок уздах.

Да подвучемо црту - ипак Младен Делић?

„Он је уствари класик. Као нека добра, стара песма. И данас сви радо волимо да чујемо те његове коментаре. Без обзира на генерације".

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.