Одлазак гуруа луксуза: Родио се као Чедомир Комљеновић, умро као Монти Шедоу

Филозофија луксуза кроз балкански ДНК, мануфактура и само најријеђи и најскупљи природни материјали, колекција од преко стотину раритетних и најскупљих сатова. Мото да све може, а ништа се не мора, бар 200 летова годишње, углавном приватних, позивнице за најважније догађаје... Све је то била животна рутина Чедомира Комљеновића, који је на глобалном нивоу успио да направи својеврсну симбиозу бизниса, шоубизниса и умјетности. Чиме је постао суверени владар модерне умјетности луксуза 20. вијека. И то љубоморно чува. Међу папирима, монографијама, фотографијама, уговорима, нагомиланим у тајним собама 500 година старог дворца Сан Назаро Сесиа надомак Милана. А, у тих шест хиљада квадрата у чијем склопу је и католички самостан, примао је неке од најбогатијих, најталентованијих, најљепших савременика.

Када сам га срела први пут на Пјаци Сан Марко, недалеко од најљепше миланске улице Брере, затекла сам гротескну, рашчупану фигуру у дну слабо освијетљене канцеларије. Са разбарушеном фризуром сачињеном од густих локни непрестано је телефонирао, мијењајући олако језике на којима разговара. Ноншалантно ми је показао да сачекам.

И док је на простору бивше Југославије вјештачки захуктан просперитет онемогућавао хиљаде младих људи да се отисну у непознато, млади Чедомир је спаковао само неопходно и стигао до Милана. За разлику од вршњака који су својевремено у Италију искључиво одлазили да би у Трсту купили фармерке, његови апетити су били много већи. Маштао је о црвеним теписима, са чежњом гледао у Твиги на насловним странама, разумио луксуз иницијално, упркос сиромашном пореклу. Ипак оно што ће се испоставити као много важније, знао је како да снове претвори у реалност и својом неуобичајеном фигуром очара највеће играче глобалног бизниса и индустрије забаве.

Елементарне постулате пењања на друштвеној лествици усвојио је лако. Углавном окружен прелијепим женама, пријатељски настројен према утицајним људима с којима је комуницирао на њиховом језику и, надасве, пажљив. Сјећам се периода пред Божиће и Ускрсе у кући Комљеновића. Монти би тражио најбоље пекаре, чувене винске подруме, а онда би за више од стотину пријатеља и сарадника пажљиво паковао најукусније панетоне (италијански божићни колач), најквалитетнија вина и са смислено и тенденциозно писаним порукама, упућивао на адресе широм свијета. Таквом шарму и довитљивости није одолио ни један од најбогатијих људи на свијету, какав је Јохан Руперт, власник конзорцијума Ричемонт. Овај јужноафрички милијардер, власник неких од највећих компанија на свијету какве су Картије, Мон Бланк и Клое, запослио је Монтија као труфлмана, и отворио нову категорију на пољу модерног пословања.

“Што се тиче групе Ричемонт, то је било овако. Мој пријатељ, јужноафрички магнат Ентони Руперт, и његов син Јохан, код којих сам једном давно био на одмору, рекли су ми да би они хтјели да радим за њих. Рекао сам да не могу јер смо већ 20 година пријатељи, али тада ми је Руперт рекао: “Ти ћеш бити наш труфлман (трагач за тартуфима). Ти ћеш за нас путовати светом и тражити изузетне ствари, производе који имају имиџ, квалитет, традицију, историју. Наша компанија “Вендоме”, једна од најпознатијих на свијету, треба неког попут тебе.” Та Рупертова компанија данас се зове Ричемонт са сједиштима у Женеви и Лондону. Јохан је био власник велике дуванске групе Ротхманс Карерас, али је продао БАТ-у за 15 милиона фунти. Тако сам с Ричемонтом склопио уговор и постао умјетнички директор те велике групе која има 28 брендова; а најзначајније су: Мон Бланк, Картије, Вашерон Константин, IWC, Ван Клиф & Арпелс и Данхил, Шанел, Клое, Хакет...”

Сталоне, Де Ниро, Коељо, Линда Еванђелиста, Ева Грин

- Незапамћен успјех постигао је италијански сат Панераи. Та фирма која је прије десет година вриједила неколико милиона долара, данас вреди преко пола милијарде, као дио Ричемонт групе. Сат има дугу историју, био је оригинално ронилачки сат италијанске морнарице: за вријеме Првог свјетског рата Италијани су производили торпеда, која су специјалне ронилачке јединице причвршћивале под непријатељске бродове. Сат Панераи показивао је рониоцима колико могу остати под морем. Све сам то сазнао кад сам за један јапански лист радио велику репортажу о сату Панераи. Сат ми се свидио јер је био једноставног, чистог дизајна и стално сам га носио. Кад сам дошао у Холивуд, Силвестер Сталоне, Арнолд Шварценегер и Брус Вилис су се одушевили сатом. Сталоне га је потом носио у једном филму, а произведена је и ограничена серија названа Слајтек. Сталоне је много сатова поклањао пријатељима и за сат се брзо прочуло. То је било у вријеме кад је почео тренд великих челичних сатова, који је данас на врхунцу, и производе их све велике фирме. Но прави је бум почео након што сам Панераи поклонио Руперту. Сутрадан ме је питао могу ли му купити Панераи. Рекао сам му да нема више таквих сатова, да сам му задњи поклонио. Тада је рекао: “Мислим на компанију, не на један сат. Хоћу да одмах кренеш у акцију.” Назвао сам свог сарадника и 48 сати послије купили смо Панераи.

У животу и раду ипак ми је највише значила интуиција. Лако читање људских карактера и могућност да не губим вријеме и енергију на оне које то нису заслужили

Али много је важнија чињеница да тајна Монтијевог талента лежи у томе да он такође и од људи може направити оно што је извео са Панераи сатом. Истанчан осјећај за имиџ и необичан слух за потребе тржишта, дали су му моћ да уколико жели, он може створити звијезду. Са мном би се у овом тренутку сложиле Наоми Кембел, Линда Еванђелиста, Кристи Тарлингтон, Клаудија Шифер, али и Силвестер Сталоне, Ева Грин, продуценти филмова о Џејмсу Бонду, Славица Еклстон и њен бивши супруг Берни, као и многи други славни и богати савременици.

Монти је фотоапаратом, од ракурса и диспозиције направио филозофију живота у којој елита устаје нешто прије 11 сати, у којој нема радног времена, али се марљиво ради, у којој се презире недостатак креативности. Гдје је незнање и непознавање бар два свјетска језика неопростив гријех. Исто као кад носите синтетику и купујете јефтине ствари. Он је гламур носио у свом днк, и никада, ма каква искушења била, није дозволио да спусти критеријум. Све у вези њега и око њега је било мегаломански.
Била сам ту када се рађала идеја о Лауереус наградама. Његова кћерка Полона и он су брижљиво развијали стратегију. Оно што сам касније видјела, било је импозантније и веће него што сам могла да замислим.

Некада је тешко испратити ту ширину и глад за гламуром. Спортисти који стају на трон и примају годишње награде за најбоље на свијету, у ствари, не знају да је иза тешких сатенских завјеса стајао човјек који је успио да кроз гвоздену завјесу прође до крајње западњачке животне филозофије, преобликује је и прилагоди. Најбогатији људи свијета не могу да замисле свој годишњи план без Фестивала луксуза у Венецији или Фестивала умјетности у Сент Морицу. Управо тамо, на аукцији је понуђена посљедња фотографија Аиртона Сене на којој позира са Монтијем, држећи у рукама фотоапарат, који је одувијек био формула господина Комљеновића. Формула успјеха.

Удао Славицу, смирио Наоми

“У животу и раду ипак ми је највише значила интуиција. Лако читање људских карактера и могућност да не губим вријеме и енергију на оне које то нису заслужили. Силвестер Сталоне, на примјер, у себи крије личност коју само малобројни познају. Мислим да знам јако добро процијенити људе. Довољно ми је пет минута да знам ко је прави фрајер а ко фолирант. Сталонеа сви гледају као Рамба и Рокија, а мало ко зна да је завршио ликовну академију, написао двадесетак сценарија под псеудонимом, да много зна о многим стварима, а посебно о култури. Кад је једном посјетио Фиренцу па су му водичи показивали умјетнине и споменике, он их је импресионирао одличним познавањем италијанске умјетности. Невјероватно је талентован за многе ствари, а његов највећи квалитет је дисциплина. Кад су му биле 42 године, причали смо о голфу и рекао сам му да је голф најбољи спорт на свијету. То га је заинтригирало и он је данас један од најбољих играча голфа аматера на свијету, а то је постигао тако да је сваки дан три, четири сата вејжбао.

Својим талентом и знањем одушевио ме и Роберт Де Ниро. Скроман је, срамежљив, а као веома интелигентан човјек, одлично предвиђа догађаје. То ми се уз општу културу каткад чини кључним за успјех. Добар инстинкт и визију имао је један од највећих тајкуна за ког сам радио 15 година, Саул Керзнер, власник Сан Ситија, Атлантиса, све заједно тристотињак хотела.

Монти Шедоу је засигурно многима промјенио живот из коријена. Једна од њих је и Славица Радић ријечанка, поријеклом из Лакташа. Те 1982, била је само још једна љепотица у низу на тркама за Велику награду Монте Карла. Чедо, са којим је дошла да би посматрала најбржи циркус на свијету, представио је господину Еклстону, свом блиском пријатељу и власнику Формуле 1. Остало је историја. О свом приватном животу ријетко је причао. Био је ожењен словеначком манекенком Мојцом Платнер, са којом има кћерку Полону. Недавно, поново је послије неколико деценија пристао на то да своје срце поклони неком. Великодушан поклон примила је предузетница и глумица Одри Трито. Са својим ангажманима у филмској индустрији, и брзорастућим дизајнерским брендом Бвона, она је била права особа која је могла да парира медијском магу, члану управног одбора Дамлер Крајслера и личном имиџ мејкеру Паула Коеља.

Управо је велики свјетски писац Коељо, овако говорио о њему: “Монти није предвидљив. Али он има најбољи квалитет карактеристичан за човјека: добар је пријатељ. Има и велику ману: његов телефон звони усред разговора, без обзира колико је важан, или није, састанак на ком се налази. И у 90 одсто случајева јавља се на телефон. Неколико видовњака сам упознао у животу, а Монти је један од њих. Он је увијек изненађење. Кад осјећа да је вријеме, изгуби се у новој авантури коју је већ замислио. Никада не проводи дане покушавајући играти улогу коју су други изабрали за њега.”

“Љепота није пресудна за манекенку, уз њу је потребно имати харизму, комуникативност, понашање”, тврдио је. А и ко је то могао боље знати од њега који је творац идеје “супермодела”.

“Од понашања у миљеу у коме се креће, зависи хоће ли се манекенка успијети винути у врх или пропасти. Као илустрацију препричавао је однос са Наоми Кембел.
“Добила је малу “пљуску” јер је дошла на снимање, гдје сам је чекао с асистентима и камерама, након непроспаване ноћи и лумповања. Била је хистерична и немогућа. Понекад не знаш како би мотивисао те дјевојке, мораш им бити и тата и мама. Сваки сам модел морао упознати да бих знао како из ње извући максимум. Мораш бити психолог. Кад бих Наоми рекао да је најбоља и најљепша, онда би и она све урадила како треба. Она није имала велику културу, али је путујући много научила. Настојао сам свим младим дјевојкама да објасним да кроз свијет у који су крочиле морају ходати достојанствено, преноси Б92.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.