„Њам-њам жута“: Да ли купаћи костими могу да привуку ајкуле?

Одсјај ових боја истиче се на плавој и црној површини отвореног океана. Овај бљесак боје може бити једина шанса да морнар који плута или преживели у ваздушној несрећи буду уочени са брода или авиона који пролазе. Чију би још пажњу могле да привуку свијетле боје на површини воде? Америчка морнарица је на крају Другог свјетског рата имала мноштво извјештаја очевидаца о нападима ајкула на морнаре и авијатичаре који су се нашли у океану. Један од извјештаја говорио је о потапању ратног брода УСС Индијанаполис пред крај рата, што је довело до тога да је стотине преживјелих настрадало у нападима ајкула.

Научници морнарице знали су да ајкуле привлачи прскање преживјелих и крв повријеђених или мртвих морнара, али шта ако је и боја појасева за спасавање одиграла улогу? Осјећај да јарке боје морнаричке опреме за спасавање привлаче ајкуле довео је до тога да су неки ову боју назвали „њам-њам жута”. Одлика неких боја да привуку радознале ајкуле постала је посебно дуготрајан мит, који се поново појављује кад год се догоди низ напада ајкула.

Овог мјесеца, било је извјештаја о бројним људима који су задобили угризе на плажама њујоршког Лонг Ајленда, због чега се поставило питање шта би могло да буде узрок инцидената. Међу ајкулама које су напале људе биле су пјешчана тигар ајкула која је погодна за акваријум, јер је мирнија, углавном једе рибу и ракове. Сматра се да је до напада могло доћи зато што су ајкуле мислиле да су руке и ноге пливача заправо риба, коју иначе лове у плиткој води, док неки кажу да су ајкуле можда биле радознале.

Иако су тачни разлози напада ајкула често сложени и још нису у потпуности схваћени, да ли боја купаћих костима, дасака за сурфовање и друге опреме игра улогу, као што је америчка морнарица и сумњала? Ајкуле су обдарене неким чулима која дјелују скоро натприродно у поређењу са нашим. Могу да нањуше широк распон мириса и да осјете кретање у води путем низа сензора, које имају по читавом тијелу, али и да региструју електричне сигнале, које одају друге рибе.

Kакав им је вид?

Сем Грубер, истакнути истраживач ајкула и оснивач америчког друштва Елазмобренч, био је један од научника који су проучавали вид ајкула. У видео снимку из 1970-их за америчку морнарицу - пријетећег наслова Ајкуле: опасност у мору - Грубер (који је умро 2019), он каже:

„Заинтересовао ме је вид ајкула када нам је морнарица дошла са следећом причом - у ваздушној или поморској катастрофи, пилоти су носили одијела наранџасте боје док је посада носила зелена одијела.

„Пилоте су напале ајкуле, очигледно зато што су носили наранџаста одијела, док су мушкарци у зеленим одијелима остали потпуно нетакнути.”

Студије Груберовог тима показале су да, попут људи, ајкуле могу да разликују свјетлост од таме и да имају веома оштар вид. Показало се да очи неких ајкула садрже и штапиће и чуњиће: штапићи су корисни за откривање покрета и уочавање контраста, док чуњићи могу да пренесу и боју и фине детаље. Претходна литература о ајкулама сугерисала је да рожњача код већине ајкула садржи само штапиће и да могу имати само слабо освјетљен, монохроматски поглед на свијет.

Испоставило се да је то тачно за ајкуле које су живјеле у дубљим водама, гдје су боја и фини детаљи мање важни од осјећаја кретања. Међутим, Грубер је открио да друге врсте - попут велике бијеле ајкуле - имају већу концентрацију чуњића, што је значило да су могле да виде више детаља и боље разазнају боју. Међутим, пелагичне врсте ајкула које се окривљују за већину напада након потонућа бродова и авионских несрећа, попут океанске белоперке, имају релативно мало чуњића, каже Гевин Нејлор, директор Флоридског програма за истраживање ајкула у Гејнсвилу на Флориди.

„То је најригорозније истражио Нејтан Харт из Аустралије, који је физиолог.

„Истраживао је профил мрежњаче различитих ајкула и видео које боје могу да перципирају, па је открио да већина ајкула, углавном пелагичних ајкула, уопште не могу да виде боју добро.”

Харт је стручњак за чула ајкула на Универзитету Маквари у Новом Јужном Велсу, у Аустралији. Он је испитао не само распоред чуњића и штапића у очима ајкуле, већ и присуство протеина осетљивих на светлост познатих као опсини који омогућавају животињама да разликују боју.

У прегледу најновијих научних истраживања о виду ајкула, закључио је да многе, ако не и све врсте ајкула које су до сада проучаване, имају монохроматски вид и изгледа да су изгубиле способност да виде у боји у низу тачака током еволуционе историје. Али то не значи да ајкуле имају „лош” вид.

Неке врсте ајкула које живе на дну, на пример, изгледа да имају повећану осетљивост на контраст у поређењу са другим кичмењацима, показују Хартови закључци. Одређену улогу у томе има и квалитет воде. У чистој води са јаком сунчевом светлошћу, ајкуле ће моћи боље да разазнају предмете. Океанске ајкуле, попут плаве ајкуле и океанске белоперке, често лове близу површине, где је квалитет светлости обично добар.

Истраживања о нападима велике бијеле ајкуле открила су да је већа вјероватноћа да ће се они појавити у условима замућене воде, где је вода далеко мање бистра.  Једна недавна студија, коју су водили Харт и сензорна биолошкиња за ајкуле Лаура Рајан са Универзитета Маквари. Она је користила подводне камере за реплицирање „погледа ајкула” на пливаче и сурфере у води.

Научници су закључили да је облик и кретање тешко разликовати од фока које су главни плијен великих бијелих ајкула, а у мутним водама ова потешкоћа би могла да се повећа. Вјероватноћа је да ако не можете да видите ајкулу, каже Нејтан, она не може да вас види. Али постоје неке шаре или комбинације боја које је много лакше уочити под водом.

„Ако имате неки узорак, као што је секијев котур (за мјерење замућености воде), на примјер, који је црно-бијели, имате много веће шансе да га видите на даљину него да је у маскирно зеленој и жутој. Нејтан је показао је да то заправо није жута, већ жута која је у супротности са тамнијим узорцима”, каже. Како додаје, „контраст који оне могу да уоче”.

Неки од Груберових експеримената из 1970-их су се посебно бавили бојама које би ајкуле могле да разликују. Утврђено је да су лимунске ајкуле - врста која проводи много времена у плитким водама попут мангровских мочвара - осјетљивије на зелену боју увече и жуту дању. Ово је широко распротрањен феномен у виду животиња који се зове Пуркињеов помак.

Очи ајкула такође дијеле једну особину са којом би власници мачака могли бити упознати: рефлектујући слој кристалних супстанци на задњем делу ока који се зове тапетум луцидем (тапетум луцидем). Овај слој дјелује као огледало, рефлектујући свјетлост која би се иначе изгубила назад у око, помажући да се побољша вид при ниским нивоима осветљења.

Очи неких врста ајкула сијају када су изложене јаком извору светлости у мраку, на исти начин на који очи мачака сијају од налета светлости као што је блиц камере. Неке врсте гребенских ајкула, на пример, лове у сумрак или током ноћи, и ова адаптација им може помоћи.

И док ајкуле имају користи од широког спектра других појачаних чула, досадашња истраживања показују да вид свих ајкула није исти.  Чини се да су велике беле ајкуле зависније од вида него друге врсте.

Пионирска заштитница ајкула и подводна фотографкиња Валери Тејлор је седамдесетих година 20. века експериментисала са ронилачким оделом. које је опонашало тракасте шаре одређених морских змија.  Неке врсте ајкула избегавају ове отровне гмизавце - али не повлаче се све ајкуле.

Тиграсте ајкуле су, посебно, страствени грабежљивци морских змија. Компанија Шарк митигејшн системс је 2013. године понудила нови модел Тејлориних ронилачких одела са тракама, тврдећи да би могла „значајно” да смање ризик од напада. Компанија је представила два модела, одело са тракама које је опонашало шаре морске змије, и друго, на којем су се мењале плава и сива боја, помажући рониоцима да се уклопе у водену средину. Међутим, ниједно одијело није било довољно ефикасно. Сиво-плаво одело не би одвратило велике беле ајкуле, које траже силуете на површини и нападају одоздо, а одела са тракама не би уплашила тиграсте ајкуле. Дакле, да ли они који проводе вријеме на таласима треба да одбаце жуту или другу опрему јарких боја у корист нечег мало досаднијег?

Савјет Међународног досијеа о нападима ајкула је да је „повећавање шансе за спасавање из воде далеко надмашује ризик од привлачења ајкуле”.

Оклопне очи

Кит ајкула, највећа жива риба на свијету, еволуирала је како би заштитила очи. Ове огромне ајкуле имају оклопне, гребенасте „зубце” које их штите. Такође, могу да увуку очне јабучице више од три центиметра у очну дупљу. Кит ајкуле имају релативно мале очи, пречника само шест центиметара, нарочито у поређењу са телом, које може да буде и до 18 метара дугачко. То је навело многе истраживаче да закључе да ајкуле имају релативно лош вид.

Ипак, јапански научници, који су детаљније проучавали очи кит ајкуле, тврде да оклоп и око које се може увући показују да овај орган има већи значај него да што се раније вјеровало.  Нека истраживања су такође показала да очи кит ајкуле могу пратити рониоце на удаљености до шест метара и да могу играти кључну улогу у виду на близину. Међутим, такође се додаје: да „рониоци и пливачи вјероватно могу да смање шансе за интеракцију са ајкулом избегавањем светлих и веома контрастних купаћих костима или ронилачке опреме”.

Неки професионални сурфери су одлучили да замијене жуте даске јарких боја за црне и плаве даске, у покушају да прођу непримјећено. Харт каже да, иако саме ајкуле можда неће моћи да разликују једну свијетлу боју од друге, уклапање у боје океана у неким ситуацијама може да буде од помоћи. Међутим, он каже да би се за ајкуле које нападају одоздо, као што је велика бијела ајкула, силуета даске за сурфовање на површини и даље драматично истицала.

Нејлор каже да боја купаћих костима можда није толико важна као предмети попут сатова, који могу рефлектовати свјетлост на исти начин као рибље крљушти и могу бити фактор у неким ничим изазваним нападима. Савјет Међународног досијеа о нападима ајкула је да ставите сат испод рукава одијела. Нејлор је у Јужној Африци чак видио како сочива камера под водом подстичу нападе на рониоце током истраживања ајкула.

- Жена је додавала  камеру партнеру и он је хтио да је подигне, а ајкула је дошла и ујела је за прст! То се догодило зато што је камера мала и свјетлуца. Јарке боје и шаре привлаче ајкуле, а разлог за то може бити урођени инстинкт ловца - каже Нејлор.

„Оне морају да се прилагоде ситуацији”, додаје.

Ајкуле такође уче методом покушаја и грешака, а Нејлор истиче да им је потребно вријеме да схвате шта ће им донети следећи оброк.

- Мислим да гризу углавном млађе јединке, јер немају толико искуства као старије животиње. Одрасле јединке су проницљивије и циљају на прави плијен. Предатор који не може правилно да процени, не може ни да преживи, тако да је за ајкуле важно да уче и развијају стратегије које ће им осигурати храну - закључује Нејлор.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.