Невјероватна прича: Кинескињу родитељи као бебу дали Србима на чување

Иако је останак код српских родитеља требало да буде на одређено вријеме, Ана је заувијек остала и постала права Српкиња. За Нова.рс каже да гдје год да се појави, изазива одушевљење јер говори српски језик течно као и ми, док кинеским не барата најбоље, због чега је уписала приватне часове.

Биолошка породица младе Српкиње кинеског поријекла (или Кинескиње српског поријекла) Ане Гуо Стојковић дошла је у Србију 1999. године како би покренула приватан бизнис.

Одлучили су да центар њиховог пословања буде Лесковац и посао им је кренуо врло добро. Упознали су пуно наших људи, са некима се спријатељили, па чак постали и кућни пријатељи.

А онда се 2004. године родила беба Ана. Њени родитељи наставили су са бизнисом, али како су нон-стоп били заузети и живјели на релацији Лесковац-Кина, одлучили су да своју четворомјесечну бебу дају на чување својим пријатељима Србима, породици Стојковић.

Ана, та кинеско-српска беба, сада је двадесетогодишњакиња а за Нова.рс прича како је изгледао њен живот у Лесковцу и зашто је била вољена са свих страна.

"Претпостављам да су моји биолошки родитељи имали поверења у моје српске родитеље. Посебно су Стојковићи били одушевљени чињеницом да ће добити женско дете јер имају три сина. Тако да сам прешла у њихове руке, као на неколико дана, па недеља, па месеци… На крају остадох код њих цео мој живот", каже Ана на почетку разговора.

Додаје да се њен живот одвијао потпуно спонтано и непланирано.

"Све се догодило некако спонтано. Моји биолошки родитлеји су пре неколико година имали у плану да ме доведу у Београд, а онда да одемо у Кину како бих научила језик, али ја у том тренутку нисам била заинтересована и остала сам у Србији. Ипак сам се навикла на овај живот и нисам спремна да га мењам", била је јасна она.

Њени српски родитељи учили су је правим српским вриједностима и обичајима, а Ана је, подразумијева се, проговорила српски језик. Кинески не зна, те је због тога уписала приватне часове, како би лакше могла да се споразумијева са породицом у Кини.

"То је свима чудно и смешно. Мени је српски као матерњи језик, иако ми је кинески матерњи језик, али га тек учим. Чак је и мени смешно и симпатично. Али је некако природно да знам српски пошто сам одрастала у српској породици", каже она.

Каже да је имала среће што је одувијек била окружена добрим људима и што никада није осјетила да је другачија од других, а посебну љубав имала је од своје браће Младена, Николе и Лазара.

"Сви су ме гледали као да сам Српкиња. Моја породица ме није одвајала од браће, били смо једнаки сви. Мама Слађа се често нашали како је мене више чувала него моју браћу. Браћа ме воле, ја сам најмлађа и мезимица, што је и нормално с обзиром да су много старији од мене. Ја сам у потпуности прилагођена српској култури и не разликујем се од других, сем по физичком изгледу. Али без обзира на то, пријатељи ме не одвајају, за њих сам ја њихова и често се нашале и кажу: 'Ти си наша'", каже поносна Ана.

Дјеца у школи је обожавала

И другарима у школи Ана је била најзанимљивија јер – прича српски, а изгледа као Кинескиња.

"Волели су ме сви, дружили смо се. Ако неко није знао ко сам ја, говорили су: 'То је она мала Кинескиња'. Заиста није било никаквих проблема", прича она.

Њени биолошки родитељи и даље живе на релацији Србија-Кина. С њима је у свакодневном контакту, а први пут је била у Кини прошле године.

"Јако ми се допада Кина, то ми је био позитиван шок и и јако лепо искуство, али за сада бих радије отишла тамо туристички него да живим заувек. Али имам у плану да тамо упишем мастер студије. Никад се не зна, можда и останем тамо да усавршим језик, можда се вратим у Србију, а можда ме живот нанесе скроз на другу страну", истиче Ана.

Послије гимназије у Лесковцу, Ана је отишла у Београд на студирање. Обје породице учествују у њеном школовању, а најважније је, каже, да се сви међусобно подржавају и поштују.

Што се тиче колега на Факултету организационих наука на ком је прва година, Ана им је дефинитивно "омиљена Српкиња".

"На факултету има доста странаца, они углавном не знају српски језик, зато су мене сви гледали као и остале српске студенте јер одлично говорим језик. Делује ми да сам и за професоре пријатно изненађење јер можемо да се споразумевамо. А и мени је лакше, нема шта", прича она.

Радо иде у родну Ораовицу

Кад год има времена, Ана се труди да оде у своје родно село Ораовица и да буде са својом породицом.

"Сада је испитни рок тако да нисам ишла претходних викенда, али хоћу чим положим испите. Свакако, волим да одем код својих, прија ми. Али и у Београду ми је лепо с обзиром да ми биолошка мама тренутно живи овде, па се сада некако чешће виђам с њом него са мамом Слађом", прича Ана.

Ана, иначе, има и двије рођене сестре од биолошких родитеља. Оне живе у Кини и са њима је често у контакту путем друштвених мрежа.

"Моје сестре Чин Ћин и Чин Вен су старије од мене, али се чујемо, посећујемо… Пријају ми  јер ми говоре о Кини, тамошњој култури и обичајима…Лепо је имати две породице, толико различите, а опет пуне љубави", каже она за Нову.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.