Минимакс: Нисам желео да будем референт са дебелом женом и фићом испред куће

“Поносан сам, као што рекох, и на своју децу, али и на пријатеље. Међу њима има и лекара, адвоката, новинара, продавача и пекара и оних који праве кључеве. Дивно се дружимо и готово да се после сваког виђења с њима осећам као да сам био у сауни или провео у бањи 15 дана. Не сећам се да је неки певач или било ко са естраде икада ушао у моју кућу... Јер, посао је једно, а приватност друго”, говорио је Минимакс.

Иако је у својим чувеним радио-емисијама “Туп-туп” пјесмом тврдио да већега лудака нема, Милован Илић, својом највећом врлином сматра то што је одувијек био и остао нормалан.

За јавност, Минимакс је увијек спреман за вицеве на сопствени и туђ рачун, врцав, причљив и духовит, док је приватно Милован, како сâм тврди, досадан. На екрану увијек у друштву звијезда, а у кући искључиво у друштву пекара, љекара, продавача... Ипак, ако га питате шта је по занимању, рећи ће књижевник и новинар (с правом јер је члан Удружења књижевника Србије, са осам објављених књига и члан Удружења новинара), који живи од водитељског посла.

Пола вијека на привременом раду

“Рођен сам 5. новембра 1938. године, дакле доста давно, у знаку Шкорпије, што ми је посебно драго. Јер, да могу да бирам хороскопски знак, опет бих изабрао Шкорпију, која је доста незгодна, али чујем да има и неких добрих особина. Свој живот бих могао да испричам и за седам сати, али и за седам минута, с обзиром на то да је доста узбудљив и занимљив, али без неких много значајних догађаја. Све у свему, живео сам и живим нормално, што мислим и да је највећа ствар. Понашати се нормално, чак и у овим околностима, за мене је највећа врлина”, говорио је он у свом интервјуу за Хупер у јуну 1999. године.

Преносимо и остатак интервјуа у којем је испричао детаље о својој животној причи:

“Требало је да се родим у Краљеву, јер су у том граду живели моји родитељи.

Међутим, пошто у то вријеме није био обичај да се деца рађају у породилиштима него у домаћинским кућама, ја сам се родио у селу Липница које се налази на пола пута између Краљева и Крагујевца.

По мом рођењу моји родитељи су се вратили у Краљево и ту смо живели неколико година.

Међутим, кад је почео Други светски рат, вратили смо се, наравно, на село код деде и бабе. Сећам се, пошто је моја породица била напредна илити црвена, имали смо титовку од чоје са петокраком, мој деда је морао да плати најмању казну; пет метара дрва, дакле по метар за сваки крак петокраке морао је да однесе на зборно место у Гружу.

После рата сам се с родитељима преселио у Крагујевац.

Моја мајка Дара је била целог живота домаћица, а отац Драгољуб радио је пре рата као службеник у фабрици авиона, а после рата био директор неке мале фирме.

Умро је прошле године.

Увек је живео скромно.

Био ми је узор као веома добар и поштен човек. Доживео је добрих 87 година.

Иза њега је остала важећа возачка дозвола, коју је користио малтене до последњег дана.”

Скромно дјетињство

“А да, и основну и средњу школу сам завршио у Крагујевцу, тако да ме Крагујевчани сматрају својим, иако сам живео мало и у Краљеву, а највећи део живота у Београду.

Што се мене тиче, највише се осећам као Крагујевчанин на привременом раду у Београду.

За детињство ме углавном везују тужне успомене. Било је то време бонова и тачкица за намирнице и одећу.

Није било, наравно, ни грамофона, ни плоча, ни касета, ни магнетофона... Излазило је врло мало новина... Одувек сам обожавао да читам новине и дан-данас ми је то манија.

У детињству ми није било тешко да од ране зоре чекам да купим једну од двадесетак Политика, колико је укупно примерака стизало за цео Крагујевац.

Ето, то је то, једно скромно детињство, али ја за боље нисам знао.

Највећи шок сам доживео као десетогодишњи дечак кад су ми се родитељи развели. Заиста сам се много изненадио кад ми је то отац саопштио.

'Зашто кад се никад нисте свађали?', питао сам га. Одговорио ми је да су они пристојни људи и да су се свађали само кад ја нисам био присутан.

Тако су ме и одушевили, јер се ја и сви моји пријатељи свађамо углавном пред гостима и децом... Стварно сам био шокиран њиховим разводом, јер никада нисам приметио да међу њима постоје размирице.

Свом оцу Драгољубу био сам једино дете, а моја мајка се касније поново удала и у том браку родила ћерку, а једну девојчицу усвојила.

Због тога сматрам да имам и две најрођеније сестре. Између осталог и зато што сам одрастао с њима.

Очух је у тај брак довео и своје двоје деце, тако да нас је било доста. Леп гест мог очуха је био кад је мајци предложио да усвоје девојчицу за коју су сазнали из новина: 'Жено, кад имамо моју, твоју и нашу децу, зашто не бисмо узели и ову напуштену бебу из нишке болнице?'“

Од лошег ђака до књижевника

“Не, скоро никада нисам био добар ђак. Учио сам само оне предмете који су ми се свиђали. Заиста сам писао одличне саставе, тако да је то наговештавало да ћу постати новинар и књижевник, што су данас моја главна занимања. А ово што сам водитељ, то је исто кад би неко ко је завршио атомску физику, а нема посла, возио такси. Он није таксиста, већ физичар кога је наука натерала да ради нешто друго. Иако сам члан Удружења књижевника Србије и члан Удружења новинара, углавном уз моје име пишу ТВ лице. То ме се не тиче, нек пишу шта хоће – само да не ударају по глави.

Сећам се, без обзира на то што сам волео српски језик као предмет у гимназији, читао сам углавном само оне писце који ме занимају, а не оне који су били по програму.

И, наравно, толико сам био лош ђак да сам завршни разред гимназије учио у Рачи Крагујевачкој, јер је тамо постојала једна школа за све проблематичне ученике из разних градова. Практично сам већ тада отишао од куће. Иако сам био несташан, увек сам био лепо васпитано и лепо обучено дете, зато што је моја мајка имала златне руке. Од очевих старих одела ми је правила дивне сакое, панталоне... Знала је одлично и да плете.

Да, моји родитељи не само да су прикривали то да су у лошим односима, већ су скривали од мене да имају финансијских проблема, јер је за мене све увек морало да има. Гледали су ме као мало воде на длану, ваљда и зато што сам био јединац. Једном смо у школи имали доста глупу анкету, али добро, таквих анкета увек има, као што има и глупих професора, о томе каквог смо материјалног стања.

Пошто сам био убеђен да смо ми богати, тако сам и одговорио. Због тога сам у кући добио страшну грдњу. Иначе, што се тиче батина, мој отац је био веома строг, знао је да ме истуче, али ретко. Међутим, и те ретке шамаре сам памтио, јер је отац био веома снажан, са огромним шакама.

Од мајке не памтим да сам добио батине. Најгоре ми је било ишчекивање. Кад бих направио неку свињарију, мајка би ми рекла: 'Не знам, видећемо кад дође отац шта ће да ти ради?' И та стрепња, док он не дође с посла, била ми је најгора.

А кад сам био мали, а и нешто касније, био сам врло мршав, чак неухрањен – што се сад не би могло рећи.”

Београд – центар света

“По завршетку гимназије, те 1957. године, дошао сам у Београд да студирам. Отишао сам право на Позоришну академију и, наравно, рекли су ми да немам појма, што сам касније користио. Наиме, кад год ми нека девојка којој сам се удварао каже да глумим, ја одговорим: 'Извини, али ја имам доказ да то не умем да радим!'

Београд ми је био нешто најлепше и највеће на свету, јер нисам ни знао друге светске градове. Зато сам имао страшну жељу да останем у Београду, да ми се не деси да завршим факултет, па да се вратим у провинцију.

Пошто сам пропао на Академији, уписао сам Правни факултет, положио скоро целу прву годину и то је цело моје образовање. У међувремену сам случајно почео да се бавим хумором. Нисам ни сањао да ће то бити моје занимање.

“Политика” је у то време сваке недеље објављивала по једну хумореску, за које сам мислио да су врло недуховите. Чинило ми се да могу да их напишем два пута боље, иако нисам мислио да сам нешто духовит. Па, ни данас, не мислим да сам забаван, јер више волим да слушам него да причам. И сматрам да је то нормално: то вам је као боксер који се не бије на улици и где год стигне – него само у рингу. Тако сам и ја духовит, ако сам уопште духовит, само у некој емисији или на естради.

Приватно често разочарам људе, јер они очекују да сад ја држим банку. Али хумор је само мало талента – а остало занат. Добро, да се вратим на ту моју прву хумореску. Био сам довољно глуп да је одмах однесем у Политику уместо у Студент или у неки мање познат часопис, јер ко зна шта би се десило са мном да ми неким чудом нису ту хумореску објавили у Политици. Не само што су је објавили – него добијем и новац, отприлике пола суме коју сам добијао месечно од родитеља да бих живео месец дана у Београду и да бих се хранио у студентској мензи, а купао у јавном купатилу.”

Младост – лудост

“Наједанпут сам осетио да од писања може да се живи и да на тај начин могу да останем и у Београду. Јер, као што рекох, јежио сам се досадног живота, рецимо, референта у крагујевачкој Застави, кога сваког дана после рада у кући чека дебела жена с двоје–троје деце и који недељом пере фићу пред кућом... А у Београду је било много биоскопа, позоришта, утакмица... То је за мене било нешто изузетно.

Рецимо, првих дана мог београдског живота малтене нисам ни спавао, јер сам сматрао да је штета да тако губим време. Тако сам наравно занемарио факултет, радећи вредно за многе часописе, имао сам многобројне тезге и живео боље него данас.

То је једини период у мом животу кад сам морао да отворим и рачун у банци, јер нисам знао где да држим новац. И већ са 22 године сам се оженио.

Из тог брака данас имам одраслог сина Игора, који има 38 година. У овом другом браку имам и ћерку од 25 година која се зове Ана и сина Владимира од 22 године.

Негде у то доба кад сам се први пут оженио запослио сам се у Радио Београду у коме сам и дан-данас на платном списку.

Рано сам се оженио баш због чињенице да су моји разведени, да сам мало живео код оца, мало код мајке, па сам желео да имам своју породицу. Ето, срео сам једну добру особу, оженио се, добио сина, живео у том браку 12 година и развео из чиста мира. Што кажу, младост – лудост.

Заиста, сад кад би ме неко питао због чега смо се растали, не бих знао да објасним прави разлог. Мислили смо да су сви други бракови бољи. Међутим, после сам схватио да су трзавице у браковима нормална ствар, као и да човек мора да буде толерантан и стрпљив.”

Забиљeжила: Нада Торлак, обрада: Yugopapir (Хупер, јун 1999.)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.