Мајка из Белог Манастира 59 година скривала сина од других људи
ОСИЈЕК - Судбина Драге Ј. којег је мајка Вероника 59 година скривала од очију јавности у њиховом дому у Белом Манастиру, данас је непозната. Не зна се ни да ли је жив, и ако јесте, да ли је и даље у хранитељској породици у којој је био пребачен 2007. године, када је откривен његов трагичан случај.
За случај Драге Ј. јавност је сазнала прије 16 година, тек у марту, недуго након што му је преминула мајка. Претходно је, готово шест деценија живио закључан у једној соби, са решеткама на прозору, и то у кући која је тек неколико стотина метара била удаљена од Центра за социјални рад, како је писао Вечерњи лист.
Кућа у Улици Владана Деснице, гдје је Драго провео више од пола века као затвореник, прије неколико година, иако оронула, и даље је постојала. Наиме, гугл камере су 2019. године прошле кроз улицу, и начиниле фотографије куће у којој је драго тихо копнио.
Драго је рођен 1948. године и био је најстарије дијете Веронике и њеног супруга Ивана.
Вечерњи пише да се Драго, још као веома мали разболио, па су га, како су мјештани претпостављали, због срамоте, затворили у кућу, да га нико више никада не види.
Према медицинским списима, Драго је 1963. био у загребачеком Ребру, гдје је несрећном дечаку дијагностификован тежи степен менталне ретардације.
Његово име у званичним документима посљедњи пут је поменуто 7. марта 1978. године, када је инвалидска комисија у Осијеку забиљежила да је, као четворогодишњак, лкмечен на Шалати. У њиховом извмештају наводи се и отпусна листа из Ребра.
Стручњаци су тада навели да не говори, иако добро чује. Описали су га као мирног, плачљивог и душевно заосталог. У документу се такође наводи да није завршио школу, да живи с мајком и да му је потребан стални надзор.
Иако о постоји извијесна медицинска документација из Драгине младости, чињеница је да о њему нико ништа није знао. Чак ни прве комшије, које су неркметко пролазиле кроз двориште куће у којој је био закључан.
Драго је имао двојицу браће – Перу, који је живио и радио у Београду, и Мирка, чија супруга, иако су првих година брака живјели у истом дворишту поред куће Веронике и Ивана није видјела Драгу.
Миркова супруга је први пут угледала Драгу када јој је умрла свекрва.
С времена на вријеме, мјештани су, ноћу, када је било упаљено свијетло, у кући виђали силуету мушкарца, али нису знали да је ријеч о сину којег је мајка, од раног дјетињства, затворила у кућу, помно га скривајући од света.
За Драгу је наводно знало свега неколико чланова породице. Никад се није играо с вршњацима, није славио рођендане, није ишао у школу… Никада није упознао друге људе, јер никада није ни излазио из куће. Био је 24 сата, 7 дана у недјељи, затворен у четири зида своје мале собе, чији прозор са решеткама је гледао на двориште.
Из те мале собе није се могло директно изаћи. Пут према излазу у двориште водио је кроз кухињу, у којој је спавала његова мајка. Врата те собе преко дана су увијек била закључана. Тек увече би била привремено отворена. Вјерује се да га је мајка, тек под окриљем мрака, пуштала да изађе до кухиње.
Након што му је умро отац, једина особа коју је Драго видио и чуо 20 година, била је само његова мајка. Додир са свијетом није имао нити путем радија или ТВ екрана. Није чак знао нити чему служи купатило. Тек након смрти мајке Веронике у фебруару 2007. године, стравична прича је изашла на видјело.
Када је Драго пронађен, постало је јасно да Драго не разумије хрватски, већ искључиво мађарски језик. Вјерује се да је то било зато што му се мајка, иначе Мађарица, обраћала читавог живота искључиво на мађарском.
Након Вероникине смрти, тада 59-годишњи Драго поново је почео да постоји за систем.
Посредством Центра за социјални рад, смјештен је у хранитељску породицу, код Валерије Морић.
Код одабира хранитеља, један од основних услова био је да породица зна мађарски, једини језик који је икада чуо. Хрватски није разумио, а према ријечима хранитељке, није могао да разумије ни читаве реченице, него само ријечи, попут дођи и сједи.
Првих десетак дана, након доласка у породицу, Драго би, сваки пут када би неко ушао у његову собу, навлачио покривач преко главе. Није дао да се пресвуче нити опере.
Ситуација се, срећом, временом поправила. Почео је да носи пелене, а понекад је знао своју хранитељку да ухвати за руку или да јој дланом додирне образ. Иако је могао да се креће, године “заробљениптва” учиниле су своје те је нерадо устајао из кревета.
Зашто је породица болесног Драгу осудила да деценијама живи закључан у кући није познато. Да ли су га се стидјели или су се прибојавали његовог непредвидивог понашања, ту су тајну Драгини родитељи однијели са собом у гроб.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
