Легендарни Луис дјетињство провео у дворишту дома за незбринуту дјецу, ни након славе их није заборавио

Зденка Томић, новинарка из Неготина, каже да никада неће заборавити први концерт овог музичара несвакидашњег имиџа и интерпретације, који је 1996. године одржао у том граду, а сав приход намјенио дјеци из Дома „Станко Пауновић".

„На првом концерту је деци рецитовао песму Плави чуперак Мирослава Антића, а на крају је имао обичај да уз песму Дуњо моја децу изведе на бину", каже Томић.

Као тринаестогодишњак, Луис је у седмом разреду 1965. године упознао Градимира Станисављевића и Зорана Никодијевића. Градимир и Зоран су једног дана тражили гдје да купе жице за гитару.

„Тада смо уочили корпулентног дечака са гитаром под пазухом. Није био из наше школе и нисмо се познавали, али усудили смо се да му приђемо", каже Станисављевић за ББЦ на српском.

„Љубиша је већ тада имао надимак Луис (Лоуис), па смо и ми добили/смислили наше - Зоран Никодијевић Понки (Понкеy), Градимир Станисављевић Денис (Деннис) и Душко Никодијевић Стенли (Станлеy). Од почетних слова надимака, настало је име групе ЕЛПЕДЕС. Имали смо чак и звиждук као лозинку за препознавање", присјећа се Станисављевић.

Луис је надимак добио због тога што је са шест година испод пазуха носио ујакове плоче америчког џез музичара Луиса Армстронга.

Послије годину дана свирали су на гимназијским игранкама на малој бини у школском дворишту.

Две године касније, 1967. Луис уписује гимназију због очеве жеље да буде војни стипендиста, али у интервјуу 2007. године навео је да је понављао прву годину.

„То је било пресудно да од тате добијем дозволу да се пребацим у средњу музичку школу у Нишу - на соло певање, саксофон и теорију музике", рекао је тада Луис.

Иако је школовање наставио у Нишу и даље је повремено долазио у Неготин.

Станисављевић каже да је то био случај и неколико година касније на дочеку Нове године.

„У плавом холу неготинске гимназије нас четворица смо свирали, а у неко доба дошао је и Луис", наводи.

"Певао је, свирао клавијатуре, а на крају сео за бубњеве. Толико је био енергичан да је врло брзо поцепао кожу на тимпану. Рука му је пропала до лакта, а међу нама је настао тајац - али њега то није збунило. Извадио је из џепа платнену марамицу, простро је преко поцепане коже и наставио да лупа као да се ништа необично није десило", присјећа се Станисављевић.

Додаје да је традиција била да се послије дочека код Луиса гледају неми филмови Чарлија Чаплина, Станлија и Олија и Бастера Китона.

„Већина познаје Луиса, а ја знам и Љубишу. И драго ми је да познајем обојицу", каже он.

И након више од десет година од Луисове трагичне смрти у саобраћајној несрећи, Неготинци с поносом причају да никада није заборавио град у коме је направио прве музичке кораке.

„Увек је пратио осећања - томе нас је учио, а то је уједно и порука свима", каже Маја Стојановић, Луисова ћерка, за ББЦ на српском.

Томић се присјећа да је више пута годишње, уз помоћ пријатеља, дјеци доносио гардеробу, школски прибор и музичке инструменте. Једног дана се, каже, препознатљиво лице јединствене браде и осмјеха појавило у дворишту Дома, а из кола је изнио стотину нових патика.

„Упамтила сам њихове изразе лица и сузе радоснице када је ненајављено, и без жеље за медијском помпом, свраћао у њихов Дом", каже Томић за ББЦ на српском.

Због тога је 2006. године, на јубиларном десетом хуманитарном концерту, добио титулу почасног грађанина Неготина. Томић каже да је често умео само да се јави и каже: „Ево ме за неколико минута у Дому. Сваки пут је доносио гомилу дарова, а деца би се склупчала на његовом крилу. Напунили су собу инструментима које им је поклонио и назвали је Луисова музичка соба", прича она.

Како би му се одужили, поклонили су му заједничку фотографију коју су улепшали цртежима и порукама - а 1999. године прогласили су га почасним станарем Дома. „Добро памтим да се том признању много више обрадовао него оним музичким која су дошла касније, јер је оно стигло из чистих срца његових најмлађих пријатеља. Истих оних који су се радовали кошаркашком игралишту у дворишту Дома које је Луис опремио", каже Томић.

Како је почело?

„Довољно је било да га те 1996. године позовем и предложим одржавање хуманитарног концерта под окриљем Дома културе 'Стеван Мокрањац', прихватио је без питања", прича Миломирка Цица Јововић, која је у Дому за дјецу без родитељског старања живела од 1963. године.

Живот је посветила раду у култури града, пријатељство из младости са Луисем искористила да помогне „некој другој, новој, а истој дјеци без родитељског старања".

„Онда када сам ја дошла у Дом, било је преко стотину деце којима је 'одређено' да сами стварају срећу", каже Јововић.

Луис је, додаје, имао породицу - маму, тату и брата - а проводио је дане у парку Дома.

„Помогао нам је да растемо, делећи са нама младост, прихватајући све делове наших живота за које је осетио и знао да нису наш избор", сећа се Јововић.

Луис је тада ишао у основну школу, а у Неготину је живио док се због средње музичке школе није преселио у Ниш, преноси Стил.

Јововић прича како су он, његов друг Слободан Шундерић и Милош Миша Радојевић у Дому правили „прве игранке суботом на платоу испод два столетна кестена".

„Волели смо Љубишу - био је некако наш и ми његови", каже Јововић за ББЦ на српском.

Ко је био Љубиша Стојановић Луис?

Рођен је 1952. године у Лесковцу, а музиком се бави још од 1970. Основну школу је завршио у Неготину, а средњу музичку у Нишу. Факултет музичке умјетности је похађао у Београду.

Први албум под именом „Не куни ме, не ружи ме, мајко" из 1980. године достигао је дијамантски тираж.

Славу је стекао комбинујући џез са српском етно музиком, а поред посебне музике, многи га памте по препознатљивом изгледу - обријана глава, стилизована брада и дугачке тунике.

Његов син, такође музичар, Марко Стојановић, каже да је Луис повезао све правце музике, а на тај начин и људе.

„Наступам често по целом региону, а људи увек коментаришу да су се сви пронашли у његовој музици. Нема везе да ли неко слуша фолк, џез или рок - Луис је свима био заједничка тачка", наводи он за ББЦ на српском.

Други албум „Дуда" објавио је 1984. године, а он достиже платинасти тираж и избија на прво мјесто југословенске музичке листе.

За живота је објавио 14 албума и за собом оставио неке од најрадије слушаних песама у кафани - „Мећава", „Дуњо моја", „Све се осим туге дели", „Обриши сузе, мала моја", „Сузе у оку", „Опа, опа" и „Мој живот је моје благо".

Управо неке од њих његова ћерка Маја Стојановић често чује када шета кроз Скадарлију, улицу најпознатјих београдских кафана.

„На сваком ћошку чујем његову песму и видим како се људи веселе. Мени је срце пуно, јер он и даље живи кроз то", каже она за ББЦ на српском.

Присјећа се да је Луис био „јако духовит и једно велико дете".

„Учио нас је да живимо онако како желимо и давао савете којима се и данас водимо. Волео је да путује, волео је слободу", каже она.

И Марко и Маја су уз Луиса почели да се баве музиком, што раде и данас - а када је било прилике, наступали су заједно.

„Осећај када се на бину изађе са породицом је сјајан - били смо близу и волела сам то. „Међусобно смо веома утицали музички једни на друге", наводи Маја.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.