Који знаци одају лажова

Психолог Марија Хартвиг, истраживач на Факултету кривичног права Универзитета у Њујорку, коауторка студије о невербалним знацима лагања, напомиње да је највећи проблем то што сви мислимо да знамо како лагање функционише.

Такво претерано самопоуздање довело је до озбиљних правосудних грешака и невини људи су били жртве погрешних процена и осуђени на дугогодишње затворске казне.

Тешко је рећи

Психолози одавно знају колико је тешко уочити лажова. Бела Депауло, психолог, професорка на калифорнијском Универзитету у Санта Барбари и њене колеге, 2003. године су пречешљали научну литературу и ревидирали резултате 116 експеримената у којима је упоређивано понашање људи када лажу и када говоре истину.

Истраживања су установила 102 могућа невербална знака – укључујући скретање погледа, трептање, гласније причање (невербални знак јер не зависи од употребљених речи), слегање раменима, померање тела и покрете главе, шака, руку или ногу. Ниједан се није показао поузданим показатељима лажова, мада је неколико њих било у лабавој корелацији, као што су проширене зенице и мала – неприметна људском уху – промена боје гласа.

Три године касније, Депаулова и психолог Чарлс Бонд са Универзитета у Тексасу, прегледали су 206 студија у којима је учествовало 24.483 посматрача који су процењивали истинитост 6.651 комуникације 4.435 појединаца. Ни стручњаци за спровођење закона ни студенти волонтери нису успели да одвоје истините од лажних изјава у више од 54 одсто случајева – мало изнад случајног поготка. У појединачним експериментима, тачност се кретала од 31 до 73 процента, при чему су у мањим студијама резултати били бољи, али само зато што је очигледан утицај случајног погађања, напомиње Бонд. Што је узорак био већи, то су резултати били лошији.

„Ако до сада нисмо пронашли поуздане показатеље“, каже професор Тимоти Лук са шведског Универзитета у Гетеборгу, „то је вероватно зато што они не постоје.“

Полицијски стручњаци, међутим, често су износили другачији аргумент: да експерименти нису били довољно реални. На крају крајева, кажу они, волонтери – углавном студенти – који је требало да лажу или говоре истину у психолошким лабораторијама, нису били суочени са последицама својих изјава као осумњичени или сведоци на клупи за сведоке. „Наводни кривци у лабораторији нису ништа ризиковали“, напомиње Џозеф Бакли, инструктор који сваке године обучава хиљаде полицајаца како да на основу невербалних знакова препознају лажљивца.

Полицајци не одустају

Саманта Ман, психолог са Универзитета у Портсмуту у Великој Британији, сматрала је да су такве полицијске критике имале поенту када је пре 20 година почела да се бави истраживањем лажи. Да би се позабавили овим питањем, она и колега Алдерт Вриј прво су прегледали сате и сате видео-снимака полицијских интервјуа осуђеног серијског убице и издвојили три проверене истине и три доказане лажи. Затим је Ман замолио 65 енглеских полицајаца да погледају шест изјава и процене које су истините, а које лажне. Пошто су интервјуи били на холандском, полицајци су судили у потпуности на основу невербалних знакова.

Успешност полицајаца је била око 64 одсто – боље од случајности, али ипак не нарочито убедљо, каже Манова. Најгоре су прошли управо они полицајци који су тврдили како се ослањају на невербалне стереотипе попут „лажљивци гледају у страну“ или „лажљивци се врпоље“. У ствари, убица је одржавао контакт очима и није се врпољио док је лагао. „Овај момак је очигледно био веома нервозан, без сумње“, каже Манова, али је контролисао своје понашање како би се стратешки супротставио стереотипима.

У каснијој студији, коју су такође урадили Манова и Вриј, 52 холандска полицајца нису успела ништа боље, него случајно, да разликују истините и лажне изјаве које су дали људи који су убили неког члана породице, али су то негирали опхрвани јаким емоцијама током телевизијских конференција за штампу које су коришћене у студији.

Приметно је да су службеници који су дали најгоре процене били они који су сматрали да су емоције које су изражавали оптужени биле искрене. Али зашто би то било значајно? „Ако је муж убио своју жену, могао би да буде узнемирен из разних разлога, можда се каје, али можда стрепи да ће бити ухваћен“, напомиње Саманта Ман. „Невербално понашање је врло идиосинкратично. Ако се фокусирате на невербалне показатеље, попут емоција, спотаћићете се."

Потврђујући ове резултате у великој мери годинама касније, Хартвигова и Бонд су прегледали литературу за студије у којима су упоређивали способности људи да открију велике и мале лажи. Нису нашли никакве доказе да су људи били ишта бољи у откривању лажи које су изговорили криминалци или погрешно осумњичени у полицијским истрагама од оних које су изговорили лабораторијски волонтери.

Нешто што треба сакрити

Од серијских убица до студената који глуме у лабораторијским експериментима, лажи у свим овим експериментима су изговорене.

У студији објављеној 2019. године, Манова је испитивала невербалну превару, на пример када неко покушава да сакрије недозвољене активности – врсту обмане која је релевантна за откривање бомбаша или кријумчара. Аангажовала је 52 студента волонтера и замолила половину да трајектом између два града превезу лаптоп за који се тврди да садржи осетљиве фотографије. Волонтерима је речено да покушају да се уклопе у гомилу и да не изгледају „сумњиво“, како их истражитељи не би открили. Друга половина групе добила је обичан мобилни телефон, без икаквих упутстава да прикривају шта раде.

Када је Манова показала видео-записе вожње трајектом сточетворици других волонтера и замолила их да открију ко су „шверцери“, посматрачи нису успели ништа боље од случајности. У интервјуима након тога, „шверцери“ су рекли да су били нервозни, али су свесно покушавали да се понашају нормално и да контролишу своје нерве тактикама као што су слушање музике или коришћење телефона.

Затим су истраживачи увећали улог. Половина нове групе од 60 добровољаца добила је коверту са руском, египатском и корејском валутом да их сакрију, док друга половина није ништа „шверцовала“. Али овога пута, Манова је послала два „истражитеља“ на трајект да шетају около и пажљиво прегледају путнике и да препознају лица чију фотографију имају на мобилном телефону.

Овог пута, 120 посматрача који су покушавали да одаберу „шверцере“ на видео-снимку, погодило је тачно само 39,2 одсто – знатно испод шансе за случајан погодак. Разлог је, каже Манова, тај што су се „шверцери" свесно трудили да изгледају нормално, док су се „невини" контролни добровољци понашали природно, али њихова нелагода због неочекиване појаве истражитеља посматрачима је изгледала као знак да они нешто крију.

Откриће да преваранти могу успешно да сакрију нервозу попуњава део који недостаје у истраживању обмане, каже психолог Роналд Фишер са Међународног универзитета Флорида, који обучава ФБИ агенте. „Нема много студија које упоређују унутрашње емоције људи са оним што други примећују“, каже он. „Суштина је у томе да се лажови осећају нервозније, али то је унутрашње осећање се разликује од тога како се понашају према другима.“

Студије попут ових навеле су истраживаче да углавном одустану од лова на невербалне знакове за превару.

Постоје ли други начини да се открије лажов

Данас је већа вероватноћа да ће се психолози који истражују превару фокусирати на вербалне знакове, а посебно на технике које ће нагласити разлику између онога што говоре лажови и они који говоре истину.

На пример, испитивачи могу стратешки дуже да крију доказе до којих су дошли, како би дозволили осумњиченом да говори слободније и на тај начин лажова ухвате на контрадикторним изјавама.

У једном експерименту, Хартвигова је овој техници подучавала 41 полицајца, који су затим успели да тачно открију лажове у око 85 одсто случајева, у поређењу са 55 процената који је остварио исти број необучених регрута.

Друга техника интервјуисања користи просторну меморију тражећи од осумњичених и сведока да детаљно опишу сцену у вези са злочином или алибијем. Пошто ово побољшава памћење, они који говоре истину могу да наведу више детаља.

У студији симулиране шпијунске мисије коју су Манова и њене колеге објавиле прошле године, 122 учесника сусрела су се са „агентом“ у школској кафетерији, разменили шифру, а затим добили пакет. Након тога, део волонтера од којих је затражено да кажу истину о томе шта се догодило, дало је 76 посто више детаља о искуствима у кафетерији током интервјуа од оних који су замољени да прикрију размену кода и пакета. „Када препричавате, поново проживљавате догађај – тако да то помаже памћењу“, каже коауторка студије Ханин Диб, психолог са Универзитета у Портсмуту.

Експеримент је осмишљен уз помоћ британске полиције, која после једног скандала када је оптужена за погрешну осуду и злостављање осумњиченог, користи овај метод испитивања.

Споро прихватање научних доказа у пракси

Међутим, такве реформе засноване на науци тек треба да направе значајан продор међу полицијом и другим безбедносним званичницима. С обзиром да се агенти и даље ослањају на тако нејасне, контрадикторне разлоге за сумњу, не изненађује чињеница да су у Сједињеним Државама путници уложили 2.251 жалбу, између 2015. и 2018. године, тврдећи да су сумњичени на основу националности, расе, етничке припадности или других разлога.

И поред интервенције Конгреса САД, званичник унутрашње безбедности на аеродромима рекао је конгресним истражитељима, да „здраворазумске“ показатеље понашања треба укључити у „рационалан и одбрањив безбедносни програм“ чак и ако не испуњавају академске стандарде засноване на научним доказима.

Године 2015. године вршилац дужности шефа безбедносне агенције је смењен након што су тајни агенти унутрашње безбедности у интерној истрази успешно прокријумчарили лажне експлозивне направе и право оружје кроз обезбеђење аеродрома у 95 одсто случајева.

Саманта Ман, Марија Хартвиг, заједно са 49 других универзитетских истраживача, 2019. године су објавиле преглед у којем се процењују докази за скрининг анализе понашања, закључивши да би професионалци за спровођење закона требало да напусте ову „у основи погрешну“ псеудонауку, која може „нашкодити животу и слободи појединаца“.

Хартвигова је у међувремену започела сарадњу са стручњаком за националну безбедност, Марком Фалоном, бившим специјалним агентом америчке поморске службе за криминалистичке истраге и бившим помоћником директора за унутрашњу безбедност, како би креирали нови наставни план и програм обуке за истражитеље који је чвршће заснован на науци.

„Напредак је био спор“, каже Фалон. Али он се нада да би будуће реформе могле да спасу људе од оне врсте неправедних осуда.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.