Како изгледа раскидање црне свадбе

Ријеч је о обичају у народу познатом као - црна свадба.

Шта је црна свадба?

Ако се деси изненадна смрт момка или дјевојке који нису стигли да за живота ступе у брак, породица покојника или покојнице може ријешити да организује тзв. „црну свадбу” - симболично вјенчање које се обично организује након сахран а мада може да буде и на сам дан сахране.

Вјереница или вјереник тако пристаје да се „вјенча” са преминулом особом и остане са њом „у браку” годину дана што значи да у том периоду не смије да се заљуби или да буде у вези са неком другом особом јер би се на то гледало као на „прељубу”. Ако особа са којом је покојник био у вези не жели да учествује у свадби, може се нађи и друг или другарица који ће играти функцију младе тј. младожење у зависности од пола преминуле особе.

Како ће изгледати сама „црна свадба” такође зависи од породице која је организује. 

Има случајева да је ријеч била само о симболичном одласку на гробље, али било је и оних који су обичаје поштовали дословно, па је млада била у вјенчаници, пријатељи и родбина су били сватови и са музиком су дошли на гробље. Све је било слично као и на правој свадби осим чињенице да се сви плакали, пише Историјски забавник.

Етнолог Александар Репеџић имао је прилику да одмах након завршеног факултета, оде на терен и присуствује обичају раскидања црне свадбе.

Искуство из прве руке описао је у тексту који вам преносимо у цјелости:

„Имао сам ту срећу за разлику од многих мојих колега, да одмах након положеног пријемног испита на Филозофском факултету на одељењу за етнологију и антропологију кренем на теренска истраживања. Те 2004. године, још увек нисам знао како изгледа антрополошки терен, како би требало водити разговор са информатором на терену, имао сам више питања него одговора, мада сам једва чекао да кренем у истраживање. Тих година радио сам као сарадник Музеја у Мајданпеку, све до тог тренутка, као сарадник радио сам на неколико упитника са информаторима на терену, учио сам како се правилно ради транскрипт, и посматрао сам неке од влашких обичаја који су били забележени на ВХС тракама.

Пошто сам делом Влах језик ми није био стран као ни обичаји које сам до тада посматрао. Почетком августа 2004. године добио сам позив о поласку на терен у селу Рашанац које се налази у општини Петровац на Млави, прихватио сам с великим задовољством, радило се о раскидању црне свадбе. До тада сам само чуо за обичај али га никада нисам видео, знао сам само да је овај обичај забележен током деведесетих година у селу Мустапић и то је било целокупно моје знање о самом обичају.

Рано ујутру кренули смо путем Рашанца, пут нас је водио од Мајданпека преко Кучева и Кучајне до Петровца и Рашанца. Теренска истраживња радили смо у сарадњи са кустосима Народног музеја у Пожаревцу који су нас дочекали у селу. Када смо стигли приметио сам да је капија била окићена цвећем као што је то обичај за свадбу. Ушли смо у кућу и упознали смо се са родитељима настрадалог коме су приредили раскид црне свадбе. Још увек тада нисам знао тачно о чему је реч и тада сам упитао о чему се тачно ради.

Породица нам је објаснила да је њихов јединац настрадао пре годину дана, тачније да се удавио у Борском језеру када је кренуо са пријатељима на Зајечарску гитаријаду.

На питање зашто се припрема раскид црне свадбе објаснили су нам да је његова бака уснила да се он на оном свету оженио али да је потребно да и на овом свету буде ожењен, а сада се навршава годину дана тако да девојка која је пристала да му на овом свету буде жена, нема више никаквих обавеза, тачније може да ступи у везу, има дечка. Пошто је у протеклих година дана од када је пристала да буде његова жена, није смела да има дечка, морала је да буде верна, као да јој је дечко и даље жив.

Осетио сам велики набој емоција, некако сам цео обичај доживљавао јако лично, пошто је момак који је страдао био само годину дана старији од мене, видео сам са колико је љубави и пажње припремљен сваки део обичаја, сваки детаљ… Девојка са којом је био у вези у тренутку када је страдао није хтела да прихвати ову обавезу, то је учинила његова најбоља другарица… Мој теренески задатак био је да диктафоном снимим сваку изговорену реч његове мајке, баке, намењивање и да испратим целокупан обичај. Испред куће окупили су се музичари који су своју свирку започели звуком трубе и песмом тужне мелодија од које су ме пролазили жмарци.

Поворка и кићени „сватови“ кренули су ка центру села и одатле ка гробљу. У поворци су били барјактар, млада, музичари сватови, многобројна родбина, пријатељи и ми теренски радници који смо дошли да забележимо обичај. Било је исто као и на свакој свадби само што се уместо повика и смеха могао чути само плач и нарикање. Стигли смо до гробља, барјактар је тада положио барјак на споменик и затим га је поломио и ту оставио, након намењивања, вратили смо се кући. Наставило се са припремањем помане и намењивањем хране за покој душе страдалом.

Када се са тим завршило зачуо се звук трубе још једном и започела је добро позната мелодија влашке четворке, устали су сви са стола и почели да играју, бака страдалг држала је у руци кандило и окадила коло три пута, коло је трајало дуго, а када су музичари престали да свирају, бака је рекла да је црна свадба раскинута, и у том тренутку сви су престали да играју и вратили су се за сто.

Након овог теренског истраживања, никада више нисам имао прилику да видим раскид црне свадбе, нити да чујем да се у неком селу десила црна свадба. Била је то моја прва и последња црна свадба и моје прво теренско истраживање.

Данас након толико година од мојих првих теренских истраживања, у великом броју новина, интернет портала, жуте штампе, наилазио сам на свакакве наслове, од новинара који никада нису присуствовали овом обичају, а писали су о њему из првог лица, лепили су разне етикете да не набрајам, али данас уз овај обичај можете наћи речи, као што су бизаран, најјезивији, болестан, описани су делови црне свадбе који не постоје, да се игра око ковчега, да мајка предводи коло око ковчега мртвог тела, самим тим чини се велика неправда према једном делу становништва наше земље који негује своје обичаје и традицију. На тај начин етикетирали су једу културу један народ, а да тога можда нису ни свесни.

Уколико се вратимо на и обрађујемо литературу видећемо да се „црна свадба“ и венчавање за покојника помиње и у Машконовој „Историји Рима“ да је тај обичај био распрострањен широм Римског царства и као такав опстао је до дана данашњег. Црну свадбу треба посматрати као део нематеријалног културног наслеђа једног народа који је опстао у оном свом старом палеоевропском облику непромењен. Слична је ситуација и са обичајем „стваљања у песму покојника“, односно о баладама које су присутне код Влаха, а о влашкој магији и „стрнџању“ и да не говорим.

Уколико се такође осврнемо на митове и легенде свакако ће нас то вратити миту о Орфеју и Еуридици, где је он управо песмом враћа из света мртвих. Ситуација се у много чему променила од мојих првих теренских дана, што због економске ситуације, што због политичких промена, што због убрзаног развоја модерне технологије. Стари обичаји се модификују и мењају, подложни су променама, језик се заборавља ишчезава, једна култура која негује своје старе обичаје који били све присутни пред нашим очима нестаје а да тога скоро нисмо ни свесни.“, преноси Курир.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.