"Југо такси" бесплатно вози гастарбајтере у Цириху
Током интеркултуралног фестивала "О нама!" комичар и музичар Данко Рабреновић својом црвеном "заставом 101" бесплатно вози путнике кроз Цирих – до људи и мјеста који су на неки начин повезани с бившом Југославијом.
Вожња "Југо таксијем" траје око пола сата, а ко не нађе мјесто, може да дође право на жељено одредиште.
Црвени "стојадин" привлачи пажњу. Пролазници се смјешкају, мотоциклисти у пролазу подижу палац.
"За оне који га знају, аутомобил дјелује као времеплов", каже сценографкиња Изабел Кајзер, која је осмислила пројекат у сарадњи с драматургом Петером Шицом.
То је симбол времена када је Југославија економски почела да пропада. Рат је многе натјерао да се идентификују као Срби, Босанци или Хрвати, али "југо" их све повезује.
"Као логорска ватра око које се сви окупљају и причају приче", каже Кајзер.
Иако су је у дјетињству погрдно звали "Југо", није гајила никакав однос према земљи, с којом се та ријеч доводи у везу, открива она. Отац јој је Швајцарац, мајка из Сарајева. Родитељи су се упознали у Либији, а она се родила у Швајцарској. Чињеница да исти назив у случају аутомобила има позитивну конотацију, за њу је била повод за покретање пројекта.
Њен партнер Петер Шиц зна за аутомобил из приче. Открива да га његов мирис подсјећа на "трабант", који је његова породица имала. За њих у тадашнјој Њемачкој Демократској Републици Југославија је тада била "земља снова".
"И тамо је владао социјализам, али су могли да путују на Запад и пију кока-колу", прича Шиц.
Емир (36) је један од путника на пробној вожњи у Видикону. На шта помисли када види "заставу"?
"На љетнји распуст", каже он и прича како су родитељи возили дјецу код бабе и дједе, или како су ушесторо путовали на море.
"Збијени једни уз друге, с лубеницом у крилу", каже уз осмијех.
Један од циљева пројекта "Југо такси" јесте да распад Југославије престане да буде једина асоцијација при помисли на Балкан. Емир и његов 15 година млађи пословни партнер Давид организовали су сервис за доставу хране "Волим бурек". Од средине јуна развлаче коре за бурек, онако како су то радиле њихове мајке и бабе, а затим их филују сиром, месом, кромпиром или спанаћем. Мјесто производње је Пекара "Бухман" у Бинцу, коју Емир и Давид користе на смјену с блогерима исхране, кафеџијама и кондиторима.
Атеље и радионица Микија Елете налазе се у Фризенбергу. То је сљедеће одредиште "Југо таксија". Он је први пут дошао у Швајцарску 1973. да би зарадио за фламенко гитару. Рекли су му да прво научи њемачки, што је тада 23-годишњи младић озбиљно схватио да би се вратио пола године касније. Тадашњи студент социологије нашао је посао болничара на Универзитету у Цириху. "Милионска плата" (прерачуната у динаре) трајала је само до краја мјесеца, што је за њега било горко отрежњење, али је ипак остао. Заљубио се у медицинску сестру, тадашњу шефицу, и засновао породицу с њом.
Послије тога је радио као фудбалски тренер, радник на бензинској пумпи, рестауратор намјештаја и био "домаћица". Притом је маштао да буде бравар или музичар, прича данас 69-годишњи Елета. Задивљен техником и инспирисан швајцарским скулптором Жаном Тенглијем, почео је да се бави кинетичком умјетношћу.
Када су га критиковали да је непрецизан, то је схватио као изазов и обећао је да ће за годину дана конструисати сат, без икаквог предзнања. Данас његове филигранске, маштовите креације красе краљевске куће на Блиском истоку, или се излажу у музејима.
"Индустријски појас"
Пут "Југо таксија" преко Европског моста води до Вулканплаца у Алтштетену. Одатле па све до Винтертура и Бадена пружао се "индустријски појас", како га назива Томислава А. Косић. Историчарка пише дисертацију о историји гастарбајтера из социјалистичке Југославије, који су од 1960. до 1980. дошли у Швајцарску. Регрутовале су их фабрике машина, шедиције, грађевинске фирме и пољопривредне задруге. У ту сврху је разговарала и са свједоцима тог времена.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.