Чувени српски специјалац и ултрамаратонац о најтежим моментима у животу

Пролазио је разна искушења од Италије, преко Америке, до Алпа и Аљаске. Са друге стране, увек подвлачи да не ради све то како би му се други дивили, штавише, не воли када неко велича његов успех, те се чини да је скромност овог спартанца огромна. Али, ми смо имали прилику да видимо да се иза тог стаменог тела крије велико срце.

Јовица је са свих својих трка поклањао сувенире и опрему, продавао медаље, не би ли новцем помогао дjeцу и оне којима је то потребно. А сада је ту за своју рођаку Ану Спајић из Прибоја, која води битку са Нон-Хочкин лимфомом. Његову поруку за оне који тренутно проживљавају најтеже моменте у животу, али и за људе који су им потпора, сви би требало врло пажљиво да прочитамо и добро размислимо.

- Одрасило смо заједно, даљи смо рођаци. Прибој је мање место, сва деца су се знала, дружили смо се, били смо блиски, било је много спонтаније у то време. Са Аниним братом сам стасавао кроз спорт. Када се десила цела ова ситуација, најмање што сам могао јесте да је подржим - рекао је за "Стил" чувени ултрамаратонац Јовица Спајић.

Истiче да је била једна од најлепших девојчица у њиховој основној школи, а као и сви што је познају, апострофирао је њен осмех.

- Сви моји другари су је симпатисали, њен осмех је чаробан. Увек су мене питали да ли могу да их упознам са њом или кажем неку лепу реч о њима, знате како то већ иде. Увек је привлачила људе својом љупкошћу и харизмом, а ја код ње највише волим искреност и непосредност - каже Јовица.

Управо њен начин борбе са тешком дијагнозом која јој угрожава живот постао је његова звезда водиља како да се постави у преломним моментима.

- Прави је борац. Поред свега што радим и мог посла, осећам се недораслим пред њом. Много је већи подвижник од мене. Напросто, сада ми је она узор. Тај њен карактер видим као звезду водиљу кроз оно што ја радим у животу. Сигуран сам да ће та њена одлучност и борба извојевати победу над овом опаком болешћу - сматра Спајић.

- Животни путеви су нам се разишли, нисмо се често чули. Али, откако сам сазнао, преко заједничке блиске пријатељице јој шаљем поруке подршке и позитивну енергију. Ставио сам јој до знања да сам ту за шта год да треба. Ја сам мали у овом свету и можда нисам толико утицајан, али ћу дати све од себе. Свачије мало је за Ану много - сматра ултрамаратонац.

Наиме, иако се увек када је у прилици одазове позиву за хуманитарне акције или трибине, свестан је да не може сваком да пружи помоћ, али зато поручује да је важно да било који човек у свом микро свету уради све што може, тада би ова планета била много љепше место за живот.

- Због природе посла којим се бавим, спорта, породице, нисам у могућности да испратим све тужне животне приче којих је јако пуно. Не можете, напросто, свима да се нађете у датом тренутку. Звучи сурово и јако је тешко причати о томе. Покушавам да се одазовем блиским људима, пријатељима, људима које знам, који живе у мом окружењу. Кад бих имао ту моћ, ја бих помогао свима у свету. Али, не волим то да истичем. Видећете, нећете пронаћи моје име на друштвеним мрежама, нити било где да се оглашавам. Мислим да је то лицемерно и да се то злоупотребљава. Помоћи ћу чиста срца са љубављу, али опет, да то остане у неким границама циља. Не желим да се ја помињем, у овом случају Ана је битна - изричит је Јовица.

- Имамо доста емпатије, зато ја волим наш народ. Благословен сам што сам рођен у Србији. У Анином случају, они који не могу материјално да помогну, шаљу позитивне мисли и моле се за њу, шаљу јој поруке, слике, охрабрују је, јер њој стварно није лако. Она је на крају дана сама, иако осећа сву нашу подршку, зато све те речи много значе.

За све особе које баш сада пролазе кроз, наизглед, несносне дане у свом животу, има важне речи охрабрења:

- Морамо се борити, морају се борити, колико год деловало некада да је та борба безнадежна. Верујте, та борба може да вам преокрене живот. Када извојевате победу над таквим стварима, шта ће онда после у животу да вам буде тешко. Да завршите факултет, неки велики животни пројекат, пронађете сродну душу...Ви можете после помоћи људима који пролазе кроз сличну ситуацију попут ваше, јер имате искуства, разумете их на најбољи начин. То је јако битно. Сви да дамо мало од нас, колико можемо, данас је то Ана, сутра ће то бити неко други, имамо ту емпатију, јер сутра нама то може да се догоди. Ако ми то не подаримо другима, неће ни нама, верујте. Тако да, хајде да то данас буде Ана, а сутра опет да наставимо тим путем, да ово буде само почетак и нешто што има континуирани раст - зајључује Јовица Спајић за "Стил".

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.