Иза имена Слободе Мићаловић крије се најтужнија љубавна прича

Неки оду тако далеко да по доређеним историјским ликовима дају имена својој дјеци. Можда се управо тако нешто десило и родитељима Слободе Мићаловић па су лијепој српској глумици дали име по Слободи Трајковић?

Било како било, ово име има своју историју и прелијепу и трагичну љубавну причу које се овом приликом сjећамо.

Прича о љубави народног хероја Иве Лоле Рибара и његове веренице Слободе Трајковић једна је од најпотреснијих инајтрагичнијих из периода Другог свјетског рата, пише Медиас.рс.

У њој се преплићу љубав, оданост и спремност на одрицање од свих личних срећа зарад идеала и вjере у борбу за праведнији свијет.

Иво Лола Рибар је рођен у породици Тонице и Ивана Рибара, 23. априла 1916.године, а погинуо је 27. новембра 1943.године на Гламочком пољу, непосредно прије полетања авиона којим је требало да отпутује у Каиро, као први дипломата нове Југославије и шеф прве војне мисије НОВЈ.

Лолина мајка Тоница, удовица апотекара Луја Шимата, удала се за адвоката др Ивана Рибара и са њим добила два сина ­правника Иву (Лолу) и сликара Јурицу. Рат их је затекао у Београду, у Француској, гдје је су живели као имућна и поштована грађанска породица.

Браћа Рибар су своју изузетну љепоту наслиједила од мајке, а јак интелектуални ген од оца Ивана. Након студија у Паризу, Лола је наставио школовање на београдском Правном факултету, и био познат као одличан студент и бриљантан говорник. У њиховом дому су се у предратним годинама окупљали многи познати комунисти, међу њима и Вељко Влаховић, Моша Пијаде и Иван Милутиновић.

Отац Иван, који је и прије њиховог рођења у Загребу био политички активан као заступник у Сабору, често је синове водио на народне скупове по унутрашњости Србије желећи да их упозна са животом какав се водио изван имућних градских кругова у којима су живјели.

Заразио их је идејом да "сви треба да живе добро као они" и усадио им идеју социјалне правде и једнакости. Цијела породица Рибар је била наклоњена идеји изворног комунизма и у годинама прије Другог светског рата су се јавно декларисали као борци за бољи живот радника и сељака.

Лола и Јурица су радили као новинари и уредници листова Студент, Младост и Млада култура. Након демонстрација 1939. године против режима Цветковић ­- Мачек, Лола је заједно са бројним београдским комунистима ухапшен и одведен у логор у Билећи. На сједници Политбироа ЦК КПЈ, 4. јула 1941. године у Београду, као активни борац је учествовао у раду комитета који је донио одлуку о устанку, и постао најмлађи члан Врховног штаба НОВ­-а.

Слобода Трајковић (7.10.1918. - ­ 9.5.1942), рођена је упородици Светолика Трајковића, угледног београдског апотекара. Лолу је упознала као студенткња хемије.

Непосредно пред рат планирали су вјенчање, а за кобни 6. април 1941. године била је заказана свечана вечера у дому породице Рибар, гдје су жељели да договоре детаље радосног догађаја. Тог дана Београд је засут бомбама и обавијен облацима барута и прашине.

Породице Рибар и Трајковић се тог дана нису среле, нити су се икада више окупиле са срећним поводом и у пуном саставу.

Када је рат почео, Светолик Трајковић је одвајао велике количине лијекова и санитетског материјала за партизане. Мирослав, Слободин брат, био је веза за партизанске акције у Београду. Половином јануара 1942. године, полиција је пресрела писмо које је Лола упутио својој вјереници. Ухапшена је и данима мучена у Специјалној полицији, гдје су покушали да је натерају да напише писмо Лоли којим би га намамила да дође у Београд.

Слобода је стављена пред немогућ избор - да наведе Лолу да се појави у Београду, или да пошаље у смрт и себе и цијелу своју породицу.

Одлучно је одбила да изда Лолу, након чега је цијела породица Трајковић пребачена у злогласни логор на Бањици гдје су 4. маја 1942. године угушени у гасној комори.

Једина преживјела је остала најстарија сестра Милица, магистар фармације, која се непосредно прије хапшења преселила у свој стан и пуком срећом избјегла смрт. Од мајке Милене су сви, да не би бринула, крили своје везе са комунистичким покретом.

Остало је запамћено сјећање на један догађај у бањичком логору, истинит и трагикомичан. Када јој је исљедник показао Лењинову слику током саслушања, и питао да ли зна ко је то, простодушно и искрено је одговорила: Кунем Вам се у своју дјецу да тај господин никада није био у нашој кући. Били су увјерени да им се подсмијева.

Писмо које је послато са пуно љубави постало је, претпоставља се, смртна пресуда за Слободину породицу и крунски доказ Гестапоу који је дуго прије хапшења пратио везу Трајковића са комунистима. Оно што Трајковићи тада нису могли да знају, а што је болна истина о менталитету људи у тешким временима, је да је њихову породицу и Слободину везу са једним од најистакнутијих чланова НОБ-­а Гестапу оцинкарио неко од њихових пријатеља или комшија.

Лола није дозволио Слободи да пође са њим у партизане, јер је вјеровао да је сувише њежна за тешке услове на фронту, а да ће уз своју породицу бити сигурна и заштићена.

Његова одлука,донијета из највеће љубави и бриге, однијела је у смрт цијелу породицу Трајковић. У писму које је годину дана касније послао оцу Лола каже:

"Моја Слобода, онако мала и нежна, пошла је у смрт као у шетњу, с' осмехом."

Писмо Слободи је много година након Другог свјетског рата и трагичних погибија породице Трајковић и оба сина др Ивана Рибара, било потресно свједочење о свим младостима изгубљеним у борби за бољу будућност и праведнији свијет.

У знак сјећања на страдање Слободине породице једна улица у београдском насељу Бањица носи име улица Породице Трајковић.

Корни групи је Лолино писмо било инспирација за пјесму "Иво Лола" која се сматра једним од најбољих остварења овог култног бенда.

Преносимо вам у цијелости писмо које је Лола написао Слободи. Није га никад добила - убијена је прије него што је он то сазнао:

"Најдража једина моја!

Пишући ово писмо ја се поуздано надам - оптимиста сам, као и увек! - да те оно никад неће стићи већ да ћемо се нас двоје видети и увек остати заједно. Јер ово писмо је зато и писано. У овом тренутку, када полазимо у последњу, одлучну етапу боја од којег зависи, поред осталог и наша лична будућност и срећа, желим да ти кажем неколико простих и једноставних ствари.

У мом животу постоје само две ствари: моја служба нашем светом циљу и моја љубав према теби, најмилија моја. Нашу срећу и живот који смо хтели нисмо, као ни милиони других, могли остварити изоловано, већ само преко наше борбе и наше победе. И зато су те две ствари у суштини, у мени самом, једно.

Знај душо, да си ти једина коју сам волео и коју волим. Сањао сам и сањам о нашој заједничкој срећи - онаквој какву смо желели, о срећи достојној слободних људи. То је једина права срећа, једина коју треба желети.

Ако примиш ово писмо - ако дакле ја не доживим тај велики час, немој много туговати, најдража! У свету у коме будеш тад живела, наћи ћеш, увек жив, најбољи део мене самог и сву моју љубав према теби. За тебе сам сигуран да ће твој пут бити прав и онакав какав мора да буде. На њему, на путу живота наћи ћеш освету и срећу.

Много, много те волим, једина моја! И желим да никад не добијеш ово писмо, већ да заједно с тобом дочекам велики час победе. Желим да те својом љубави учиним онако срећном као што то заслужујеш.

Увек твој."

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.