Искрена исповијест вође Пинк Пантера: За све сам крив сам себи

Рајко Цаушевић, рођени Цетињанин, са 16 година дошао у сукоб са полицијом бацивши екплозив испред њихове зграде, због чега је завршио у озлоглашеном Спужу. Малољетник се овде учио криминалу, лежао је у тамници, мучки пребијен, а након изласка, са неколико другара почео је да се бави ситним криминалом, прво у Италији, а касније су на мети биле европске метрополе. У интервјуу за Мондо, Рајко каже за себе да је свјетски лопов, бунтовник већи од Че Геваре, иза њега је рај и пакао и срећан је што је и даље жив. Тренутно живи у Београду, гдје планира да изда своју књигу.

“Рођен сам на Цетињу, још увијек се изјашњавам да сам Црногорац, нисам поријеклом Црногорац, него сам Црногорац. Моји су са Чева, ако сте некад чули за 'Чево равно, а гнијездо јуначко, а крваво људско разбојиште, многе ли си војске запамтило'... Да не настављам, хоћу да вам кажем нешто о себи. Имам четири жене, шесторо дјеце које сам пронашао и сакупио, девет објеката, кућа, станова, све сам то поклонио дјеци и њиховим мајкама. Веома сам поносан што никада ружну ријеч нисам рекао ни за једну жену са којом сам био. Увијек кажем да сам ја крив, за све сам ја крив, на крају моје књиге коју сам написао, ставио сам 'За све што ми се догодило ја сам крив сам себи'. Све сам то сам себи дозволио, што сам се дружио са неким политичарима који то нису заслужили, што сам имао неке пријатеље који то нису заслужили. Доста људи ме савјетује у Црној Гори...'Ма заборави то што је било. Не желим да заборавим, јер ако заборавим, онда ће се опет догодити”, почиње Рајко своју причу.

Након дугог низа година, које је провео пљачкајући “преко” скупио је 20 година затвора. Робијао је у затвору у Италији, Луксембургу, Француској, Аустрији, Шпанији, Холандији, Њемачкој. Како сам каже, имао је много среће за толике године проведене у затвору, те је требало да му дају 100 година робије. Каже да је научио да буде мушко и има свој карактер, да буде поштован од других и да поштује друге, психо-физички да буде веома јак и кад нема услове за живот. Рајко већ четири мјесеца живи у Београду, а дане проводи у казину и кафићима. Новац му није битан, јер како каже, он сам је фабрика за новац:

“Ако ми сад дође, ја ћу да направим дивљи пасош, да искључим телефон, нема ме, нестао сам. Отићи ћу у иностранство, тамо ћу да 'пукнем' неку јувелирницу и донијећу 200.000-300.000 евра.

“Овдје не радим ништа, коцкам се, имам пријатеље који ми помажу. Имао сам луксузан живот, нисам знао како да потрошим новац, неколико пута сам био милионер, тај новац ми је упропастио живот. Ја живим кад имам новца, сви око мене имају, правио сам куће, имања... Нисам милијардер, живим нормално, срећан сам што могу да се крећем слободно по граду. Идем по кафићима казинима, то је моја срећа, што могу свакога да погледам у очи, што неће бити оних који ће ми рећи, 'продао си ме', 'намјестио си ме', 'покрао си ме', 'украо си ми жену'...” прича он.

“Цио живот нисам ништа радио”

“Од муке сам кренуо да пљачкам. Изашао сам из Спужа, то је један тежак живот младића, ког су тукли, малтретирали, провоцирали, бацали у несвијест од батина, понекад не могу да схватим да сам ја то све преживио. Бацио сам динамит на суд и полицију због брата, тукли су ми брата, ја узмем бацим динамит испред суда, то је било 1974. године, Тито још био жив, то је била фрка страшна. Тад сам имао 16 година, кад сам завршио у затвору, требало је тада да помогну, да ме у затвору науче неком занату, да кад изађем на улицу, имам шта да радим...Када сам изашао са робије, нисам могао да нађем посао. Отац ме је одвео у Скопље да служим војску, служио сам војску 3-4 мјесеца, онда сам напустио. Тада сам кренуо са друговима на “шану”, прво сам ишао у Италију да шверцујем фармерке да бих преживио. Отац и мајка су били разведени, живио сам са мајком и очухом”

Рајко каже да није вођа организоване криминалне банде, већ човјек који је први то почео, који је мотивисао људе на такав систем рада. Није имао шефа по чијем налогу је радио, а окупљао је храбре и способне младиће из Хрватске, Србије, Македоније и цијелог Балкана.

“То је страшан живот, кренеш од шане, па онда пљачка станова, затим луксузних бутика и радњи, затим сам радио актер (међу Пинк Пантерима познату као акцију зграби и бјежи), због чега сам 1979. године завршио у затвору у Њемачкој. То је подразумијевало да уђем у јувелирницу, кажем “гутен таг” зграбим и бјежим. Сједнем на бицикл или мотор и нема ме. Онда “совер” једна до накомпликованијих крађа, то ће врло мало људи и да уради, да дођу вечерас код вас док сте сами или са породицом, да вас покраде.

Радио сам углавном са момцима са наших простора. Они имају већ све припремљено за пљачку, ја пошто живим ту, мјесецима уназад припремам терен, обилазим, то је компликован процес који некада траје и мјесецима. Није то баш лако, дођете, па украдете и идете, припрема траје некада по неколико дана, а за теже крађе и по 4 мјесеца, Морам да прикупим све могуће податке, ко је шеф, ко закључава радњу, ко је газда, ко отвара радњу ујутру”, каже Рајко називајући себе скитницом, који лута градом тражећи вриједан плијен.

Највреднија крађа библије

“Тражим да то буде што веће вриједности, јер иста ми је казна, украо милионе, или 100.000. То је та блиц крађа, нико није повријеђен, нема мржње, нема насиља, због тога смо ми посебни. Највредније што сам украо је библија, на то сам посебно поносан, украо сам је из музеја једног. То се десило у Аустрији, та библија је непроцијењиве вриједности, величине је нокта, то сам однио на једно свето мјесто. Један мој пријатељ у Бечу, Србин поријеклом ми је рекао: 'Даћу ти јагуара, даћу ти омегу, златан сат, ланац и још 200.000 шилинга, али мораш да узмеш библију'“

“Ја видим у музеју то стоји заштићено блиндираним стаклом, имају камере, аларме, чувари су ту. То се једино може украсти усред дана, да ме покрију двоје троје, да ја само приђем и узмем. И тако је било. Мени је то важна крађа, како је то спектакуларно урађено. Узео сам два младића која су ме покривала, одвлачили су пажњу чуварима. Откључао сам то, завукао руку и само узео. Убацио сам библију у џеп и изашао напоље. Тако једноставно сам то урадио, да сам поносан на ту спектакуларну крађу једне од најврјиеднијих ствари икада”, присјећа се Рајко једне од крађи на коју је био најпоноснији.

Спуж био најгори

“У Спужу ми је било најгоре, пет пута су ме бацали у несвијест, то ми је уништило живот, нисам завршио војску. У то вријеме, ако сте били у затвору, нисте завршили војску, нисте могли да нађете посао, нисте могли да се ожените, такви људи су аутоматски маргинализовани, а уствари такве људе треба чувати, они су веома важни за цело друштво, јер су способни.

У Европи ми је било тешко јер су ме тукли, тамо сам пружио отпор. Ја се са затвореницима пошибам кад год, ја ако није у праву, ако не могу да га пребијем, ја ћу да му набијем виљушку у око, одробијам за то пар мјесеци, и завршим са тим.

“Нагледао сам се свачега, ја затвореницима нисам дао да ми прилазе уопште, ми југовићи се не дамо, многи су у затворима хтјели да се друже са нама, јер су се тако осјећали сигурно. Мене су чувари поштовали, давали су ми цигарете. Пролазили смо лоше, јер нисмо убијали никога, нисмо били Ал Каида, нас су прозвали Пинк Пантери да би нас осуђивали на вишегодишње робије. Ја сам и себе оштетио што сам тај начин рада показао многима, свако ко је радио са мном био је испоштован, ја сам овдје на аеродром доносио 2 милиона марака у кешу, и то сам их држао око ногу везаних траком. Свима је једнако дијељено, јер је једнак ризик свакоме у пљачки, и дужни смо ако се нешто деси да једни другима помогнемо.

Правила Пинк Пантера

“Морате бити добар и вјеран пријатељ, да нисте направљени од новца, да нисте екстремно политички оријентисани, да волите породицу, да се спустите на ниво једног обичног радника. Од вјештина је потребна 'чука', мозак, морате да тренирате сваки дан, да учите језике, да можете да се споразумијете са људима, да учите занат”, каже и Рајко и одговора на вјечиту мистерију да ли Пинк Пантери заиста постоје:

“Пинк пантери постоје, то су изузетно храбри, поштени људи, и мушкарци и жене, нема никаквог чланства, ми се међу собом препознајемо ко колико вриједи, ми смо спремни у сваком тренутку да се дигнемо било гдје, и да се помогнемо било гдеј”

Написао књигу

“У Београду ми је важно да издам своју књигу, и то на ћирилици из ината према бахатом свијету, зато сам дошао у Београд. У Црној Гори сам хтио да издам, али то што су они направили катастрофу тамо од мог народа, ја тамо не желим да имам ништа. Хоћу да будем Србин, ја сам већи Србин од многих Срба, желим да овдје то започнем”, искрен је Рајко.

Послије дуго година на робији, крађа које су обиљежиле његов живот, Цаушевић искрено каже да још није завршио са криминалним делима:

“Нисам завршио са крађама, зашто бих, ако ми опет затреба, ја ћу ићи, али овдје сигурно нећу. У Србију и Црну Гору сигурно нећу, једино ако буде требало нешто за државу, за мој народ бих”, овим ријечима закључио је Рајко своју исповијест за Мондо.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.