Девојка са церебралном парализом доживјела чудо на Острогу: Ставила сам руку на мошти и замислила три жеље

Церебрална парализа углавном утиче на покретљивост, отежано ходање и може утицати на свакодневни живот читаве породице. Постоје и други пратећи симптоми, попут бола или когнитивних поремећаја. Нека дјеца могу имати проблема са говором или осмијехом.

Захваљујући снази сопствене воље и воље Божије, она данас има најљепши осмијех на свијету. Млада је и успјешна жена која је имала циљ да свој живот живи што квалитетније, у складу са огромном љубављу према својој породици и вјери у Бога.

Гошћа емисије Црна хроника била је Александра Новаковић, програмерка и веб дизајнерка.

Церебрална парализа јој је констатована када је имала само 18 мјесеци када почиње њена животна борба која траје и данас.

Као преломни догађај у свом животу наводи своју посјету манастиру Острог са 12 година када је доживјела нешто чудесно и величанствено.

- Када сам имала 12 година, дакле, то је био пети разред, моја разредна, Бранка Костић водила нас је на Острог. Ја одлучујем да идем са својом рођеном сестром. До тада ја јесам знала шта су манастири и све то, али нисам тако мала могла да разумијем то. Само сам осетила потребу да треба да идем. И дан данас не знам зашто, не знам како, али сам осетила потребу да треба да идем - рекла је Александра.

Већ након преласка прага манастирске цркве преплавиле су је снажне емоције:

- Када смо стигли на Острог како сам закорачила да уђем у манастирску цркву, тако сам почела да плачем. Сви људи који су тамо били су се окренули. Ја сам ридала, нисам могла да се зауставим. То никад нећу заборавити. Пустили су ме и рекли су, само плачи, јер има нешто што треба из тебе да изађе и ово ће бити преломни тренутак твог живота. То ми је рекао један монах. Након тога сам ушла у манастир, помолила се и пришла моштима Светог Василија. У том тренутку осјетите како сва бол у вашем животу нестаје, како почињете да волите то што јесте, како сав терет који сте носили на својим леђима, не зато што сте хтјели, него зато што сте морали, нестаје.

Када је спустила руке на мошти Светог Василија осјећања су се додатно појачала:

- Спустила руку на мошти Светог Василија и почела да плачем. И у тој снази плакања, ја сам успјела да замислим своје три жеље, које су се данас, 12 година касније, све три оствариле. У том тренутку моја прва жеља је била само да сама могу макар 100 метара да пређем, да не мора мама да ме држи, или сестра, или породица. Друга жеља је била да у мој живот дође човјек који ће разумијети шта ја желим, када кажем желим да радим вјежбе и желим да напредујем, јер знам да много могу да постигнем у свом животу, без обзира што имам то што имам. Трећа жеља је била да се бавим овим послом који се данас бавим и да могу самостално да зарађујем, да осјетим да и ја вриједим поред тога што имам болест.

У том тренутку пришао јој је један монах и саопштио јој радосне вијести:

- Када сам те три жеље изговорила, пришао ми је један монах и рекао: "Драго дијете, те три жеље које си замислила, ја не знам шта су, наравно, не могу да читам твоје мисли, али знам да ће проћи 10 година и да ће се све три жеље остварити, јер твоје очи говоре да хоће!" Он је након тога отишао и ја сам остала сама још мало у тој соби.

То није било њено једино искуство приликом посјете манастиру.

- Изашла сам из манастира, кренула је служба која је трајала шест сати. Када сам улазила у манастир ја нисам могла да стојим. Након што сам изашла из манастира ја сам стајала шест сати. Иначе сам трпела болове сваки дан, јер наравно како радите вјежбе упале се мишићи, све су упали, јер су активни наравно и послије тога треба одређено вријеме да се они опораве. Али у манастиру уопште није било бола, као да болести нема. То је невјероватно, јер то не могу ни дан данас да препричам након 12 година. Ово је први пут да сам то изговорила.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.