Бурна веза, бомбе и смрт обиљежиле живот српске глумице

Поред позоришта и филма, бавила се и пјевањем. Играла је у свим жанровима, а одмах након заврпених студија постала је члан Београдског драмског позоришта, у коме је остала до 1965. године, када је прешла у Народно, у којем је играла све до 1991. године.

Када се 1957. године пронио глас да ће у црном комбинезону заиграти на сцени БДП у "Мачки" дигла се велика прашина у друштву, а нашла се на мети критика, те је драма послије прве пробе једва приказана пред публиком.

Публика је памти из "Пигамалиона", али и по улози Живке у Нушићевој "Госпођи министарки", а играла је и "Коштану". Када је оживјела лик леди Магбет у филму "Сибирска леди Магбет" привукла је пажњу људи из Холивуда, те је добила и понуду да своју каријеру настави да гради преко океана. Међутим, свјетска слава је није нарочито занимала, имала је живот и каријеру којом је била задовољна.

О њеној посвећености и "животу у позоришту и за позориште" говори и прича да ју је чувени редитељ Паоло Мађели "затворио" у Народном позоришту пола године, док су припремали чувени Голдонијев комад "Рибарске свађе".

Велика љубав

Прву велику љубав свог живота Оливера Марковић је као тинејџерка упознала у ратом захваћеном Београду 1944. када се на Коларчевом универзитету окупила креативна омладина са жељом да ствара позоришне представе. Једног дана је на аудицију дошао Раде Марковић који је, према сопстевном свједочењу, лоше одиграо дио из Нушићевог "Сумњивог лица", али је ипак био примљен.

Док су се те године састајали у холу петособног стана на Теразијама број 12, прикључио им се и почео да их подучава јеврејски редитељ драме и опере, Ерих Хелц. Планирали су да спреме неколико представа које ће одиграти након ослобођења, али како је тада почело америчко бомбардовање Београда, а Коларац био у центру дешавања, договорили су се да пробе наставе у вили Пере Радовановића на Пашином брду и заказали први термин наредног дана у 9 сати ујутру.

Тог кобног дана су стигли на вријеме сви осим већ заљубљеног пара. Судбина је одредила да се Раде и Оливера вече прије тога договоре да се нађу на Јужном булевару рано ујутру, а потом заједно упуте на заказано мјесто. Раде је стигао први у тренутку када су се над Београдом огласиле сирене и почело жестоко бомбардовање.

Дуго је чекао Оливеру која се на срећу није појавила на том сусрету, а потом је тужан сам кренуо на пробу. Стигавши до виле, затекао је стравичан призор. Мјесто гдје је требало да почне да се рађа позоришна умјетност било је срављено са земљом, а тог дана је погинуло свих 40 умјетника који су дошли на вријеме.

Мада се од овог стравичног догађаја никада нису потпуно опоравили, апсолвенткиња историје умјетности Оливера Ђорђевић убрзо је постала госпођа Марковић. Удала се за несуђеног студента технике, Радета Марковића и њен живот је потпуно промењен. 24. августа 1946. године добили су сина, Горана Марковића, преноси Курир

Удруженим снагама подигли БДП

Након ослобођења, преживио дио ове аматерске дружине основао је Београдско драмско позориште, а Раде и Оливера су педесетих година прошлог вијека не само важили за најљепши пар театра на Црвеном крсту у Београду, већ се о њима говорило и као о умјетницима који су нашој публици донијели један потпуно нови сценски изражај који је широм отворио врата нашег савременог позоришног стваралаштва.

Умјетнички пар Марковић код нас је доживио славу о којој мало ко може и да сања, али како су били неприпремљени за нови талас новинарског свјетског тренда, чију су трач рубрику наши новинари објеручке прихватили, а они били у жижи јавности, легендарни глумачки пар се тихо, без очију јавности, након седамнаест година брака - растао.

Развод и нови брак

Након развода, глумица која готово да није имала времена ни за шта осим посла, веома брзо се упустила у везу са колегом Душаном Булајићем, не сањајући да ће се ова љубав преточити у нови брак који ће проткан њежним емоцијама трајати више од тридесет година.

Док је са Радетом била вјечити партнер на сцени и водила буран јавни живот, са Душаном, који је такође био прослављени драмски умјетник, постала је вјечни партнер ван ње. Размишљајући о свом емотивном животу, Оливера је често у шали знала да каже да јој се чини да се удала чим се родила и да се заправо не сјећа периода свог живота у коме није била у браку.

Душан је био велики умјетник, али није волио славу. Њих двоје су деценије провели заједно као чланови Народног позоришта у Београду, а како су свој приватан живот она и Душан држали далеко од трач рубрика, велики дио јавности не само да није ни знао да је у новом браку, већ су је до краја живота многи везивали за барда нашег театра, Радета Марковића.

Тајна

Оливера је умрла у 86. години живота 2011. године, да би 1. октобра исте године био одржан одржан програм посвећен Оливери Марковић, а на самом крају програма, њен син Горан Марковић, предао је кустосу Музеја Народног позоришта неколико личних ствари које су припадале покојној Оливери.

Међу стварима су биле наизглед обични предмети – кутија за накит, визит-карта, вјештачке трепавице… ипак, једна је нарочито привукла пажњу – умрлица Жанке Стокић.

Горан Марковић је том приликом открио да је Оливера умрлицу "скинула са једног дрвета" непосредно након сахране старије колегинице 1947. године. Ријеч је била очигледно о парчету папира који јој је много значио јер је умрлицу чувала више од шест деценија.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.