Браћа Дедићи – ванвременски симбол Шибеника

Овако је некада пjевао Арсен Дедић и заиста, гдје год да је ишао, увијек би се враћао родном Шибенику, а када мало боље размислимо – није из њега никада ни отишао, пише п-портал у репортажи о Арсену и Милутину Дедићу.

Ако кренете у шетњу по Вароши, брзо ћете стићи до Улице Николе Тесле, гдје су, на броју 41, дјечачке дишпете правила два брата која ће израсти у непоновљиве умјетнике и постати, сваки на свој начин, понос и симбол овога града. Наставите ли мало ниже, доћи ћете до Миминца, тамо ће вас Арсен поучити да „смрика је за црно, маслина за било, борић је за опол да ти личи тило". Ако се у старој градског језгри нађете за вријеме Међународног дјечијег фестивала, видјећете Арсена у срцима малишана од којих неки још нису ни стигли на овај свијет у вријеме када га је он напустио. Ако се, пак, ту нађете било које друге љетње вечери, тешко да ћете моћи да прођете калеларгом, а да не чујете стихове „О младости", можда ћете се упустити у „Разговор с конобаром" или ћете меланхолично и сами почети да смишљате неку своју верзију „Баладе о пролазности", али једно је сигурно – осјетићете одједном да вам је овај град некако познат и близак, чак и ако се нисте у њему родили, ни у њему одрасли и знаћете да је постао заувијек ваш „Амиго". Кад сте већ ту, обавезно се спустите до риве, тамо ће вас дочекати Арсенова „Кућа поред мора", својеврсна оаза умјетности и културе, настала да трагом његовог наслијеђа обогаћује живот Шибенчана и свих оних који се тако осећају.

О браћи Дедићима

Када узмемо у обзир важност и величину стваралачког опуса Арсенија и Милутина Дедића, не чуди да је мало тога што о њиховим животима није већ општепознато. Ипак, ваља промислити о личностима таква два умјетника који су, у складу са сопственим прилично различитим и потпуно јединственим сензибилитетима, иза себе оставили не само значајна дјела, већ и потпуно нетипичне погледе на живот и свијет из којих су, и један и други, умијели да извуку нешто посебно и обичном смртнику најчешће невидљиво.

Љубав према музици и умјетности наслиједили су од оца Јована, скромног пучанина и црквењака при шибенској православној Цркви Светог Спаса, па су неке од првих музичких „ангажмана" имали на сахранама и свирајући јутарње „буднице". Мајка Вероника, домаћица без формалног образовања, пренијела је својим синовима непоколебљиву животну снагу и камену далматинску вољу захваљијући којој су ова два дјечака из радничке породице постала умјетнички великани. Поштовање и љубав према мајци браћа су неријетко истицала, она је овјековечена у Арсеновој пјесми „Мајка Храброст", а Варошани свједоче да им је мајчина смрт обојици изузетно тешко пала.

Скромни услови у којима су одрастали, а који су се неријетко граничили са немаштином, ни Милутину, ни Арсену нису послужили као разлог, нити изговор да у својим животним борбама посустану, већ су их научили да су, уз интелект и таленат, непоколебљивост и рад неизоставни елементи успјеха. Иако карактерно прилично различити, оба брата имала су дубоко усађене ове постулате, захваљујући којима су постали оно што данас јесу.

„Арсен је био прилично организиран, у Шибенику је најчешће био на некој врсти активног одмора, дању би одмарао, а ноћу пивао. Он је имао неки свој устаљени режим, тачно се знало кад се ради, кад руча, а кад дружи. Миле је био више народски човик, увик за дружење и разговор, непосредан и спонтан. Он је стално лутао, ишао је по тим далматинским селима, тражио инспирацију за своје слике, фотографирао старе сеоске цркве, природу и куће, а онда би долазио код мене да му то све пребацим на ЦД, да би сутрадан опет могао да настави. Једном сам га питао како то да он годинама ту нешто црта, а ја немам ни једну његову слику. Одговорио је да је нема ни он, јер се, када отвори изложбу у Београду, за по уре све распрода. Оно што је њему и Арсену било заједничко је та огромна љубав према Шибенику коју су показивали сваки на свој начин – један кроз своје слике, а други кроз писме", сјећа се некадашњи комшија Дедића Душко Јарамаз.

Милутинови „Записи с предумишљајем"

Милутина и Арсена као два јединства у супротности описао је Радоман Кањевац, главни и одговорни уредник Радио Београда 2, када је, почетком прошлог мјесеца говорио на промоцији постхумно објављене књиге Милутуна Дедића „Записи с предумишљајем".

„Колико је Арсен био дисциплинован, фокусиран, самозатајан, толико је Милутин био рапсодичан, распричан, радознао, ренесансни полихистор са којим се могло сатима разговарати о свему што би вам пало на памет. У његовом гласу је било неке патине коју можете чути само код људи са великим искуством и осећајношћу коју имају само уметници. Било је велико задовољство слушати тај глас у емисији ‘Записи с предумишљајем’ сваког петка на програму нашег радија, сарађивати са човеком коме је читав свет био дом и са уметником у односу на кога је свака енциклопедија била обичан, безвредан, немушти комад папира", рекао је Кањевац.

Ова књига, која је изашла као заједничко издање Радиотелевизије Србије и издавачке установе Епархије далматинске, објединила је живописне слике, скице и текстове са Милутинових путешествија које је он сам одабрао. Свака њена страница прожета је духовношћу која је била неприкосновени дио пишчевог живота, а исто тако у њој су сабрани и на сасвим неочекивани начин испреплетени живот и религија, историја и култура, виша сила и људска природа. У сталној потрази за чаролијом на овоме свијету, коју је често проналазио на најмање очекиваним мјестима, Милутин је у овој књизи, као и у мноштву других дјела насталих његовим литерарним и ликовним изражајем, оставио неизбрисив траг.

Једну причу из боемских дана човјека који је волио живот, како да живи, тако и да га у својој визури преноси на папир, испричала је замјеница главног и одговорног уредника Радио Београда 2 Сњежана Бићанин. „Милутин је волео када га нека песма дотакне да разбије чашу, а конобари су то знали и добрано наплаћивали. Дама са којом је Милутин тада проводио време носила је зато кутију са чашама сваки пут када би одлазили у неку од кафана, најчешће је то била Скадарлија. Са том кутијом чаша су обилазили београдске кафане све док једног дана она није разбила чашу, када је Милутину саопштила да болује од неизлечиве болести".

Животне околности, непредвидиве и ироничне какве знају да буду, одредиле су да оба брата напусте овај свијет далеко од свог вољеног Шибеника, али су у њему остали вечно живи. У једном од својих записа Милутин каже да „за смрт нису потребне препоруке", она је природна датост за сваког човјека. Ипак, постоји нешто што је имуно на нестајање, нешто што одолијева зубу времена и крају, а браћа Дедићи су очито добро знала шта је то, пише н-портал.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.