Новац чувала на чудном мјесту: Богаташица није изашла из собе 24 године и није се купала

Када је 93-годишња Ајда Вуд отворила врата свог апартмана у хотелу Хералд Сквер у Њујорку у јуну 1931. године тражећи помоћ, то је био први пут да је изашла из своје собе за скоро четвртину вијека.

"Моја сестра је болесна. Позовите доктора. Мислим да ће умријети", викала је Ајда, тврдило је особље хотела.

Директор хотела и доктор пожурили су у апартман 152, гдје је сестра госпође Вуд Мери Мејфилд лежала мртва на софи. Директор и доктор видјели су мртву жену, али стан који је био у језивом стању.

Апартман 152 био је натрпан стотинама буђавих кутија, пожутелим новинама, дрвеним ковчезима, ђубретом, стотинама старих кутија за крекере и трулом храном која се налазила поред непроцјењивих умјетничких дијела и накита. И тако је почело фасцинантно путовање адвоката да разоткрију мистерију Ајде Вуд, слабе старице која се пријавила у хотел Хералд Сквер и тамо остала 24 године.

Хотелске собарице нису се замарале чишћењем апартмана 151-152. Једини знаци живота које су икада видјели у њима били су када би се, повремено, појавила слаба стара рука да преда чаршаве за прање, или да прихвати намирнице које би испоручили сваке недјеље – јаја, сланину, млијеко и крекере.

Са Маринином смрћу и открићем прљавштине и гомилања у просторији, Ајда је премјештена у другу собу спрат ниже док су адвокати истраживали случај.

Ко је била Ајда Вуд?
Није прошло много прије него што је сензационална прича госпође Вуд постала ударна тема у Њујорку.

Наиме, госпођа Вуд била је удата за једног од најбогатијих и најцјењенијих бизнисмена Њујорка. Новине су писале да је жена која је тврдила да је "шворц" заправо била бивша богаташица из високог друштва која се сакрила од свијета послије смрти свог мужа.

Када се Ајда Мејфилд (19) појавила на друштвеној сцени Њујорка у јуну 1857. године, тврдила је да је одрасла у Луизијани. Имала је неколико удварача, али јој је за око запео само један мушкарац: Бенџамин Вуд, 37, издавач Њујорк Дејли Њуза и брат градоначелника Њујорка Фернанда Вуда. Била је одлучна да га заведе, па му је написала писмо (то нису радиле даме у 19. вијеку).

"Пошто сам често чула за вас, усуђујем се да вам се обратим. Мислим да бих, пошто сам нова у граду и у 'аффаирс де цоеур', могла склопити пријатан однос са вама; онолико дугог трајања колико сматрате потребним да га имате. Вјерујем да не изгледам изузетно лоше, нити непријатно. Можда не баш тако згодна као дама која је тренутно са вама тренутно, али ја знам мало више, а постоји стара изрека – 'Знање је моћ'. Ако желите разговор, пошаљите писмо на број Бродвеј ПО Њујорк наводећи у које вријеме можемо да се нађемо", стајало је у писму.

Ајда је жељела да буде нова љубавница господина Вуда. Такође је знала да нема шансе да га упозна јер није била у круговима њујоршких богаташа. Слањем навалентног писма није имала шта да изгуби. Писмо је очигледно "урадило посао" јер је господин Вуд пристао да упозна Ајду која му је рекла да је ћерка Хенрија Мејфилда, произвођача шећера из Луизијане, и да је њена мајка потомак грофа од Крафорда, пише "Телеграф".

Мр Вуд се брзо заљубио у тамнокосу љепотицу и није прошло много времена прије него што му се придружила на друштвеним догађајима међу њујоршком елитом. Писало се да је упознала Абрахама Линколна и плесала са принцом од Велса када је посјетио Њујорк 1860. Није познато да ли је Бенџаминова супруга знала за његову дугогодишњу љубавницу, али, када је умрла 1867. године, он се оженио Ајдом.

Брак Вудсових није био срећан, због Бенџаминове зависности од коцке. Проводио би сате коцкајући своје богатство у свом омиљеном клубу, а једне ноћи је као улог ставио своју медијску империју Дејли Њуз. Те ноћи срећа је била на његовој страни и није изгубио своју најважнију имовину.

Госпођа Вуд, која више није жељела да трпи Бенџаминово коцкање направила је договор са њим.

Ако одбије да престане да се коцка, онда јој мора дати половину свог добитка и платити јој кад год изгуби.

Њен паметан уговор са мужем значио је да су на крају сва његова имовина и послови били преписани на њу. Своје "добитке" је мудро уложила у акције и акције. Ипак, није увијек губио. Како се наводи, једне ноћи је раширио 104.000 долара преко њиховог кревета и замолио је да их преброји.

Смрт богаташа
Када је господин Вуд умро 1900. године, Њујорк тајмс је написао: "Господин Вуд није посједовао никакву некретнину и да је његова лична имовина била мале вриједности". Годину дана након смрти свог мужа, госпођа Вуд је продала Дејли Њуз издавачу Њујорк Сун-а за више од 312.000 долара. (Такође је помогла у уређивању и објављивању новина).

Затим, 1907. године, постајала је све параноичнија због губитка новца у финансијској паници (познатој и као банкарска паника) и журно је повукла сав свој новац из банака. Како се наводи, госпођа Вуд је изашла из банке са око милион долара угураним у торбу за куповину. Продала је сву своју имовину, као и вриједне предмете попут уљаних слика, таписерија, намјештаја и скулптура.

Када се први пут Ајда Вуд појавила на рецепцији у хотелу у Харолд Свкеру пришла је и рекла да није сигурна колико ће дуго ту остати. И ту је остала све док није била приморана да поново изађе напоље на дан смрти своје сестре. Када је отворила врата за свијет, свијет је ушао, преноси "Ирисх Тиме".

Живот Ајде Вуд послије смрти сестре
Након Маријине смрти, адвокати су почели да склапају необичну слагалицу живота госпође Вуд и, чак и док је говорила људима да је сиромашна и да нема гдје да живи, убрзо је постало јасно да је она веома богата жена.

Још трагова појавило се док је смеће рашчишћавано: ковчези препуни накита, фина чипка из Ирске, Венеције и Шпаније, десетине хаљина, огрлица, наруквица, сатова, тијара и неуновчених златних сертификата. У старој кутији за ципеле било је 257.000 долара у готовини, а 520.000 долара закачено за џеп старе кућне хаље.

Било је и на десетине неуновчених чекова за дивиденде, златних сертификата који датирају из 1860-их. Дијамантска огрлица вриједна 41.000 долара пронађена је скривена у старој кутији.

Што се тиче госпође Вуд, њена лична хигијена је била ужасна јер се није купала неколико година. Она се ипак побринула за своје лице; гушећи кожу вазелином сваки дан. Када ју је адвокат Морган О’Бриен први пут угледао на њу, рекао је Коксу да је лако рећи да је некада била невјероватно привлачна.

"Њен тен, упркос годинама, био је кремаст и ружичаст и без бора као и сваки други који сам икада видио. Био је то у боји слоноваче, њен профил је био као дивна камеја", рекао је О’Брајен.

Иначе, уз стотине тегли вазелина, било је јасно да госпођа Вуд воли кубанске цигаре и бурмут из Копенхагена, а што се тиче њене "ћерке" Еме, откривено је да је она заправо млађа сестра госпође Вуд која је живјела у хотелском апартману до касних 1920-их прије него што је умрла од болести 1928.

Ајда је умрла у 93.години, у марту 1932, преноси Нова.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.