У шишмишима кључ за човjекову дуговjечност
Брем Стокер, творац Дракуле, фиктивно је повезао бесмртне вампире ишишмише, али у једном је можда био у праву. Генетичарка Ема Тилинг, која проучава изузетну дуговjечност шишмиша у нади да ће од тога користи имати и људи, верује да је “можда све у крви”.
Тилинг је научница са универзитета у Даблину која с организацијом за заштиту природе “Bretagne Vivante” проучава шишмише који обитавају у сеоским школама и црквама у Бретањи.
Не само да шишмиши живе дуже од животиња своје величине, они много дуже остају здрави, па им ни патогени попут еболе или коронавируса не могу ништа.
Тилинг је увjерена да кључ открића за дужи и здравији живот људи лежи у проучавању шишмиша.
Успоравање старења
У природи постој типичан образац, готово закон – мала створења живе јако брзо и умиру млада што је посљедица њиховог брзог метаболизма.
Шишимиши су категорија за себе, они су једни од најмањих сисара, али могу да живе изузетно дуго. Чини се да су развили механизам који успорава старење.
Није то вјечна младост јер све умире и старење вас увијек сустигне, али шишмишима се то догађа много спорије и уз то дуго остају здрави.
Замислите стогодишњака који је потпуно здрав све до посљедњих неколико недјеља живота. То је оно што ми људи желимо, а шишмиши имају, каже Тилинг и додаје да нико не зна шта се догађа са шишмишима док старе.
Једини начин на који донекле можете процијенити старост шишмиша су њихови прсти. Ако им се зглобови још нису стопили, у питању је беба. У супротном се ради о одраслом шишмишу.
Од 2010. организација “Bretagne Vivante” тек рођеним шишмишима уграђује микрочипове под кожу.
“Сваке године се враћамо у њихова легла па уловимо цијелу колонију, узмемо им мало крви и потом у мојој лабораторији у Ирској тражимо биомаркере старења”, наводи Тилинг.
Шишмиши не би завршили на респиратору
Она у лабораторији проучава њихове тијеломјере, завршетке хромозома који служе као ћелијска заштитна капа. Сваки пут кад се ћелија репликује, тијеломјери постају краћи.
Кад постану стварно кратки, ћелија одумире, а то је знак старења. Али шишмишима се тијеломјери с годинама не скраћују. Те животињице могу да заштите своју ДНК.
“Секвенционирали смо гене младих, средовјечних и старијих шишимиша и откриће је било невјероватно – њихова способност да репарирају своју ДНК, односно исправљају штету коју живот узрокује, повећава се с годинама. Код људи је супротно”, објашњава научница.
И не само то, шишмиши не познају артритис и разне упале попут људи, што значи да могу да модулирају свој имунолошки одговор, балансирајући између антивирусног и противупалног одговора.
Познато је да у случају ковида 19 пацијента убија претјеран имунолошки одговор, такозвана цитокинска олуја, па човјек с имунолошким профилом шишмиша не би завршио на респиратору, сликовито појашњава Тилинг.
Исти гени
Људи дијеле исте гене као и шишмиши, уз неколико мањих побољшања и модификација.
“Замислите кад бисмо открили тај мали ген који контролише те ефекте, могли бисмо га претворити у лијек који би то опонашао код људи”, рекла је.
У уобичајеним околностима би то било дуго истраживање, али сада се све убрзало.
“Људи су заиста заинтересовани за тражење одговора у шишмишима”.
“Ми смо секвенционирали геном, то је био први корак, и сада радимо с лабораторијима широм свијета које развијају потребне ћелијске алате за истраживање”, рекла је.
Морамо бити упорни и вјеровати да је откриће могуће, закључила је Тилинг.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
