Шта је то "болест лудог меда" и какве симптоме поред халуцинације може да изазове?

Октобра 2007. године седамдесетогодишњи мушкарац турског поријекла доведен је без свијести и са тешким оштећењем срца у хитну помоћ Бечке државне болнице. Електрокардиограм је показивао АВ блок другог степена.

Љекари у први мах нису знали шта је узрок тешког стања пацијента, да би мистерија била разријешена наредног дана, када су рођаци оболелог у болницу донели теглицу меда који је потицао из црноморске приобалне регије Понтус на истоку Турске. Ово је био први документовани случај тровања медом у Европској унији.

Од тада, све је више научних радова у специјализованим часописима за медицину и токсикологију који се баве необичним феноменом тровања храном названим "болест лудог меда" (mad honey diesase).

Луди мед

Иза неколико загонетних имена, између осталих, "луди мед" (meli maenomenon), "отровни мед" (дели бал), или "чудесни мед" miraculum melis), како га је, рецимо, називао римски историчар Плиније због транса у који су западали његови конзументи, крије се нарочита врста меда, посебно занимљивог због својих психоактивних и токсичних својстава.

Према неким описима, овај мед је црвенкасте боје и кисело-горког укуса. Други аутори не слажу се са овим описом и наводе да се луди мед ни на који начин - ни по боји, ни по укусу или по мирису - не може разликовати од било ког "исправног меда" и да се на истом пчелињем саћу могу наћи и "луди" и "нормални" мед.

Историја

Писани трагови о овој необичној природној супстанци сежу далеко у прошлост. Један од најстаријих и најексплицитнијих помена датира с краја В вијека прије н. е.

Ксенофон у свом делу Успињање описује како је 401. године прије нове ере, послије ужасних борби у Персији, изабран да командује над 10.000 грчких војника. Водио их је кроз планине Курдистана, преко Грузије и Јерменије. А онда су поставили камп на два дана марша од града Трабзона, гдје се догодило нешто врло необично:

"Било је много ројева пчела у близини, а војници који су јели мед изгубили су главе, повраћали су и имали дијареју, а нико од њих није могао да стоји на ногама. Они који нису појели пуно меда изгледали су веома пијано, док су остали који су појели више потпуно полудјели, а неки су чак изгледали као да ће умријети… Сљедећег дана, међутим, нико није умро, и приближно у слично доба дана као и када су конзумирали мед почели су да долазе себи и да владају ситуацијом..."

Три вијека касније, 67. године прије н. е., у свом дијелу Географија Страбо описује један од првих случајева биолошког ратовања. Римска војска доспела је у близину Трабзона, исту ону област којом су три вијека раније пролазили Ксенофонови војници. Хептакомите, савезници краља области Понтус, дуж пута којим су пристизали војници поставили су саће са отровним медом. Као и Ксенофонови људи три века раније, војници су и сада осетили дејство лудог меда. Међутим, овога пута посљедице су биле кобне, пошто су Хептакомите масакрирале опијене римске војнике.

Плиније (око 77. године н. е.) у дијелу Историја природе, наводи да мјештани Понтуса нису могли да продају свој мед Римљанима јер је био отрован, иако су трговали огромним количинама воска. Плиније је један од првих аутора који је споменуо да луди мед потиче од рододендрона.

Црни отров

Назив ове биљке изведен је од грчких ријечи рходос, што значи ружа и дендрон, што значи дрво. Постоји преко 700 врста распрострањених у Кини, Тибету, Мјанмару и Непалу; приближно 300 у Новој Гвинеји, Јапану, Индонезији и на Филипинима; и само неколико у Европи и Сјеверној Америци. На турској обали Црног мора раширена је једна нарочито отровна врста, Rhododendron ponticum, коју локално становништво назива планинска ружа или црни отров због високог садржаја неуротоксиканта грејанотоксина у нектару биљке.

С обзиром на то да у прољеће рододендрон доминира цвjетном флором Понтуса, управо је мед који пчеле у овом периоду сакупљају најотровнији, јер тада садржи највеће количине отрова. Осим у Турској, гдје је нативна врста, R. ponticumје прије више од два вијека, преко Шпаније и Португала, интродукован и у Енглеску и Ирску, а може се срести и у многим вртовима гдје се узгаја као украсна биљка.

Етномедицина

Занимљиво је да се на истоку Турске отровни рододендронов мед користи као лек у традиционалној медицини, о чему свједочи и несрећни случај пацијента са почетка текста који је мед добио од рођака из завичаја. И поред тога што је познато да његово конзумирање доводи до низа негативних посљедица, луди мед се у народној турској медицини препоручује за лијечење чира на дванаестопалачном цријеву.

Вјерује се такође да побољшава варење и да дјелује као афродизијак. Због овог посљедњег, највише жртава тровања потиче из популације средовјечних мушкараца. Локално становништво га употребљава и као средство за ублажавање стомачних и реуматских болова и зубобоље, затим код поремећаја органа за варење, хипертензије, инфекције горњих дисајних путева и отеклина.

Интересантно је да се становници Понтуса најчешће спонтано опорављају од тровања без јављања здравственим институцијама.

Алкохоли

Вијековима уназад мед из Понтуса се користио и као додатак алкохолним пићима како би се појачала њихова опојност. Крајем XVIII вијека, годишње је око 25 тона лудог меда одлазило у Европу гдје је дистрибуиран по тавернама широм континента. У Француској је у то вријеме од њега справљан веома опојан ликер под називом miel fou (луди мед).

Мед од једне друге, такође токсичне биљке, планинског ловора (Kalmia latifolia), користио се за справљање разорног ликера, који се у истом овом периоду служио по гостионицама Њу Џерзија. Његов комерцијални назив био је Метлегин.

Симптоми тровања

"Болест лудог меда" назива се још и "тровање рододендроном", "опијеност лудим медом" или "тровање грејанотоксином", неуротоксикантом који се јавља у 18 различитих облика, од којих је грејанотоксин И најтоксичнији. За разлику од колега из Европске уније, симптоми тровања лудим медом нису ништа ново и необично за љекаре на истоку Турске.

Добро познате посљедице су: успорени рад срца, срчана аритмија, низак крвни притисак, мучнина, повраћање, појачано лучење пљувачке, губитак свести, вртоглавица, грозница, малаксалост, помодрелост и учестали грчеви. У медицинској литератури такође се може пронаћи велики број описа халуциногеног дејства лудог меда: еуфорија, лудило, жмарци, пецкање, вртоглавица, утисак вртложног кретања свјетлости, визија проласка кроз тунел итд.

Сматра се да је између пет и 30 грама меда довољно да изазове тровање које се само у врло ријетким случајевима завршава фаталним исходом. Описани симптоми најчешће трају око 24 часа, а у зависности од дозе конзумираног меда јављају се након неколико минута или најкасније послије неколико часова. Само кашичица или двије рододендроновог меда могу да доведу до тешког тровања праћеног халуцинацијама.

С обзиром на то да живимо у ери императива здраве исхране и трендова који диктирају конзумирање "што природније хране" и "лијечење природним препаратима", прича о лудом меду може послужити као својеврсна опомена да такав начин размишљања понекад може довести, рецимо, до озбиљних срчаних проблема, грознице, или вам се пак може учинити да већ дуже вријеме путујете кроз мрачан тунел, преноси Национална географија.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.