Како настаје јединствен отисак на нашим прстима

Користећи различите процедуре на мишевима, људским ткивима, ћелијским културама и генима, међународни тим истраживача је усавршио увид у процес који буквално доводи до набора и рељефа наше коже.

Плитке избочине и бразде коже које се налазе на јастучићима људских прстију почињу да се формирају око 13. недјеље живота фетуса, утврдили су научници.

Монозиготни близанци су формирани од исте јајне ћелије и сперматозоида, а ипак до тренутка рођења, сваки близанац добија сопствени скуп генетских мутација у материци, што их чини не баш 100 посто идентичнима.

Шансе да се њихови отисци прстију поклапају при рођењу су око 1 према 64 милијарде - изузетно мала, односно - до сада није забиљежена.

Дио разлога што близанци имају различите отиске прстију може имати неке везе са њиховим мало другачијим геномима. Али постоји и гомила других суптилних фактора у игри, као што су молекуларни путеви који деле информације и упутства између гена.

Они су познати као сигнални путеви и веома су осјетљиви на ситне локалне факторе унутар материце, што значи да се понашају другачије за све, чак и за близанце.

Математички концепт 

Садашња студија, коју су водили истраживачи са Универзитета у Единбургу, сада је идентификовала три различита ланца сигнализације, посебно која изгледа да обликују стисак на нашим прстима (VNT, BMP и EDAR).

Сва три су идентификована посматрањем развоја људских ћелија у лабораторији. Њихова улога је затим даље тестирана на моделима мишева.

Мишеви немају отиске прстију као ми, али имају попречне избочине коже на прстима који се развијају слично, али са мање сложености.

И код људи и код мишева, чинило се да VNT путеви стимулишу раст избочина у спољашњем слоју коже прстију, док BMP потискује формирање ових жљебова. EDAR сигнали, у међувремену, помажу у обликовању величине и размака кожних линија који се формирају.

Када је EDAR активност смањена код експеримената са мишевима, на примјер, резултати нису показивали попречне линије, већ узорак налик на тачкице.

Обрасци настанка линија по кожи произлазе из онога што је познато као систем Тјурингове реакције-дифузије, и чини се да је то велики разлог зашто сви наши отисци прстију изгледају тако другачије.

Тјурингов образац је заправо математички концепт који је развио Алан Тјуринг 1952. да би објаснио како пруге и тачке у природи показују случајне, ситне разлике у својој структури.

Постоји много конфузије и варијабилности о томе како се на крају процеса - линије и остали дијелови кожног рељефа распореде, што је веома тешко предвидети јер је процес налик хаотичној радњи.

Попут пруга зебре, научници мисле да је ова сложеност део онога што доводи до тако „богато детаљне фине структуре" у сваком од наших отисака прстију.

Код људи, шаре имају тенденцију да се формирају на врху, дну и центру наших јастучића прстију.

Логично, ако се у кратком временском периоду формира више линија, онда би требало да седе ближе један другом. Ако се гомила линија тада сусреће са избочинама из другог дијела јастучића, оне могу да формирају вијуге, лукове и петље једна око друге.

То је као оно што се дешава када се вишеструке унакрсне струје у океану сударе, тјерајући таласе да се „замрсе".

Вријеме, локација и угао линија такође зависе и од окружења која им пружа окружење материце. Касније у феталном развоју, када мишеви и људи формирају знојне жлијезде на врховима прстију, наши отисци се још више разликују.

Истраживачи кажу да сви ови фактори на крају утичу на замршен и динамичан систем развоја - онај који води до „бескрајних варијација људских отисака прстију" које видимо данас и које се користе у идентификацији, преноси РТС.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.