Урин као "течно злато" за прехрану биљака

Аустралијски истраживачи испитују да ли би урин могао бити јефтин и одржив извор ђубрива за биљке и травњаке у градским парковима.

Студија, коју је спровео Универзитет Грифит, има за циљ да открије да ли би „тоалети за одвођење урина“ који се тестирају у Бризбејну и Сиднеју, могли да издвоје драгоцјене излучевине калијума, фосфора и азота пре него што нестану у канализационом одводу.

„То је савршено 'течно злато' и тренутно га само бацимо у тоалет“, рекла је ванредна професорка Карла Бил са Института за истраживање градова Грифит Универзитета.

Бил је рекла да ће четворогодишњи пројекат истражити различите дизајне тоалета и укључити нову технологију коју је развио хемијски инжењер са Универзитета у Мелбурну.

Људски урин је стерилан, али може садржати и непожељне материје као што су бактерије, хормони и антибиотици које је потребно обрадити.

„Али добра ствар су азот, фосфор и калијум које биљке воле. Имамо технологију. Проблем је у разматрању регулаторних одобрења и навођењу наших здравствених и одељења за планирање да схвате ово“, рекла је Бил.

Испитивање је дио иницијативе познате као „Нутриенти у кружној економији“ коју води Универзитет технологије у Сиднеју и која укључује друге универзитете, као што је Грифит, и комерцијалне и владине партнере.

Испитивање ће размотрити све ризике по здравље од употребе људског урина, као и истражити да ли је економски исплатив извор ђубрива.

„Идентификоване су потенцијалне локације у парковима у Бризбејну и Сиднеју, али још увијек постоје консултације и регулаторна одобрења о којима треба преговарати“, рекла је Бил.

Специјални тоалети би могли да буду постављени до краја ове године.

Бил је рекла да је производња азота енергетски интензивна, а да је фосфор ограничен ресурс који се копа.

„Као друштво, ако желимо да постигнемо нулту емисију угљеника, мораћемо да се одмакнемо од синтетичких ђубрива“, истиче професорка Бил.

Испитивање ће користити технологију коју је развио доктор Стефано Фреџиа, хемијски инжењер са Универзитета у Мелбурну, који је дизајнирао систем за самонапајање који користи електрична наелектрисања и мембране за одвајање вриједних елемената из урина.

„То је једна од неколико технологија које су развијене у посљедњих 10 година. Користили смо људски отпад од почетка времена, али смо недавно постали оправдано избирљиви", рекао је он, рекавши да је савремени живот додао загађиваче као што су фармацеутски производи и патогени у ток људског отпада. Наши стилови живота су се промијенили. Ова технологија коју развијамо треба да ријеши ово“, рекао је доктор.

Он је рекао да течно ђубриво произведено овом технологијом – које може бити само коцка од 20 сантиметара у зависности од потребне запремине – има мирис амонијака „који није тако тежак за наше носeве“ као људски урин.

Професор Стјуарт Кан, стручњак за управљање отпадним водама на Универзитету Новог Јужног Велса који није укључен у пројекат, рекао је да ће у будућности фосфор вјероватно постати оскудан и да ће друштва бити приморана да пронађу нове изворе.

„Постоји велико интересовање за одвајање урина, посебно у дијеловима Европе и Скандинавије. Фосфор није обновљив, али га користимо као ђубриво и са њим узгајамо сво поврће, а онда га на крају испуштамо у тоалет. Немамо начина да га повратимо из океана и нема новог фосфора који се таложи“, рекао је Кан.

Постоје ризици по јавно здравље које треба контролисати, али постоје добри разлози да се мисли да се то може веома добро урадити, сматрају истраживачи.

"Једном када људи схвате важност одрживог коришћења ограничених ресурса, мислим да ће то надмашити фактор одбојности", вјерује Кан.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.