Станија: Рат ми је украо дјетињство

Нису се Срби подјелили око предаје Косова и Метохије, ни око уласка у ЕУ, Вучића или Дачића, јер једноставно, нису стигли од ријалити програма, “Фарме”. Подјелили се око 27-годишње Станије Добројевић из Новог Сада.

Једни су били за њу, други против и тако три и по мјесеца. Помутила им је разум, сјећања, осјећања, а чак и чувеног глумца Антонија Бандераса испровоцирала, па се огласио преко Фејсбука и примјетио да је Станија права лепотица. “ "Mud bonita esta mujer! Se llama Stanija Dobrojevic”, дословце пише на Фејсбук страници, коју наводно води славни глумац. Да ли је Станија само старлета или самосвјесна млада и успјешна жена, она то оставља свакоме да сам процијени.

О животу Станије Добројевић се зна врло мало, да је рођена у Вировитици, да живи у Новом Саду, да се сликала обнажена за “Плејбој”, учествовала у ријалити програмима. Као учесница Фарме заљубила се у манекена Филипа Панајотовића и због њега оставила момка, који је чекао, а нација 24 сата сједела пред ТВ екраном и живјела њихов живот, опредељујући се за или против.

Спавање у парку

- Рођена сам у Вировитици, а до шесте године сам живјела у Воћину, у очевој породичној кући. Сјећам се свега што ми се дешавало од треће године, кад се родио мој брат Сани. Рођење брата сам заправо врло тешко поднијела. Три и по године сам била јединица и центар свијета оца Драгана и мајке Славице, али и цијеле фамилије. Доласком Санија мој свијет се окреће наопачке. Сви погледи и пажња су усмјерени на њега, тако да сам тада осјетила прво зрнце љубоморе. Толико сам била љубоморна на Санија да су ме вратили у пелене, отимала сам му цуцлу, а од мајке тражила и да ме доји као и брата. Љубоморе се нисам ослободила ни наредне двије и по године, јер је мој Сани израстао у слатког дечкића са златним локницама и умиљатим крупним свијетлим очима.  

- На љубомору сам заборавила оног тренутка кад су пале прве гранате око наше породичне куће у Воћину 1991. године. Имала сам шест година. Сјећања везана на дјетињство и ратне дане, дјелим на два дијела, блаже ратно стање до '95. године и оно тешко, мрачно, које нас је са “Бљеском” изгурало из Окучана, одвело у избјеглиштво и отргло нам оца Драгана. Прве гранате су нас потерјале из Воћина '91. године и тако сам окусила кору избјеглиштва.

- Побјегли смо у Нови Сад. Неколико ноћи смо спавали у парку, на клупама, а онда смо се упутили у Сарајево, код ујака, гдје сам и кренула у први разред. Послије шест мјесеци смо се преселили у Бањалуку, јер је и у Сарајеву почео рат, а онда смо се вратили у Окучане. Тата нас је дочекао и наш породични живот се колико је то било могуће у ратним условима, нормализовао. Најбоља илустрација, како смо живјели је податак да сам за осам разреда, колико траје основна школа, промјенила чак девет градова.

Посљедњи очев загрљај

- Најцрња сјећања ме враћају и на припремање наше породичне славе Ђурђевдан, те злокобне 1995. Био је 1. мај и све је некако указивало да ће наша слава те године протећи како треба, али живот је другачије одлучио. По нама су тог несрећног 1. маја, у неко доба дана изненада почеле да падају гранате. Мама и тата су се узмували да покупе мене и Санија, јер смо се играли у дворишту, а ја сам кренула да трчим ка кућици у дворишту, у којој су спавале моје омиљене лутке.  

- Киша граната је падала око нас, а отац је успио само да ме зграби и однесе у кућу, тачније у подрум, гдје су ме чекали мајка и Сани, а он се вратио по моје двије лутке. Није ми било јасно шта се дешава, ко кога убија и зашто? “Шта је рат”, питала сам се док сам се припијала уз мајку и дозивала оца. Смирила сам се кад се отац вратио са луткама и ушушкао нас сво троје у свој загрљај. Он нас је грлио и храбрио, а кад је гранатирање прошло, обукао је униформу и поздравио се са нама. Отишао је на прву борбену линију да оружјем брани наш кућни праг, а заправо отишао је у смрт...  

- Сјећам се да смо га испратили до капије. Подигао ме је у загрљај, чврст, топао и сигуран. Љубећи ме у косу рекао ми је: “Не брини и не плачи, душо, тата ће се вратити и увијек ћу те чувати. Запамти, тата вас воли и увијек је уз тебе”. Био је то посљедњи очев загрљај и пољубац. Више га никад нисам видјела.
Дуго сам по његовом одласку, ма гдје и ма на ком крају свијета била, очекивала да га видим. Лутала погледом тражећи то драго очево лице, али није га било...

  Отето дјетињство

- Рат ми је отео оца, кућу, дјетињство, а како ствари стоје и обиљежио живот неким ишчекивањем. Моје дјетињство су обиљежили избјеглички дани, честа сељења што је довело до тога да изградим неки свој свијет и постанем затворена, у неку руку, индивидуалиста. Чини ми се да је баш то разлог што ме околина често не схвата. И данас скоро 20 година касније и даље сањам оца Драгана како се враћа, а Сани и ја му трчимо у загрљај, за нама сигурним корацима иде наша мајка Славица, мотрећи да нам се нешто не догоди...

- По очевом одласку мама, Сани и ја смо побјегли из Окучана у Бањалуку, код мамине сестре, Весне, код чије ћерке Драгане смо ових дана Филип и ја ишли на бабине. Двије године нисмо знали да ли је отац уопште жив, а за то вријеме смо се наслушали разних прича... Знали смо да је теча Анђелко заробљен заједно са мојим оцем, да је теча одведен у Сплит, у логор Лору, али о тати нисамо чули ни слова. Двапут смо преживјели праву агонију тражећи га, а онда су на нашу опет нову адресу стигле фотографије мог убијеног оца. У неку руку агонија је прекинута, али и даље не знамо гдје је сахрањен мој тата Драган. А, кад је теча пуштен размјеном из Лоре, од њега смо сазнали да је тата на лицу мјеста убијен због бављења политиком и блиских контаката са Слободаном Милошевићем.

- Из тог периода памтим и наш бег аутобусом из Окучана. Дошли смо до моста, који је повезивао Хрватску са Републиком Српском. Гранате и меци су фијукали са свих страна, а возач се уплашио и покушао да побјегне. Међутим, за њим су истрчале бијесне мајке плашећи се за животе своје дјеце и на силу га вратиле у аутобус. Сјећам се олакшања кад смо прешли тај мост и кад су нас српски војници прихватили и нахранили, а добри људи нас дочекали оним што су имали. Наше сељакање се настављало све док се нисмо коначно стационирали у Руми. Зато из тог периода имам тек неколико фотографија и много, много непоткрепљених сјећања...

Љубав у теретани

- Вријеме је пролазило и доносило неке изазове. Један од изазова је био и пубертет, који сам тешко пребродила. Чинило ми се да сам несхваћена, била сам тужна и љута, ни на кога одређено, само можда на живот. Нисам имала најбољу другарицу, ни најбољег друга, већ само маму и Санија. Захваљујући томе научила сам да о свему отворено разговарам са мамом. Недостатак новца је такође обиљежио моје одрастање. Бака Радојка и дека Љубиша, мамини родитељи су такође у Хрватској оставили све што су за живота стекли и силом прилика тражили нови дом у Србији. Данас и они живе у Руми, али требало је много снаге и љубави да би се сви поново скућили.

- Послије “Бљеска” смо остали без оца, кућу су нам запалили, новца нисмо имали. Срећа у несрећи је била да је мој тата имао добростојеће сестре, старије од њега, које су нам помагале и више него што су могле. Тако је татина сестра Живка Ојкић, која живи у Њемачкој, послије извјесног времена сакупила довољно новца и послала мами да купи стан у Руми. Било је то 1998. године. Друга татина сестра Зорка Пузић, која живи у Изоли, у Словенији, нам је такође много помагала. Захваљујући тетка Зорки имали смо љетовања и џепарац. Не знам како и да ли ћу икада моћи да им покажем сву захвалност и љубав коју осјећам.

- Моја прва љубав, мој први дечко био је мој вршњак Марко Поповић, у другом разреду средње школе у Сремским Карловцима. Моја мама је у то вријеме била доста строга и нека правила су морала да се поштују. Није долазило у обзир да имам секс прије 18. године и то обећање сам одржала. Марко и ја смо имали дјечју, лијепу романтичну љубав. Али, наша љубав је трајала пет година и завршила се...

- Кад сам била на другој години економије у Новом Саду, заљубила сам се у другог момка, кога сам упознала у теретани. Касније сам сазнала да је у његовој биографији било неких ситних криминалних радњи, али чак и тада да сам знала, то не би спријечило моју љубав према њему. Међутим, од њега ме одвојила Америка...

Посао у казину

- Захваљујући високом просјеку, отишла сам у Америку размјеном студената 2006. године, што ми је промјенила живот. Била сам у Атлантик Ситију и радила сам у елитном казину, у продавници сувенира. Захваљујући томе сам зарадила довољно новца да мајци вратим 3.000 евра, којима је финансирала мој амерички сан, али ми је остало пара и да себи платим слиједеће године пут у САД, али и за силиконе. Слиједеће године сам опет отишла у Америку, а менаџер казина ме је изабрао за крупијеа блек џека, јер се отварао неки нови клуб на источној обали и требале су им лијепе, младе, образоване дјевојке. То је значило нове трошкове, прије свега плаћање курса. Све се исплатило, јер сам захваљујући том послу зарадила довољно да у центру Новог Саду купим стан и опремим га, али и да купим ауто, остало је мало новца за егзотична путовања, али и за спровођење својих пословних планова.

- У међувремену сам се сликала обнажена за амерички “Плејбој”, што сам прихватила без много размишљања. Зарадила сам одличан хонорар, упознала занимљиве људе, а и направила први медијски пробој. Многи ме због тих фотографија прозивају, али нисам урадила ништа лоше. Сви се рађамо голи, у крајњем случају, имам лијепо тјело и немам проблем са фотографисањем. Ипак све то ми је помогло да још јасније схватим да желим да се бавим хуманитарним радом, али тако се уобличавао и мој пословни план. Онда је дошао Сурвајвер, па Фарма.

- Немам ништа против ријалити програма и зато сам прихватила учешће и у Фарми, ипак, било је теже преживјети на Фарми, мада сам имала подршку Филипа, који ме је завео не само физичком љепотом већ и духовном. Филип и ја настављамо нашим путем. Волимо се и срећни смо, а фармерски живот је остао иза нас. Имамо много планова за будућност, а један је и пословни. Ускоро ћемо имати сопствени бренд, али не могу више да откривам, како нешто не би кренуло погрешним правцем.

Силикони у Америци

- Од 22. године сам жељела да уградим силиконе, како бих подигла самопоуздање. Тада нисам ни размишљала о томе да ћу једног дана бити позната. Не кајем се што сам их уградила, јер се захваљујући њима осјећам много љепше и сигурније. Неке моје другарице су то већ урадиле прије мене и испричале су ми да то није много болно. Кад сам то казала мајци, она је само одмахнула главом и покушала да ме одврати од те идеје, али нисам одустајала. Први новац који сам зарадила у Америци, био је за уградњу силикона.

Звијезда водиља

Неизвесност је обиљежила моје детињство и ишчекивање да чујемо како је отац. Кад смо коначно сазнали шта се догодило тати, Сани и ја смо одлучили да ћемо све у животу радити, како би тата био поносан на нас! Мој отац је моја звијезда водиља. Све што сам радила и радим, јесте да би мој отац био задовољан са мном! Вјерујем у Бога, али исто тако знам да је мој отац стално негдје, поред мене. Због тате сам уписала економију и свака моја петица, положени испит и први зарађени новац, био је за оца. Испите на факултету сам полагала увијек у предроку, јер сам се борила за висок просјек оцијена.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.