“Сунчана страна улице” слави 40. рођендан: “Азрин” двоструки пуцањ у срце домаћег рокенрола

Експлозија панка и новог таласа избацила је само у првој половини те године бесмртан низ албума, попут легендарне компилације “Пакет аранжман”, истоимени првенац групе “Хаустор”, чувени живи албум “У Кулушићу - Ливе” групе “Филм”, први и уједно посљедњи албум “Шарла акробате”, албум “Бистрији или тупљи човек бива кад”, деби “Електричног оргазма” и мини ЛП И “Идола”.

Редом врхунска издања, која су акумулирала огромну енергију, која се кувала у подрумима и клубовима СФРЈ, у претходне двије, три године испоручивши нову, много аутентичнију врсту рок звука пред домаћу публику и критику, а потпуно у складу са остатком свијета.

Ипак, плоча које ће у себи најбоље сублимирати енергију и бунт новог таласа, најплеменитије дијелове стране и домаће рок традиције, експресиван музичко-поетски израз кључног аутора Бранимира Џонија Штулића те савршено ухватити дух времена и прецизно погодити пулс публике јесте други, двоструки албум “Азре” - “Сунчана страна улица”.

Музика, стихови, критика и публика

За разлику од набријаног и гаражно-панкерски жестоког првенца “Азра”, чијом продукцијом (Драго Млинарец) Џони није био задовољан, други албум понудио је далеко комплексније звук, за који је као продуцент био задужен сам Штулић. Темељ звучне слике поново је постављен на базично-моторичном звуку гитаре-бас-бубањ тројке Штулић - Хрњак - Лајнер, али је обогаћен упливом дувачких и акустичних инструмената, пратећим вокалима и далеко мекшим приступом у продукцији, што је проширило комерцијални потенцијал. Сам албум садржао је 24 пјесме, од којих само једна “Пит и то је Америка!” није ауторско дјело Џонија, већ је снимљена на текст глумца Миле Рупчића. У проширеном студијском саставу уз Лајнера и Хрњака у студију су били присутни још Мирослав Седак - Бенчић (саксофон), Фрањо Влаховић (Труба, тромбон), Никола Сантро (тромбон) и Младен Јуричић (усна хармоника). На омоту се налази рад сликара Давор Миндољевића, иначе Џонијевог доброг пријатеља у то вријеме.

Критика је албум прогласила најбољим 1981. године, док га је публика само у току исте године купила у тиражу од 50.000 примјерака, што је за двоструку плочу то био апсолутни рекорд.

Драган Кремер, један од доајена домаће критике тог времена, у тексту писаном за “Џубокс” упоредио је овај албум са чувеним издањем “Лондон Цаллинг”, панк групе “The Clash”.

- “Сунчана страна улице” неоспорно је једно од врхунских остварења домаћег новог таласа, а и рокенрола у Југославији. По положају који у тим областима заузима може се слободно упоредити са “London Calling”. Сличности нису безначајне: обе плоче доносе својим творцима проширивање израза, инструментализације, враћање у шездесете, а богатство текстова је истински испланиран, а ипак спонтан ангажман набијен емоцијама - писао је Кремер.

Ова ласкава поређења луцидно су ухватила суштину “Азриног” дјеловања и резултата остварених на овом албуму. Џони јесте преко панка и новог таласа дошао на сцену, али он је суштински дијете рока шездесетих, са коријенима у британској инвазији и фолк року, истина спреман да искористи све модерно што му се уклапа у поетску поруку његове пјесме. Да ли је то праштави рокабили, прљави ритам и блуз, расплесани бијели реге и ска или мелодични акустични фолк, потпуно је неважно, они су ношени вулканском Џонијевом енергијом уз виртуозну асистенцију ритам-секције претворени у уникатан и јединствен звук “Азре”.

У том контексту потпуно је јасно како “Сунчана страна улице” дјелује толико компактно и заокружено, без обзира на жанровску и стилску разноликост. Свеједно да ли је у питању мутна акустична минијатура “041”, набријана панкерска параноја “Ужас је моја фурка”, провокативна поп пјесма на ивици ласцивног “Фа фа фа” или сјетна реге вињета “Кипо”, фокус енергије и страсти усмјерен је од стране истих људи на исти циљ.

У љубавним пјесмама “Не реци ми двапут”, “Између нас”, “Господар самоће”, “Сунчана страна улице”, Џони је њежан на вокалима, музички се ослања на акустику и новоуведене дувачке инструменте, док на политичким нумерама “Курвини синови” или “Пољска у мом срцу” дословно урла у микрофон, а бенд свирачки не штеди жице и палице.

Очекивано проширење текстуалних тема, експерименти према мејнстрим звуку, уз бритке и провокативне интервјуе у којима је Џони решетао све и сваког, додатно дижући прашину у јавности, проширили су Џонијев мит код публике са култа на (не)жељени статус вође генерације, док су “Азру” ставили на Олимп домаћег рока.

Истина, један дио критике није био склон сировом звучном шарму, Џонијевом претјеривању и документаристичком стилу текстова, али како је то новинар и писац Иван Ивачковић у својој књизи о каријери “Азре” “Између крајности” примијетио, што га је критика више кудила, “Азрине” плоче су се боље продавале. Са позиције на врху логично могло се само доље. И сваки нови албум “Азре” до краја осамдесетих, без обзира на укусе и мишљења, био је у мањој или већој мјери силазна путања његовог аутора у односу на “Сунчану...”

Пјесник једне земље које више нема

Тајна креативног успјеха овог албума можда се крије у чињеници да је од свих албума у опусу “Азре” најбоље у себи помирио локално и глобално, лично и опште. Са једне стране Џони је смјело проговорио о низу проблема, лажи и табу тема једног идеологијом и демагогијом затрованог друштва у времену суштинских ломова и промјена, када је земља коју је он видио као своју полако, али неповратно, кренула да клизи према својој пропасти. Сам Џони је, у свом стилу без скромности, “Азру” гледао као најбољи југословенски бенд, преломну тачку домаћег рокенрола.

- “Азра” није модерна, али нико у Југи није оригиналан као што је “Азра”. Она је једина оно што су били “Битлси”, “Кинкси,” онај енглески бит који је мени значио. Као што се каже да свијет никада неће бити исти прије и послије “Битлса”, то је “Азра” за Југославију. Вјероватно да ће сада бити и већих бендова који ће и више продавати и боље радити, али је Југи била потребна једна димензија коју прије тога није имала, један бенд који је југословенски од главе до пете. То је та “Азра” и ту нико ништа не може да ми каже - говорио је Џони у једном интервју почетком осамдесетих и колико то год звучало препотентно, није далеко од истине. “Азра” је у свом звуку помирила народски рок “Бијелог дугмета” и “Рибље Чорбе”, арт рок провокативност “Булдожера”, панкерску енергију и став “Панкрта” и “Парафа”, емотивност акустичарског звука и способност да стиховима изнесе причу попут рецимо Арсена Дедића.

Све се то склопило у њиховом звуку и персоналној појави њиховог лидера, који није крио да не може бити ништа друго од грађана земље, која га је створила, а коју је надживио, посматрајући њен распад у мржњи и крви из емиграције.

Са друге стране, посматрајући локално, ово је никад досегнута, емотивна и брутално дирљива ода Загребу. Његовим улицама и становницима, испјевана без калкулације од стране човјека који је дуго био градски лузер, одбачен и презрен од већине, да би преко ноћи постао његов симбол и херој, а потом побјегао/прогнан у далеки свијет и некритички слављен мит од стране те исте већине.

“Сунчаном страном улице” дефилује низ најчуднијих градских ликова. Анархо фрикова, косијанера са гитаром, шљакера, студената без дипломе, доконих шминкера, жена без љепоте, нежења без стана, путника без пара, курвиних синова, странаца, паметних и књишких људи, усамљених маргиналаца, другова у плавом, идиота који су постали цијењени људи, партијских бирократа. Џони причајући о њиховим животима, надањима и сновима, пјева о љепоти, ужасу и свим фрустрацијама модерног урбаног свијета тадашње Југославије, тог исхитреног судара руралног и урбаног у диктату самоуправног социјализма.

Опора и хладна атмосфера безнађа, усамљености, отуђености и страха појединца преплиће се са идеолошким заносима и искреним љубавним емоцијама те коначно одласком њеног аутора у ноћ и њену мрачну сигурност.

Албум, који је једнаким успјехом забиљежио фрустрације, снове, жеље и наде свог аутора у друштвено-социјалном контексту једног времена, града и државе, савршено помиривши индивидуално и опште у тријумфалну умјетничку цјелину, попут “Сунчане стране улице”, тешко је пронаћи у историји домаћег рокенрола. Џони је са њим пуцао право у срце југословенског рокенрола, а тај савршени хитац, испоставило се много касније, био је смртоносан чин, како за аутора, тако и за његову земљу.

 Списак пјесама

А страна

041 (1:29)
Ужас је моја фурка (3:14)
Фа-фа-фа (1:51)
Кипо (1:34)
Не реци ми двапут (2:42)
Проведимо викенд заједно (2:05)

Б страна

Курвини синови (3:29)
Банкрот мама (1:36)
Паметни и књишки људи (3:21)
Кад Мики каже да се боји (3:04)
Пит… и то је Америка (3:05)
Далеко од истине (2:17)

Ц страна

Пољска у моме срцу (3:30)
Сузи Ф. (Када видим Беч) (1:53)
Између нас (2:36)
Немој по глави Д. П. (1:24)
Господар самоће (1:35)
Пољуби ме … (3:30)

Д страна

Карта за срећу (2:57)
Увијек иста прича (3:20)
Сунчана страна улице (2:00)
Град без љубави (1:20)
Недјеља поподне (2:38)
Одлазак у ноћ (4:16)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.