Шест деценија сурф музике и састава “The Beach Boys”: Савршени звук бескрајног љета

Прогресивни идеализам беби-бум генерације, одрасле послије Другог свјетског рата, био је  на врхунцу своје хедонистичке “заради па потроши” филозофије, претварајући цијелу Калифорнију у модерну “Аркадију” двадесетог вијека. Забава, љубав, плаже, аутомобили, рокенрол музика и сурфовање по океану биле су ствари које су интересовале омладину Калифорније. Стварне бриге њихових родитеља биле су удаљене милионима свјетлосних година од њих, а савршени звук за земљу вјечног љета била је сурф музика позната и као “California Sound”. Surf музика је као музички жанр настала на плажама Калифорније раних шездесетих, као копиле раног рокенрола, ритам и блуза, те вокалних соул група и оригиналних гитаристичких утицаја типова као што су Дик Дејл, Дјуан Еди, Линк Реј, који су покушали да гитаристичким рифовима ухвате атмосферу јахања таласа кроз комбинацију оријенталних мелодија, употребе реверб ефеката и звонких стакато рифова, стварајући специфични инструментални израз. Сама сурф музика дијели се на инструментални рок звук и поп групе са наглашеним вокалним хармонијама у пјевању, али дијели заједничку жељу и мотив да кроз звук дочара адреналинско узбуђење које ствара јахање океанских таласа и дочара начин живота који не размишља о сутрашњици.

Глас океана и таласа

Поменути Дик Дејл и његов пратећи бенд “Del-Tones” обезбиједили су један од првих студијских записа сурф музике, чувену химну “Лет'с Го Триппин” из 1961. године. Дејл, и сам сурфер, развио је препознатљив стил свирања електричне гитаре да би створио пулсирајући, каскадни звук који је биљежио искуство сурфовања, посебно на чувеном хиту “Misirlou” (1962). Водио је талас група са западне обале које су стекле локалну, а затим националну популарност инструменталним пјесмама вођеним гитаром, међу којима су “Chantais” (“Pipeline”), “Ventures” (Walk, Don'r Run) и “Surfaris” (чији је сингл “Wipe Out” дао један од најпрепознатљивијих бубњарских сола у историји рока).

Велика вјероватноћа је да би њихова музика остала локална калифорнијска ствар да 1961. године није основана група под именом “The Beach Boys” која је, предвођена младићем по имену Брајан Вилсон, одлучила да атмосферу са плажа Калифорније пренесе у поп музику и на врхове топ-листа.

Ватрени фан Чака Берија, црних вокалних група попут “Four Freshman” и “The Coasters”, симфонијског звука композитора попут Фила Спектора и Барта Бакарака, те великог познавања класичне и филмске музике, Брајан је написао музику за текст који се, по наговору његовог брата Дениса, бавио сурфом и плажама, иако је у стварности Денис био једини сурфер у групи. Ствар се звала “Surfin” и постепено је постала локални хит у јужној Калифорнији, што је било довољно да привуче пажњу велике дискографске куће “Капитал”, која је групи понудила уговор за снимање сингла.

Он је, као продуцент, искористио рифове свог узора Чака Берија, сложио савршене вокалне хармоније, те накалемио забаван текст о сурф лудилу са калифорнијских плажа које осваја Америку и тако направио сингл “Surfin USA”, објављен 1963. године. Остало је легенда, која без обзира на бурну каријеру достојну грчких трагедија, траје и данас уз 110 милиона продатих плоча, десетине хит нумера и безбројне концерте.

Ера златних снова

Вилсон је, данас је то кристално јасно, био музички геније и визионар, којем су касније украли визију, а “Boys” су били његова браћа Денис и Карл и школски другови Мајк Лов и Ал Жарадин, који су музички и вокално остваривали Брајанове идеје, често остајући неколико корака иза њега. Музички покушај хватања атмосфере калифорнијских плажа, сурфинга, брзих “набуџених” аутомобила, безбрижног живота плавокосих дјевојака и плавооких момака, вјечне забаве и вјечног љета, “The Beach Boys” су озвучили мјешавином рок рифова, савршеним вокалним хармонијама и заразним мелодијама које је могао само Брајан компоновати и продуцирати у студију. Прва од њихових сурф химни, поменута “Surfin USA”, снимљена је за мале паре и на брзину, са једноставном музичком подлогом и још једноставнијим текстом, али и са клицом генијалности која ће се расцвјетати у сљедећим пјесмама. Остатак приче прелази у подручје мита, а мит је наставила одржавати живом гомила синглова: “Surfer Girl”, “Help Me Rhonda”, “Litle Deuce Coupe”, “Fun, Fun, Fun”, “California Girls”, који су филозофију сурфа и плажа проширили на читав свијет, омогућивши сваком клинцу на планети да осјети укус калифорнијске Аркадије, макар преко њихових пјесама.

Након њиховог успјеха на топ-листама, појавила се гомила бендова сличног опредјељења и тематике, од којих су се само они најбољи издвојили својим пјесмама. Највећи послије “Boysа” су, свакако, били дуо “Jan and Dean”, који су се уз помоћ  Вилсонове пјесме “Surf City” попели на позицију број један америчких топ-листа, одакле их је, послије још четири сингла и генијалног “Jan  & Dean Meet Batman” албума, скинула Јанова саобраћајна несрећа, када је својом корветом слетио на Булевару сумрака (да иронија буде већа, један од њихових највећих хитова зове се “Deadman's Curve”), што као да је наговијестила умирање првобитног таласа сурф рока.

Средином шездесетих, на калифорнијске плаже почео се надносити тамни облак надолазеће идеологије хипи покрета и лажних идеала дјеце цвијећа, култ дрога и мрачна сјенка Вијетнамског рата, који су најављивали сурово буђење из сна вјечног љета. Истовремено се Брајан, исцрпљен турнејама, сталним сукобима са деспотски настројеним оцем и менаџером Маријем Вилсоном, пакленим темпом у студију (продуцирао је девет албума групе за четири године, а током само 1963. преко 40 нумера за друге извођаче), дрогом, неуредним животом и уплашен креативном снагом “The Beatles” албума “Rubber Soul”, повлачи у студио, одвајајући се све више од остатка бенда, да би се посветио компоновању како би снимио бољи албум од ливерпулске четворке. У бенду га мијењају Брус Џонсон и Дејвид Маркс као стални музичари за турнеје, а он уз помоћ студијских музичара по свом укусу и текстописцем Тонијем Ашером и ношен својим креативним лудилом ствара генијално ремек-дјело, концептуални поп албум “Pet Soundс”, који парира са лакоћом највећим албумима тог доба. Пол Макартни је касније признао да је овај албум извршио огроман утицај на његов бенд и њихово ремек-дјело “Sgt. Pepper's Lonley Hearts Band”, али без обзира на похвале колеге и критике, те успјех генијалних синглова “Caroline, No”, “Sloop John B”, “Wouldn't Be Nice” и “God Only Knows”, албум не задовољава комерцијалну глад дискографске куће и остатка бенда. Разочаран тиме, Брајан се све више повлачи у себе, тонући у психоделичне дроге и менталне проблеме, али инспирисан жељом да поново надмаши себе, почиње уз помоћ текстописца Дјука ван Паркса снимати наредни албум под радним именом “Dumb Angel”, који се мијења у назив “Smile”, неку врсту америчког музичког одговора доминацији “британске инвазије”. У међувремену излази сингл “Good Vibration”, изузетна пјесма и по Брајановим ријечима “тинејџерска симфонија посвећена Богу”, која је постала велики хит, али поред неоспорног квалитета који је носила, означила је да је сурф музика изгубила своју невиност и упрљала се лажним и туђим сном хипи покрета који јој је био дијаметрално супротан. Подстакнут успјехом ове нумере Вилсон, окружен гомилом студијских музичара, док је остатак групе био на турнеји, троши стотине сати у студију, снимајући нове верзије већ завршених пјесама и трошећи огромне суме новца, уз гомилу инцидената попут паљења студија током снимања ствари “Fire”, доношењем тона пијеска како би Брајан осјетио плажу под ногама и све већом парадом калифорнијских хипи фрикова кроз студио. Главешине “Капитола” у паници зову остатак бенда на снимање, а група се након слушања снимљених материјала дијели на двије половине, једну која подржава Брајана (Карл и Денис) и другу (Мајк и Ал), која не жели да пјева на тако сулуде мелодије и неразумљиве текстове.

Уз суфлирања “Капитола” покушавају заједно да “поправе” ствари, али дубоко разочарани Брајан све више се губи у лавиринту сопствених опсесија и тешких наркотика, Паркс се повлачи из пројекта, док “Капитол” и поједини чланови бенда немилосрдно касапе оригинални материјал, узалуд покушавајући да од њега направе “класични ББ албум” и комерцијални производ за топ-листе. Оригинални снимци завршавају у подрумима, а у међувремену на брзину склепани албум “Smile, smile”, доживљава и комерцијални и критичарски фијаско. Да буде теже, “The Beatles” објављују свој поменути ““Sgt. Pepper's”, купећи славу и признања, а сломљени Брајан, умјесто умјетничког тријумфа, доживљава пад у тешку депресију, психичке проблеме и зависност од разних супстанци, из чега ће се ишчупати тек након вишедеценијске борбе.

Да буде горе, нарушеном имиџу групе није помогло дружење са Чарлс Менсоном и његовом “Породицом”, будизам, породичне свађе, обилна употреба наркотика и алкохола, сталне свађе, помирења и разлази Брајана са остатком групе, изношење прљавог веша пред жуту штампу, бесконачна суђења око ауторских права, борбе око изгубљених трака за “Smile” и сличних немузичких потеза.

Негдје иза приче о успону и паду највеће сурф групе дјеловао је читав низ мањих гаражних сурф група које су, неоптерећене успјехом, стварале гомилу бесмртних рок класика. Funкционишући без проблема у затвореном свијету: студио-сингл-локалне радио станице-плажа, повремено се појављујући на топ-листама, оне су одржавале сурф мит живим. Састав из Минеаполиса “The Trashman” снимио је уклету анатему сурфа и једну од најбољих сурф пјесама свих времена “Surf Bird”.  Састави”The Ventures”, “The Surfаris”, “The Pyramids”, “The Astronauts” само су неки од тих данас култних бендова. Но, за саму музику је било већ сувише касно. Након нервног слома Вилсона, како је то рекао Леонард Бернштајн, “једног од највећих композитора 20. вијека”, сурф музика се повукла у илегалу, препуштајући плаже некој другој врсти забаве.

Доба кошмара

У деценији која је јела амерички сан, претварајући златну дјецу у загрижене хипи љевичаре, па у разочаране губитнике, а касније у тврде десничаре који су неких двадесет година касније на власт доводили типове као што су Реган и Буш, сурф музика је отишла за својим плавушанима у азијске џунгле. Како су прошли тамо, то је нека друга прича. (Можете је погледати у филмовима као што су “Ловац на јелене” и “Апокалипса сада”.) Златно доба сурф рока је прошло, а у седамдесетим тај звук је преживљавао захваљујући посвећености и ентузијазму гаражних бендова и панк пионира као што су “The Cramps”, “The Ramones”, “The Meteors”, “The Fuzztones” и гомиле мањих бендова, који су обрађивали заборављене сурф класике и писали своје пјесме, покушавајући да удахну живот и енергију ослабљеном тијелу сурф рока преносећи његов утопијски дух у будућност. Почетком осамдесетих тај дух је поново изашао из боце и почео просипати своју магију. Дијаболични утицај “лудог” Брајана се почео јављати код генерације која није запамтила оригинално доба сурфа, али је пажљиво учила из музичких лекција које су тад настајале. Доспјевши у руке шкотских бунтовника “Јесус анд Марџ Цхаин”, сурф се упустио у обрачун са својим демонима. Снимивши манифестну “Kill Surf City” и угушивши њен првобитни поп звук са зидовима фидбека, чистећи кроз катарзу буке невино срце сурф музике за године које су долазиле, браћа Рид су спасила његову душу и тијело. Хероји алтернативног рока “Pixies” и “Sonic Youth” спојили су мелодичност и идеалистички полет са гитаристичком буком, удахнувши сурф року енергију довољну да разнесе и очисти све плаже свијета, за неке нове момке са даскама и таласе које ће зајахати! Наравно, као и увијек, иза редова тих рок предводника кренула је поново читава независна сцена гаражних сурф-панк бендова, који су на свој дивљи и жесток начин третирали сурф насљеђе, а настајали су у географском распону од Шведске, преко Хрватске и Србије до Јапана, одржавајући звук у његовој ембрионалној, двоакордној форми, без оптерећивања топ-листама и успјехом. Снимајући за мале независне диско-куће, које су албуме продавале полуилегално, стварајући на тај начин засебни свијет на релацији умјетници и публика, који функционише у оба смјера, а довољно је видјети имена бендова: “Bambi Molsters”, “Hula Monster”, “Monsters From Mars”, “Laika And Cosmonauts”, “The Insecto”, “The Penetrators”, да буде јасно колика је наглашена посвећеност и незаинтересованост за класичне обрасце шоу-бизниса.

Ту је негдје у осамдесетим, дубоко огрезао у пороке након комерцијалног неуспјеха свог критички хваљеног ремек-дјела “Pacific Ocean Blue”, Денис Вилсон посљедњи пут изашао на сурфинг, утопивши се пијан и дрогиран након сплета трагичних околности 1983. године, а матични бенд се послије његове смрти под вођством “бизнисмена” Лова срозао у сопствену карикатуру, живећи од распродаје старе славе током осамдесетих.

Буђење у новом свијету

Средином деведесетих, након таласа новог интересовања за сурф музику (посебно распламсаног након успјеха музике за филмове Квентина Тарантина, који су на листи имали неколико сурф класика), Брајан се уз помоћ нове супруге Мелинде пробудио из свог дугог “кошмара”, успјевши да се ослободи дугогодишњег надзора сумњивог психолога и менаџера Јуџина Ланда, који је годинама контролисао његов живот и рад уз обилну финансијску корист за себе, нашавши се у другачијем свијету од оног који је оставио прије слома.

Брајан је полако враћао конце уништене каријере у своје руке, прво новом сарадњом са Дјуком Парксом на пројекту “Orange Crate Art” (1995), потом је урадио соло албум “Imagination” (1998), да би уз помоћ бројних поштовалаца и пријатеља наставио издавати солидне соло албуме. Карл, који се сматрао умјетничким водитељем и гласом разума групе током бурних седамдесетих и осамдесетих, умро је од рака 1998. године, а бенд заједничким снагама у његову част издаје албум “Endless Harmony”, збирку ријетких снимака преузету из хваљеног телевизијског документарца о групи.

У међувремену, пуних 37 година након оригиналног снимања Брајан 2004. године завршава уз помоћ пријатеља албум “Smile”, као соло издање “Brian Wilson Presents  Smile” (2004), након скоро четири деценије пеглања првобитних снимака. Потом уз помоћ остатка групе 2011. године излази луксузни бокс-сет “Smile Session”, који доноси оригиналне траке уз бројне алтернативне верзије нумера, откривајући у правом свјетлу генијалност првобитне идеје. Током 2012. године, преживјели чланови групе накратко закопавају ратне сјекире и свирају неколико концерта у част 50 година рада, а током повратничке турнеје излази и заједнички одличан албум “Тhat's Why God Made the Radio”. Ипак, Мајк Лов ускоро наставља по старом и уз помоћ Џонстона под именом групе креће на турнеју, док разочарани, након труда уложеног у снимање и помирење, Брајан, Ал и Маркс наступају као друга фракција. Ускоро излази биографски филм “Love and Mercy”, који се бави мрачним странама његовог пада у преварантске канџе Јужина Ланда и чупање из њих, а већ 2016. године излази одлична аутобиографија “Ја, Брајан Вилсон”, да би фантастични документарац “Brian Wilson: Long Promised Roa” из ове године открио публици његов трагични живот и музичку генијалност кроз брутално искрену исповијест човјека тешко оштећеног менталног здравља (манична депресија и шизофренија), али и даље неуништивог духа.

Чувени публициста и теоретичар поп културе Ерик Дејвис написао је поводом овог филма да је Брајан написао основу америчке модерне поп музике.

- Он не само да је написао поп музику раних шездесетих, већ је створио деликатан и радостан умјетнички звук, јединствен у историји поп музике и наговијестио рањиву мелодичност, која је фундаментална за калифорнијски поп. Музику, истовремено савршено радосну и тужну, чији дух ништа није изгубио на снази протоком времена - рекао је Дејвис.

Слично мишљење дијелила је гомила младих рок аутора, који су његове визије оживљавали у својим пјесмама, а повратак Брајана на сцену, те нови талас музичара и сљедбеника његових визија, поново враћају сурф музику на листе у 21. вијеку, а компилације и реиздања откривају кључне албуме из златне ере новим генерацијама. Старе пјесме звуче свјеже као да су јуче снимљене и сваким слушањем враћају магију бескрајног љета на свјетлост дана. Surf је и даље најчешћа музичка асоцијација када се помене музика за љето, са великим шансама да остане најбољи звук сваке плаже на свијету, не дозвољавајући да се бескрајно љето настало прије 60 година на обалама Калифорније заврши.

Холивуд

У првобитну комерцијалну експлозију сурф музике брзо се укључио и Холивуд, снимајући гомилу јефтиних омладинских филмова са сурф тематиком, укључујући и два наслова “The Monkey's Uncle” и “The Girls on the Beach”, са члановима “The Beach Boys”. Већина ових остварења углавном су биле просјечене романтичне комедије уз клише заплете око љубави и сурфа, али су временом, првенствено због одличне музике и визуелне иконографије, стекле култни статус код публике. Међу класике поджанра треба сврстати филмове “Endless Summer” режисера Бруса Брауна са музиком састава “The Sandals” (1965), те једнако славни филм Џона Милијуса “Big Wednesday” (1978).

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.