Првенац групе “Rege against the Machine” слави 30. годишњицу

Бранислав Предојевић
Првенац групе “Rege against the Machine” слави 30. годишњицу

БАЊАЛУКА - Легендарни деби албум бенда “Rege against the Machine” оригинално објављен 3. новембра 1992. године, слави три деценије свог ултимативног похода на топ-листе и рок музику.

Прије него што је до тада слабо познати бенд из Лос Анђелеса објавио свој истоимени деби 1992. године, нико није направио цијели албум хип-хоп/рок фузије, иако је било једнократних покушаја попут сарадње бенда “Aerosmith” и “Run DMC” са нумером “Walk This Way (1986) или “Public Enemy” и “Antrax” са “Bring The Noise” (1991), али са овом плочом почиње прави успон кросовер звука међу шири слој публике.

Стварајући потпуно нови поджанр реп рока, а не само једнократни хит “Rege against the Machine” унаприједили су његову културну и политичку поруку, коју су учиниле снажнијом због својих радикалних, лијево оријентисаних и антирасистичих текстова или како је то гитариста Том Морело сликовито описао, као судар хеви метала и марксизма.

- Мој први оглас коју сам дао у новинама за чланове бенда гласио је: “Тражим неомарксистичког хеви метал пјевача који такође воли 'Run DMC'“ - рекао је Морело.

Након што је 1986. дипломирао политичке науке на Харварду, Морело се преселио у Лос Анђелес да постане рок звијезда и да наплати своје опсесивно вјежбање гитаре током тинејџерских дана. Ипак, након низа слабо плаћених послова почео је да ради у канцеларији сенатора Алана Кренстона, либералног демократа, гдје је дефинитивно заузео оштар став против система. Након што је дао отказ Морело се придружио метал бенду под називом “Lock up”, док је син средњокласне породице, по оцу поријеклом из Кеније, пјевач Зак де ла Роча, вриштао револуционарне, тврдо љевичарске текстове у хардкоре бендовима. Када су се Морело и његов пријатељ бубњар Бред Вилк упознали Де Роча и басисту Тима Комерфорда, одмах су пронашли заједнички језик у музици.

Одлучили су да себе назову по Заковој старој пјесми “Rage Against The Machine” и у року од неколико седмица након формирања снимили су траку од 12 пјесама, коју су распродали у изненађујућих 5.000 примјерака. Обезбиједили су уговор са “Епик Рекордс” почетком 1992. уз аранжман у којем им је била дозвољена креативна контрола.

Резултат је био албум који је оштра критика готово свега што је америчко и западно друштво представљало, богатство против сиромаштва, ратни злочини владине елите, неуспјех у образовању и здравству, ментално и физичко поробљавање маса путем капитализама и полицијске бруталности. Када је албум назван именом групе и са фотографијом самоспаљивања будистичког монаха на омоту изашао, муњевито је направио диверзију међу публиком, која је пратила бенд на свиркама, прије свега захваљујући убитачном синглу “Killing In The Name”. Необично подешавање метал рифова, тежак ритам, бруталан и шкрти текст и дивљи урлици Де ла Рошеа претворили су сингл у хит.

Звучни колаж метала, фанка и репа уз запаљиве текстове и невјероватну енергију бенда уживо претворили су албум у култ, који је сваким новим концертом групе постајао већи. Критика је реаговала јако добро уз врло позитивне коментара на рачун енергије и оштрих текстова, док је публика албум претворила у бестселер са три милиона продатих примјерака. Уз успјех су стигле и критике првобитног језгра обожавалаца, за продају лијевих идеала ради богатства, али бенд не да је ублажио реторику, већ је наставио радикалније и бучније, док сам албум важи за један од најбољих албума деведесетих и класик кросовер звука.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана