Одлазак два хероја домаће рок сцене Марка Брецеља и Пеђе Вранешевића: Главни јунаци умиру на крају

Брецељ је био један од оснивача, фронтмен и креативни мотор словеначке групе “Булдожер” те запажен соло умјетник, док је Вранешевић био један од оснивача, фронтмен и креативни мотор српске групе “Лабораторија звука”, те плодоносан композитор намјенске музике.  Оба бенда су случај пионирских и револуционарних пројеката по много чему испред свог времена и контекста шире сцене, а који, уз дужно поштовање према њиховим сарадницима, своју уникатност у великој мјери дугују Брецељу и Вранешевићу.

Између ових широкој јавности најпознатијих пројекта оба умјетника, стало је мноштво соло албума, концерата, перформанса, позоришних комада, књига, рок опера и безбројних сарадњи са другим музичарима, а који су били продукт вулканске стваралачке креативности коју је немогуће било укротити и спутати у задате оквире колико год они били широко постављени..

Брецељ је својим доласком у “Булдожер”, љубљански састав претворио, од доброг рок бенда у културни феномен, који ће изласком  албума “Пљуни истини у очи”, са славним поднасловом: “Магазин за далтонисте, бициклисте, рок гитаристе, дјецу и војнике, тешке болеснике, професоре и гробаре, стриптизете, психопате, кондуктере и морнаре”, постати  један од најблиставијих тренутака југословенске популарне културе, након којег она више није била иста.

Једнако тако ће Пеђа, оснивањем “Лабораторије” са братом Младеном, створити састав који ће у домаћу музику албумом “Тело”(1980), унијети суманути музичко водвиљски концепт превазилазећи жанровске границе и створивши надреални хибрид позоришта, филма, телевизије, сликарства, литературе, физичке културе, еротике и кабареа, чију дубину и комплексност откривате сакривену у бројним слојевима, испод заразне поп форме њихових нумера.

Оба умјетника дјеле сличан животни бекграунд од јединственог и аутентичног приступа према музици, преко забрана и оспоравања до статуса култних икона алтернативне сцене чији опус обухвата стотине умјетничких дјела свих жанрова и стилова уз огроман утицај на бројне поштоваоце и сљедбенике

Зоран Стајић, новинар и уредник портала “Равно до дна”, у свом опроштају од Марка Брецеља, луцидно је примијетио чињеницу да је Брецељ био први панкер прије појаве панка и ова тврдња дефинитивно јесте суштина његовог приступа музици и умјетности. Панкерска естетика “да није важно како, већ шта се говори” и која мудро схвата да може истом енергијом искористити виртуозност прогресивног рока, маштовитост психоделије, сатиру и цинизам анархичних текстова и проходност класичне рок форме, како би направила културолошку диверзију, која по њиховим ријечима није била планирана већ спонтана, али јој та чињеница нимало не умањује оштрицу и снагу, напротив. Са друге стране,  Пеђа се до масовног пробоја према широј публици са “Лабораторијом”, музиком активно бавио годинама, како кроз гомилу рок бендова, тако и кроз намјенску музику за филм, позориште и телевизију, али је тек добро испланирани и креативно пажљиво изграђени концепт новог састава, који је помирио искуство и рутину са експериментом и тражењем новог језика у поп музици, напокон наградио његов вишегодишњи рад из сјенке.

Славни музички критичар и ветеран домаћег рок новинарства Пеца Поповић примијетио је на свом “Фејсбуку” да је Пеђа био најкреативнија личност новосадске културне сцене и идеолог једног истинског подвига.

- Осебујном збирком двосмислених и бестидних песама у отвореном описивању нагонског “Лабораторија” је у “осетљивим годинама без вође” рушила окоштали “морални поредак”. То је била инаугурација радости живљења, оне с доње стране, која пулсира и опире се свему што се намеће одозго. Славећи елементарно, они су духом ругања исмевали заједничке слабости и заблуде. Свесно или не, тек жудњи да се достигне нека паганска и утопијска слобода (секс, дрога и рокенрол) без забрана, ограничености и пролазности дали су смисао и уметничку кредибилност. Не треба заборавити да је због монтиране афере са плакатом за турнеју “Лабораторије звука” 1982. Пеђа био осуђен на 40 дана затвора. То га није обесхрабрило. Невероватног хумора и откачених идеја храбро је наставио даље. Све чега се дохватио радио је сјајно. До краја! Пеђа Вранешевић је био идеолог једног истинског подвига - написао је Поповић.

Занимљиво је да су и Марко и Пеђа, на креативном врхунцу “Булдожера” и “Лабораторије”, одлучили да напусте релативну сигурност,  тражећи нове изазове и нове форме изражавања. Бирајући умјесто капитализације славе, ризик андерграунда као идеалног мјеста за њихово субверзивно дјеловање усмјерено на дуже стазе. Донекле су те одлуке биле посљедица притиска, цензуре и забрана које су очекивано стигле након што су својим дјеловањем продрмали регионалну сцену крајем 70-их и почетком 80-их узнемиривши дежурне заштитнике реда и поретка, а донекле личне одлуке да не робују субверзивној форми, коју су сами створили, али која се отела њиховој умјетничкој контроли и неочекивано постала, условно речено, популарна култура.

Петар Јањатовић, чувени музички новинар и публициста, који је годинама пратио и једног и другог музичара каже да чињеница смрти не може зауставити овакве људе.

- Имао сам моменте у кафанама или на седељкама када ме ухвати еуфорија па у форми импровизоване монодраме навалим да препричавам сулуде акције “меког тероризма” Марка Брецеља. Импоновале су ми његова храброст, оригиналност и безобразлук. Последњи пут смо се видели пре пар година када је свирао у Београду. Завршили смо касно ноћу пијући његову малвазију из канистера - рекао је Јањатовић, додајући да је Пеђа био Марков духовни брат на много начина.

- Пеђа је био савршен спој битника и новоталасног интелектуалца. Био је човек непресушне маште. Вечити полетарац. Последњи пут смо се видели пре пар година у Новом Саду. Пили смо дуњу.  Сада могу Пеђа, Марко и њихов духовни брат Тома Бебић до миле воље да смишљају нове неподопштине - рекао је Јањатовић.

Сам Вранешевић је у интервјуу за магазин “Време”, који је радио Саша Зограф, дефинисао бесмисао умјетности, јер колико год она била занимљива само потврђује теорију да је човјеков живот по себи трагедија, пошто главни јунак увијек умире на крају. Укратко речено, Пеђа и Марко су читав живот били главни јунаци сопственог филма, па су и морали отићи достојно свог статуса и у свом стилу. Заједно.

Идол

У контексту бројних опроштаја од Брецеља занимљиво је погледати исјечак из емисије “Роковник” посвећену “Булдожеру” доајена домаћег рок новинарства Душана Весића која најбоље осликава Марков став према свом значају.

Пред камером Саша Лошић (“Плави оркестар”) препричава како је на концерту његове групе у Љубљани срео Брецеља док је јео бурек крај комбија испред дворане. Сав усхићен Лошић је пришао да се упозна причајући Марку како је он његов идол и како му је први албум “Булдожера” промијенио живот јер је због њега одлучио да се бави музиком, да би му Брецељ мртав - хладан преко залогаја, у свом стилу одговорио “Марш у п... материну.”

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.