Мирослав Миша Алексић, музичар непоновљиве ведрине, енергије и животног оптимизма: Симбол чистог рокенрола

Осврнути се на деценије његовог рада, значи погледати у прошлост једног дашка рокенрола, у којем су настали многи хитови. Како то често бива са хитовима, и након нечијег одласка, они остају урезани у историју музике свог периода, помакли се њихови творци од тог периода или не. Остају као примјери почетака, зачетака и трајања једног бенда, остају као подсјетници на концерте, на свирке и сусрете у којима је свака створена пјесма добијала свој прави живот. Сјећати се Мише Алексића значи сјећати се једног дашка рокенрола, какав неће доживјети своје понављање.

Каријеру је започео 1970. године и након рада у неколико бендова, од 1978. године ради и ствара “Рибљој чорби”, као бас гитариста и један од оснивача састава. Заслужан је за настанак хитова, као што су “Амстердам”, “Остаћу слободан”, “Ја ратујем сам”, “Звезда поткровља и сутерена”, “Остани ђубре до краја”,”Превара”, “Луд сто посто”,  

Миша Алексић је многима симбол рокенрола, а оно што је радио као члан овог бенда, и музика која је иза њега остала, на неки начин је посвета онима који живе рокенрол и за рокенрол, као што је и сам чинио.

- У мом рокенрол животу било је лепих и прелепих тренутака, али  и ружних, грозних и тешких. О томе сам овде писао како се ништа  не би заборавило! А било је доста тога. Уосталом, рокенрол као стил и начин живота не би био тако диван да не садржи све оно што  данас називамо - лудило - записао је Миша у својој аутобиографској књизи “Уживо”, у којој је открио дијелове тог живота, музике и рада у “Рибљој чорби”.

- Миша Алексић се појављивао у оним епизодама домаћег рокенрола које се описују суперлативима. Свирао је на једном од најзначајнијих домаћих албума “Киселина” групе “Поп машина”. Свирао је на најпродаванијем албуму у историји српског рокенрола албум “Мртва природа” групе “Рибља чорба” који је отишао у тиражу од преко 470.000 примерака. И човек који је са бендом “СОС” обишао сва места у Војводини и Србији у које је дошла струја и асфалт. То нису само бројке и каријера која се смешта у оне рубрике “Јесте ли знали?”. “Рибља чорба” је оживела рокенрол у Београду, није то сад локализам, јер био је рокенрол и седамдесетих јак у Србији због “Смака”, али у Београду је после “Поп машине” и “Ју групе” некако све утихнуло да би са појавом “Чорбе” поново грунуло па је убрзо дошао и нови талас и све оно деведесетих - рекао је за “Глас Српске” новинар и писац Бранко Росић и додао да је његово сјећање на Алексића у ствари сјећање на дивног, културног и скромног човјека, али и асоцијација на заједничко путовање у Лондон које су планирали, а које, нажалост, неће бити остварено.

- Лична сећања су и  наше приче о рокенролу, јер мени је Миша био асоцијација на рокенрол живот. Као клинац пролазио сам на путу до школе поред комбија његовог бенда “СОС” који је обишао сва места па и она која су постојала  само на војним картама. Миша је био чисти рокенрол живот -  живот од рокенрола и живот за рокенрол. Одласком Мише и музичара из његове генерације као и генерација непосредно пре и после његове, то ће нестати. Остаће само да свирају они којима је рокенрол хоби – закључује Росић.

Рок новинар, критичар, хроничар и посвећеник феноменима музике на простору бивше Југославије Душан Весић, за “Глас Српске” казао је да је Миша Алексић не само живио за рокенрол, него је био рокенрол. Весић се осврнуо на пјесме које је Алексић компоновао за “Рибљу чорбу”, нагласивши да сам Алексић није волио пјесму “Гастарбајтерска”, иако је била популарна и постала хит, јер је била “народњак” и додао да је као композитор био у специфичној ситуацији јер је компоновао музику на стихове Боре Ђорђевића.

- Тешко је то сад поуздано утврдити, али ја верујем да би од тих Бориних стихова постали хитови и да је неко други компоновао музику - што, наравно, не умањује вредност Мишиних нота. Ниједна од тих песама нема неког историјског значаја за развој рокенрола у Југославији, бар не у оном смислу у којем је имала песма “За који живот треба да се родим” или “Пружам руке”. Али, све су те песме имале великог значаја у развоју популарности рокенрола. Рокенрол је био утицајан само кад је био широко популаран, односно кад је имао хитове. У том смислу, Мишине песме су несумњиво важне - сматра Весић.

Он наводи да су највећи Алексићеви хитови пјесме које могу да буду смјештене у пјесме које носе назив “зезалице” и “поскочице”.

- То су песме које су рок-култури доносиле популарност. Оне су уосталом огледало Мишиног животног оптимизма - казао је Весић.

Када је ријеч о развоју “Рибље чорбе”, он је рекао да није баш могуће говорити о томе у таквом контексту, јер је “Рибља чорба” одржала трајност неколико деценија, али на том путу трајања није се развијала.

- “Рибља чорба” је иста данас каква је била и пре 42 године кад је настала. Једина је разлика у томе што су у међувремену научили да свирају. Неко то одсуство уметничког развоја сматра врлином, неко - као ја - то сматра маном. Због тога имамо већ петнаестак албума “Рибље чорбе” сумњиве уметничке вредности. Не може се једно исто претурати изнова и изнова и увек бити занимљив - објаснио је Весић.

Он наглашава да је током новинарске каријере, јер је увијек говорио и писао оно што мисли, често улазио у сукобе са самим Ђорђевићем.

 -  Бора то понекад није волео да чита, тако да је историја мојих односа са “Рибљом чорбом” великим делом историја Бориних сукоба са мојим писањем. Но, пошто су нас околности упркос сукобима повремено терале на сарадњу, моја веза са “Рибљом чорбом” и веза “Рибље чорбе” са мном био је Миша. Он је био уметник дипломатије. Без Мише, тај бенд би се распао толико давно да бисмо данас о “Рибљој чорби” разговарали само као о историјској чињеници - закључује Весић.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.