Легендарни албум “Metallicе” слави 30. рођендан: Велико црно чудовиште од плоче

Шта је то значило у пракси за саму групу? Имали су више од 30 милиона продатих примјерака, прво мјесто на “Билборд” топ-листи, мегахитове “Enter Sandman”, “Sad but True”, “The Unforgiven” и ”Nothing Else Metters”, добили су нове обожаваоце и изгубили старе, те статус диносауруса рока, трогодишњу свјетску турнеју, нарушене односе унутар бенда, петогодишњу паузу у раду и албум каријере.

Најкомерцијалније издање бенда донијело је гомилу хитова, рушећи многе рекорде, како у жанру, тако и изван њега. Створивши од састава мегазвијезде, тај албум је успио невјероватну ствар, да сачува већину старих и донесе милионе нових обожавалаца,  уводећи бенд, који се до тада могао чути на десетак америчких радио-станица и до тада имао један снимљен видео-спот за сингл “One”, у трку са најкомерцијалнијим поп извођачима тог времена, попут Мадоне и Мајкла Џексона.

Без обзира на то да ли је “Metallicа” албум због којег сте завољели ову групу или албум због којег сте их почели називати “проданим душама”, он је постао и остао важан дио музичке историје. У питању је издање које је групи прибавило поштовање критике изван оквира самог жанра метала и које је инспирисало многе генерације бендова и музичара у годинама након објављивања, док чињеница да се ради о најпродаванијем рок албуму у посљедњих 30 година довољно говори какав је његов статус код публике.

Идеално вријеме за промјене

Четворка у саставу Џејмс Хетфилд, Ларс Улрих, Кирк Хемет и Џејсон Њустед почетком деведесетих изронила је из вода хеви метал андерграунда, са четири беспријекорна албума и статусом живих метал хероја иза себе. Преживјели су дјечије болести рок састава и прешли на врхунски професионални ниво, издржали су губитак басисте Клифа Бартона, персоналне промјене и просто су били група спремна за корак даље. Ове чињенице били су свјесни они и њихова менаџерска агенција “К-прајм” и само је требало наћи начин и праве људе за тај задатак.

Оно што су сигурно знали да желе, јесте једноставнији звук и нови продуцент, који би могао изаћи на крај са идејама водећег ауторског тандема Хетфилд - Улрих. Из данашње позиције јасно је да је албум дефинитивно био реакција на сложеност материјала коју су претходни албуми испољавали, са посебним нагласком на “… And Justice For All”, који је достигао врхунац у том погледу.

- Мени се прије свега није допао правац у којем смо ишли на претходна два албума, гомила брзих  и дугачких пјесама које постају све брже и све дуже, са пуно свирачких украса. То нисам желио, јер сам у то вријеме хтио једноставан и постојан ритам бубњева, без пуно украса и прелаза, онако како су свирали Фил Руд из “AC/DC” и Чарли Вотс из “The Rolling Stones”, што се чини једноставно, али вјерујете није - рекао је Ларс. Са њим је био сагласан и гитариста Хемет, који је такође био спреман на ризик.

- Жељели смо да створимо другачију плочу и понудимо нешто ново нашој публици. Мрзим кад бендови престану да ризикују. Многи бендови су издали исту плочу три или четири пута, а ми нисмо жељели да упаднемо у тај колосијек - рекао је Хемет касније за магазин “Ролингстон”.

Убиједили су иначе неповјерљивог и промјенама несклоног Хетфилда да се опробају са продуцентом Бобом Роком, који је у то вријеме полако постајао тражен умјетник у водама тешког рока. Познат по свом доприносу албумима који су донијели велике успјехе групама попут плоча “Dr. Feelgood” глам-рок бенда “Motley Crue” и “Permanent vaction” хард рок ветерана “Aerosmith”, по Ларсовом мишљењу, био је идеалан тип да групу поведе корак даље.

- Сматрали смо да је вријеме да направимо плочу са огромним, великим, дебелим хит звуком, а најзвучнија плоча попут те у посљедњих неколико година био је “Dr. Feelgood”. Тако смо рекли нашем менаџеру. Позовите овог типа и погледајте да ли жели да микса плочу - рекао је Ларс писцу Мику Волу.

Проблем је био што се Рок двоумио око те понуде. Иако је цијенио групу, знао је за  злогласну репутацију чланова “Metallicе” у студију,  а имао је у исто вријеме позив од бенда “Bpn Jovi”. Он је био на одмору са породицом у пустињи, гдје је отишао да размишља о одлуци и поред пута је прошао поред индијанског дјечака у мајици “Metallicа”.

- Знао сам да су тешки у студију и на лошем гласу због одбијања компромиса, па сам кренуо у пустињу са породицом да размислим, и поред пута је стајао индијански дјечак у “Metallicа” мајици. То је био знак који нисам могао да игноришем - рекао је Боб.

Приликом договора, он је имао само  два услова: да продуцира албум, а не да га само микса и да жели једноставнији звук који ће ухвати енергију групе са живих наступа. Срећом, испоставило се да је бенд у то вријеме имао исте идеје.

Успјех који је прегазио бенд

Снимање није било лако и потрајало је са прекидима готово годину дана, уз милион потрошених долара. Рок је био тврдоглав као чланови групе и није одустајао док није извукао из бенда оно што је он сматрао најбољим у њиховом звуку. Иако је то некад значило понављање снимљених дионица, рат око увођења гудача у неколико нумера и бројне сукобе на граници инцидента, вриједило је, јер је резултат била плоча која је дала интроспективније текстове,  једноставнији звук наглашеног ритма, заразних гитаристичких рифова и упечатљивих рефрена, идеална за нови курс бенда. 

Очекивано, звук је био више исполиран, али и моћнији, пјесме су звучале живље, али биле су краће и разноврсније. Продукцијски гледано, приступ је био динамичнији, инструменти су добили довољно простора да се чују, посебно бас и бубањ, а до тада су често били жртве брзине.

Нова плоча само је требало да добије велики сингл, који ће направити пробој на топ-листе, а он се звао “Enter Sandman” и око његовог избора није било дилеме код чланова групе, продуцента и дискографске куће. Наслов пјесме био је записан неко вријеме и годинама се поново појављивао у студијским сесијама групе, али је Ларс признао да није имао појма шта то значи.

- Одрастао сам у Данској и нисам знао за многе митове америчког фолклора, нисам то схватио, какав пјешчани човјек, о чему они причају. Тада ме је Џејмс наговорио. Очигледно је Сендмен попут зликовца код дјеце. Он долази и утрља вам пијесак у очи ако ноћу не идете на спавање. Дакле, то је бајка. Џејмс је то лијепо окренуо - изјавио је бубњар.

Када је снимљена, сви су знали да чују велику пјесму. Заразни риф попут рифова највећих пјесма у рок историји, снажан ритам који у рефренима додаје драматичност, Хетфилдов вокал, који убједљиво и снажно пјева, а не урла као раније, били су формула за успјех, али нико није предвиђао колико велик.

Пјесма је изашла средином јула 1991. године као најава за албум и дословно је улетјела на врх топ-листе, не скидајући се с МТВ-а и врхова топ-листа широм планете, што је за бенд који је стигао из вода треш и спид метала било равно чуду. Пјевали су је чак и они који до тада нису знали шта је то “Metallicа” и шта они свирају, постала је дио сваке журке и сваке џубокс листе, на разним странама свијета. А да буде боље, и остатак албума напакован је класиком за класиком, без слабог мјеста.

- Попели смо се на врх и зато што смо знали да смо на трагу нечему. Однекуд, када смо Џејмс и ја написали пјесме, знали смо да имамо пјесме које заслужују тај степен рада и обраћања пажње на појединости... и да се за њих вриједи борити - рекао је Ларс Улрих аутору њихове биографије Мику Волу.

Обоји у црно

Без обзира на продукцијски заокрет у звуку и ширење комерцијалног утицаја, бенд на албуму, сходно његовом имену, није текстуално скренуо са курса мрачних и тешких тема, већ се Хетфилд као главни текстописац окренуо личнијим стварима и стихове намјерно учинио интроспективнијим.

Већина нумера које су настајале прије тога инспирисана је догађајима у свијету око Хетфилда, а не оним што се дешавало у његовом личном свијету. Знао је да би пјесме биле прихватљивије за универзалнију публику да су текстови интроспективни, јер се публика лакше препознаје у њима, што су му препоручили продуцент и остатак бенда.

- Постало је превише лако писати текстове о правди, ратовима и насиљу. Превише је лако гледати вијести и писати мелодију о ономе што сте видјели. Писање изнутра је теже од писања политичких осврта, али кад се испостави, много је лакше одложити тежину, посебно уживо - рекао је гитариста и пјевач о свом окретању бољим темама, попут смрти мајке, породичног насиља и љубави према супрузи, које су доминирале у стиховима.

Велику улогу одиграо је и препознатљиви, минималистички црни омот албума, који није тешко запамтити или препознати међу другим плочама.

- Хтјели смо да побјегнемо од хеви метал клишеа са чудовиштима, изнутрицама и крвљу, који су доминирали већином тих плоча и часописа тог времена и црни омот без пуно боје било је најдаље што смо могли учинити у визуелном погледу - навео је Ларс о избору групе.

У стварности, насловница “Црног” албума није увијек била потпуно црна: рељефни назив бенда у горњем лијевом дијелу и намотана змија у доњем десном дијелу наглашени су у каснијим принтовима тамносиве боје. Замотана звечарка приказана на насловници албума, као и наслов пјесме “Don't Tread on Me”, потичу са америчке заставе из грађанског рата (добровољачка јединица из Вирџиније) и савршено су се уклопиле у поетику групе и ухватиле дух времена. Састав је дефинитивно био свјестан да се лични интерес поклопио са општим укусом публике.

- Били смо чинилац времена, чинилац сцене, чинилац температуре у музици у то вријеме. Био је почетак деведесетих и сав онај поп, све фризурице и читава Лос Анђелес прича, то се ближило крају. На помолу је била смјена страже. У Сијетлу се нешто спремало. Дешавало се нешто потпуно ново, читава мејнстрим публика полако, али сигурно помјерала се улијево и била је спремна на нешто другачије. Не може се занемарити аналогија о поравнању планета, а планете су се поравнале 91/92, када је плоча изашла, и све се поклопило, с правим пјесмама, правим продуцентом, ставом и одговарајућим стањем на сцени да би настало то чудовиште, у које се плоча претворила, било то добро или рђаво - рекао је Улрих много година касније о најпознатијем остварењу групе.

Свирајући неких 15 година касније први пут у Србији поводом промоције албума “St. Anger”, Хетфилд је тада дефинисао у чему се крије тајна њиховог успјеха, посредно објаснивши и тајну “Црног” албума.

- Заборавите све те приче око нас, да ли смо богови за неке људе или не, да ли не знамо шта се дешава око нас због славе и пара, музика је једино што је важно - рекао је гитариста. И то је дефинитивно тако. Заборавите цифре продаје, заборавите рекорде и митологију обожавалаца створену претходне три деценије око овог албума. Музика је,  колико год то звучало као клише, једина важна и свих 12 пјесама на албуму звуче једнако снажно као што су звучале у љето 1991. године.

Специјална издања

Састав ће 30. годишњицу албума прославити  са два специјална издања, која излазе 10. септембра. Ту је ново издање самог албума, проширено бонус материјалима и нови трибјут албум “The Metallicа Blacklist”, на којем бројни гости обрађује пјесме са поменуте плоче. Ремастерс издање, уз врхунски квалитет звука, нуди специјално бокс сет издање које садржи сам албум на два LP-а, CD диск, три LP-а уживо, 14 CD-а (који садрже грубе миксеве, интервјуе, емисије уживо), шест DVD-а (који садрже сцене иза кулиса, званичне видео-записе, емисије уживо), књигу у тврдом повезу од 120 страница, три трзалице за гитару, фасциклу са текстовима и картицу за преузимање дигиталних издања. За ту прилику, 50 умјетника који обухватају невјероватно широк спектар жанрова, генерација, култура, континената, снимили су 53 обраде нумера са “Црног албума”. Међу њима се налазе аутори попут Џејсона Изабела, Криса Стејплтона, Мајли Сајрус, Елтона Џона, Дејва Гана и састави као што су “St. Vincent”, “Royal Blood”, “Portugal The Man” и други.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.