Култни албум “Kill `Em All” слави 40 година: Плоча која је отворила нову еру хеви метала

Бранислав Предојевић
Култни албум “Kill `Em All” слави 40 година: Плоча која је отворила нову еру хеви метала

Слабо познати хеви метал бенд из Калифорније “Металика” прије 40 година, тачније 25. јула 1983. године, објавио је свој деби албум “Kill `Em All” и четири деценије касније може се само констатовати да је дословно испунио злокобну поруку из свог наслова, јер је “почистио” сваког ко је стао на пут његовим творцима!

Они су данас један од најуспјешнијих бендова свих времена и један од најпризнатијих метал бендова у историји, али тог јула 83. били су само мали гаражни метал бенд, познат у фанзинским ундергроунд метал круговима, који је покушавао да узме своје парче успјеха у музичкој индустрији. Након изласка албума није се десила експлозија успјеха и славе преко ноћи, јер ће бенд до ње сачекати још неколико година и још два албума, али оно што му нико не може оспорити јесте да је био зачетник нове револуције у жанру тешког рока, створивши треш и спид метал. Жанрове који ће свој звук претворити у талас чији се посљедице чују и четири деценије касније. Попут “Битлса” за класични рок, “Лед цепелина” за хард рок и “Секс пистолса” за панк, тако је и “Металика” постала бенд прекретница, који је одредио изглед и звук хеви метала у осамдесетим.

Од твораца треш метала, који су покренули читав талас сличних бендова попут “Слејера”, “Антракса” и “Мегадета”, они су постали предводници комплетног жанра и један од посљедњих заиста великих рок диносауруса.

Дугокоси панкери

Звучни пејзаж хеви метала био је најплоднији током раних осамдесетих, са бендовима попут “Ајрон мејден”, “Џудас прист” и “Моторхед”, који су доминирали као дио новог таласа британског хеви метала (NWOBHM), али суштински то је и даље била разрада образаца хард и блуз рока седамдесетих. Оно што је “Металика” учинила револуционарним својим првенцем јесте за то вријеме бласфемична одлука да споје обрасце британског метала са својим панк и хардкор узорима попут бенда “Блицкриг” или “Мисфитс”, генеришући потпуно нови звук, који је отишао корак даље у бруталности креирања рок буке. Оно што треба поменути јесте да су чланови групе у вријеме снимања овог албума били у раним двадесетим годинама и још нису могли легално да купе алкохол, што је можда пресудило да музички храбро оду корак даље од својих узора, не марећи за жанровске подјеле.

У сваком случају можда би остали занимљив, али непознат бенд да њихов демо-снимак “No Life Till Leather”, који садржи ране снимке већине пјесама “Kill 1Em All”, није доспио у руке Џона Зазуле, власника независне куће “Мегафорс” из Њу Џерсија, који је, по сопственим ријечима, био одушевљен, упркос грубој продукцији. Искусни дистрибутер је замишљао “Металику” као амерички одговор на европске групе попут “Моторхеда” и “Венома”, које су биле међу најтежим у жанру метала. Зато је брзо ступио у контакт са бендом и послао им 1.500 долара да допутују на исток, са јединим циљем да издају први студијски албум.

Сам бенд неколико седмица пред снимање албума избацио је гитаристу и једног од коаутора пјесама Дејва Мустејна (Мегадет) због проблема са алкохолом, наркотицима и насиљем, замијенивши га Кирком Хаметом из бенда “Егзодус”, што је био ризичан потез, али испоставиће се да је долазак далеко виртоузнијег Хамета комбинован са једнако талентованим басистом Клифом Бартоном био довољан да покрије све тадашње слабости ритам гитаристе/пјевача Џејмса Хетфилда и бубњара Ларса Улриха у студију. Хетфилд и Ларс стварали су ритмове који су више кажњавали и остављали слушаоца без даха, док су Бартон и Хамет музички држали ствари на окупу. Албум “Kill 1Em All” био је савршен деби за “Металику”, албум једноставних, али интензивних пјесама које су јасно показале како је сваки члан групе био заслужан у стварању најбруталније музике у дотадашњој историји рокенрола. Нумере “Wihplash” и “No Remorese” садрже ритмове који се могу описати као вратоломни у најбуквалнијем смислу, а по ријечима новинара Мика Вола, аутора биографије групе, оне су дословно означиле рађање треш метала.

- Ако неко жели да идентификује тренутак када је треш метал стигао пљујући и режући у свијет, нумера “Wihplash” је неоспорно тај моменат - написао је Вол. Пјесма “Hit The Lights” којом почиње овај албум звучи жестоко, баш као и на демо касети “No Life”, али Хетфилдов глас у њој већ испоручује његов каснији заштитни знак, моћно режање очајног вука. Хаметове гитаристичке солаже су звучне експлозије које доносе дословни ватромет звука. “Фантом лорд” показује сензибилитет бенда за писање комплекснији пјесама у стварању нечег више од убијања публике рифовима, док су спорији и бучнији комади “Seek & Destroy” и “Jump in the Fire” упечатљиви прекиди од екстремнијих тренутака албума и доказују њихову способност да пишу рок пјесме које ће једног дана владати топ-листама. “Металика” није само свирала жестоко на “Kill 1Em All”, већ је писала и пјевала бијесно и то је дефинитивно био преломни моменат у историји жанра. Чувени новинар и писац Дин Вејнстејн у својој књизи “Есеји о дебитантским албумима” каже да је комплетност албума била зачуђујућа за деби издање.

- Текстови пјесама “Kill 1Em All” изазвали су исто толико узбуђења као и музика бенда. Све заједно, ријечи пјесама на албуму чине једну тему. То је концептуални албум који најављује пробој новог поджанра метала, његове фанове и његове вође. То је славље метала. То је позив на оружје новој генерацији металаца, од којих су многи већ били наоружани и спремни - рекао је Вејнстајн”. Сам бенд и Зазула нису били претјерано задовољни продукцијом Пола Чурчија, који је више био окренут класичном рок звуку па је тонски инжењер Крис Бубац урадио завршни микс, који је боље ухватио концертну енергију групе.

Масовни утицај

Главни текстописац Џејмс Хетфилд рекао је касније за “Ролингстонс” да је тај албум био вјерна слика бенда у том времену,

- Први албум био је напросто оно што смо умјели. Треси главом, пронађи и уништи, напиј се, поразбијај све живо - рекао је Хетфилд.

Албум је по изласку, због финансијских ограничења издавачке куће, штампан у серијама од 500 примјерака и на крају продат у 17.000 примјерака у САД до краја године. “Металика” је промовисала свој материјал кроз концерте и мрежу за продају касета и независне музичке часописе као што су “Метал форсес” у УК и “Метал манија” у САД. Само издање није ушло на “Билборд 200” топ-листу све до 1986. године, када је достигао 155. мјесто након комерцијалног успјеха групе трећим студијским албумом “Master Of Puppets”. До сада је продат у више од девет милиона примјерака широм планете, али је вјероватно ријеч о једном од најпиратизованијих албума у историји рокенрола, посебно у ери касета. Упркос скромној продаји у односу на остатак дискографије албум је помогао бенду да успостави имиџ и изгради базу обожаватеља у раним годинама уз огроман утицај на комплетну метал сцену широм планете, јер је већина од 17.000 људи, који су га купили 1983, направили свој бенд.

Својом агресивношћу и строгом озбиљношћу инспирисао је бројне будуће звијезде попут гитаристе Керија Кинга, који је признао да је “Слејер” још проналазио свој звук, док је “Металика” већ одредила имиџ и музички идентитет у том периоду. “Антраксов” гитариста Скот Јан био је импресиониран тежином албума и писањем пјесама и рекао је да је утицао на њега једнако као и албуми “Ајрон мејдена”.

На страну признања критике и колега, тиражи и утицај на сцену, суштина албума крије се у чињеници да је он без проблема издржао суд времена и да садржи неке од њихових пјесама које и данас највише пријају публици, а које су дословно звучни зид бијеса и брзине. То је ефикасно конструисана звучна машина, која је инспирисала генерацију метал музичара и чак 40 година касније наставља да једнако разбија цијели свијет као у љето 1983. године.

Име и омот

Првобитно је требало да носи назив “Metal Up Your Ass”, са насловном графиком која приказује руку која држи бодеж који излази из WC шоље.

Зазула је увјерио бенд да промијени име, јер су се дистрибутери бојали да би издавање албума са увредљивим насловом умањило његове шансе за успјех. Нађен је компромис са новим именом и легендарном графиком крваве главе и чекића. Сам назив је референца на музичке куће и издаваче који су били превише млаки, страшљиви и који су нервирали бенд, а чекић поред крваве мрље је омаж чињеници да је басиста Бартон скоро свуда са собом носио чекић да би могао да ломи шта год му дође под руку.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана