Документарац о Битлсима мијења историјске представе и предрасуде - Ленон и Макартни иду у Југославију
Ових девет сати материјала у тродијелном документарцу Питера Џексона “Get Back” толико је богатство до сада непознатих и бриљантних секвенци да су две ствари сасвим извијесне; Џексон ће сигурно добити Оскара у фебруару, док ми остали можемо захвалити што су десетине сати сачуваних филмских и аудио касета коначно пуштене у продају послије 50 година.
Документарац “Get Back” је толико кључан за проучавање Битлса да донекле мијења добро познате закључке који су до сада сматрани “светим списом” каријере најважнијег бенда у историји рока.
У првој верзији филма Питер Џексон је имао чак 18 сати монтираног материјала, а и ових девет ће многима бити превише. Наиме, снимајући нови албум и припремајући концертни наступ у јануару 1969. године, неколико мјесеци послије “Бијелог албума”, Битлси су ушли у филмски студио “Twickenham”, а са њима и редитељ Мајкл Линдзи-Хог, чији је тадашњи филм “Let It Be” објављен је 1970. године, када је објављен истоимени албум.
Али оно што је годинама било ј “јануарске диктатуре” пада у воду прије него што нуди нови, далеко свеобухватнији приказ снимања, дружења, разговора и живота у Битлсима.
Многе бетониране истине падају у воду; Ленон и Макартни нису били ривали, већ партнери који су се вољели и цијенили пред камерама и свима присутнима.
Подједнако талентовани и моћни, просто су неодољиви када гледате њихову сарадњу у студију у тренуцима док идеје пуцају, рађају се нове песме, а они, као најбољи спаринг партнери, подржавају једни друге.
У тој једначини у којој је и даље велики Ринго Стар – најсимпатичнији дио квартета и сјајни бубњар који “из прве” прати све што други свирају – могао је да падне само Џорџ Харисон.
Харисон је први напустио Битлсе послије недјељу дана снимања и отишао у Ливерпул, незадовољан што његове нове пјесме, неправедно, не пролазе код ова два равноправна лидера групе.
Тек након два сусрета цијелог бенда Харисон се вратио и наставио са радом, али је његово “кисело лице” било први сигнал од тада да нема повратка.
“Get Back” је нешто попут Бергманове “Призора из брачног живота”, психолошки и радни портрет Битлса на врхунцу њихове славе и креативних способности.
Заборавите све документарне филмове у којима млађе рок звијезде глуме непосредност и спонтаност, да је јануар 1969. био доказ да су Битлси умијели да упале камере током најосјетљивијег дијела рада и открију све своје односе, без обзира на статус неупитног планетарног стијенска божанства.
Велика заслуга припада тадашњем редитељу Мајклу Линдзи-Хогу што је савршено поставио камере и микрофоне и снимио све детаље за неколико недеља рада, у чему је план за телевизијски специјал и наступ на медитеранском острву, а затим на Primorse Hill у Лондону пропао.
Избор је пао на кров лондонске зграде у којој се налазила нова Битлсова компанија “Епл”.
На крају “Come back-а” видјећете цио посљедњи јавни наступ Битлса. Успут су се преселили из Твицкама у нови Епл студио, чекали постављање опреме, каснили, мучили се и егзорцистички откривали слојевите односе, поздравили Питера Селерса, клавијатуристу Билија Престона ког су познавали из Хамбурга 1962. године, након чега је снимање почело у пуном брзином.
Престон једини може рећи да је свирао и са Битлсима и са Стонсима, са којима је био у Загребу 1976. Али у два момента филма Ленон и Макартни сатирично размишљају шта да раде и куда, па кажу да треба да иду у Југославију, што је куриозитет своје врсте.
Тешко их је спасити, али зато девет сати филма Питера Џексона мијењају историјске представе и предрасуде, уз сјајну драматургију и у пуној снази режирајући врхунски монтиран вишечасовни материјал о Битлсима.
Укратко, нема важнијег рок документарца од овог који ћете ускоро моћи да погледате, преноси jutarnji.hr
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
