Родитељи су 80-их година ове ствари допуштали дјеци, данас би сви рекли да нису нормални

Није да су родитељи осамдесетих година прошлог вијека били неопрезни или неодговорни. Иако често изгледа да је тада дјетињство било безбрижно, већини данашњих родитеља диже се коса на глави од родитељског стила из периода седамдесетих и осамдесетих година.

Ево 8 ствари које су родитељи допуштали деци 1980. године:

1. Дјеца су сама остајала код куће и по неколико сати док су родитељи на послу или код пријатеља. Дјеца су често сама правила ручак или обављала основне кућне послове, па су тек онда ишла у школу, док су родитељи били на послу.

2. Кациге за бицикл? Шта је то? Дјеца су слободно возила бицикл и нико није носио никакву заштиту: ни на кољенима, ни на глави.

3. Дјеца су се возила у аутомобилима, а ауто сједишта специјално за њих нису ни постојала. Дјеца често нису била ни везана на задњем сједишту, а неке су родитељи држали у крилу током вожње.

4. Дјеци је било допуштено да се играју - било где и с ким год желе! Сјећате ли се оног момента када након буђења изађете из куће, игра вас понесе па се кући вратите тек на вечеру, јер знате - ако се вратите на ручак, родитељи ће вас питати гдје сте били. Овако сте имали сву слободу да идете гдје желите и да се играте с чим и с ким год желите.5. Родитељи нису обраћали велику пажњу на то шта дјеца једу и колико једу. Данас мајке имају опсесију да дјеци спреме здраву храну, те да дјеца не претерају са нездравом храном. Прије тога није било.

6. Дјеца су могла да пију воду директно са чесме и из баштанског цријева. Данас родитеље плаши чињеница да вода са чесме није довољно здрава, па дјеци дају филтрирану воду или флаширану. Дјеца по парковима носе флашице са водом, а вода са баштанског цријева не долази у обзир. Нисмо сигурни да дјеца данас знају и да пију воду са цријева?!

7. Старија дјеца су чувала млађу дјецу. Рецимо, шестогодишње дјете је чувало млађег брата или сестру. Данас то не долази у обзир. Само одрасле и одговорне особе могу да чувају дјецу.

8. Дјеца су на телевизији могла да гледају шта су хтјела. Често су се породично гледали насилни филмови, хорор и романтични филмови. Тако да за дјецу није било лимита по том питању.

Да, возили смо се у фићи и стојадину без појасева, нас петоро на задњем седишту, док је мајка на сав глас викала да ће нас дати првом ко наиђе ако не ућутимо.

Током љњетњег распуста ујутру бисмо излазили напоље, а враћали се касно увече.

Како први сумрак падне, мајке су нас звале у куће, али ми ни тада нисмо хтели да се одрекнемо јурњаве за свицима које смо скупљали у стаклене тегле....

Мобилних телефона није било, нико није могао да нас зове да се вратимо кући. Јели смо воће које смо "крали" тако што смо се пели на високе комшијске трешње или јабуке.

Падали смо, ломили се, избијали зубе и нико никог није тужакао. Огреботине и посекотине из којих "није много" цурила крв, игнорисали смо, а све због још игре. Знали смо: ако се такви вратимо у кућу, родитељи нам тај дан неће дозволити више да изађемо из напоље.

Јели смо колаче, штрудле, сладоледе, палачинке, али нико од тога није био дебео, јер смо стално трчали, скакали, журили, пели се... Неколико нас је пило воду или сок из исте флаше, али нико није добио афте или се разболио од тога.

Нисмо имали интернет, мобилни, конзоле, 160 канала итд, али имали смо пријатеље!

Излазили бисмо напоље и налазили их. Није било унапред договарања. Сједили смо по клупама, дрвећу, пањевима и ћаскали о свему и свачему.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.