Најпознатије свјетске љубавнице

Прва конкубина о којој је остао писани траг у историји била је тамнопута египатска робиња Агара, слушкиња Саре, жене владара Аврама. Он је био имућан човјек који је имао све, осим потомства. Рјешење је била плодна конкубина, која је освојила кревет, али и срце свог господара.

Богати Атињани, забаве ради, често су позивали врхунске куртизане зване хетере. Оне су на вазама приказане као витке, раскошно одјевене жене са малим грудима, чиме су се доста разликовале од пуначких, једноставно обучених грчких жена. Осим тога, за разлику од проститутки и већине супруга, хетере су биле школоване и отмене. Једна од њих, Аспасија из Милета, није била само лијепа већ и интелигентна, а за разлику од већине Атињанки стекла је и завидно образовање. Почела је да предаје реторику и филозофију, и убрзо стекла велики углед.

Међутим, тадашњи закон је странкињама забрањивао брак са Атињанима, а нису могле ни да уживају права која су имале њихове сународнице. Свој незавидни положај, двадесетпетогодишња Аспасија која је у Атину стигла из Милета, покушала је да превазиђе везом са чувеним старогрчким државником Периклом. Према Плутарху, истакнути политичар ју је толико волио, да му је убрзо постала и животна сапутница.

И велики римски пјесник Овидије, богати аристократа био је заслепљен љубављу према својој тајанственој младој љубавници Корини, коју је прославио својом збирком елегија “љубави”, мада никад није објелоданио њен идентитет. Међутим, његова опчињеност лијепом Корином на неки начин дошла му је и главе. Цар Август се окомио на њега због распусног понашања и протерао га у удаљени лучки град у данашњој Румунији. Овидије је преосталих десет година живота провео молећи да се врати, али цар је био неумољив па је несрећни поета умро у изгнанству.

Једна од најпривлачнијих и најпознатијих жена свих времена, египатска краљица Клеопатра, била је веома упућена у тајне љубавних вјештина. Причало се да је са младим робовима увјежбавала еротске тајне које је научила од проститутки у Александрији. Користећи своје заводничке и дипломатске способности успјела је да, у династичком сукобу, привуче на своју страну Гаја Јулија Цезара и тако себи осигура власт над Египтом. Легенда каже да се у палату вратила умотана у персијски тепих, како је стража не би приметила, а затим се одмотавала пред очараним Цезаром којем је касније родила и сина Цезариона.

Послије Цезарове смрти, завела је његовог присталицу генерала Марка Антонија, са којим се вјенчала по египатским законима и добила дјецу, иако је Марко Антоније у Риму већ имао жену. Сва Клеопатрина дјеца постављена су на тронове разних новооснованих краљевства које је освојио Марко Антоније, а она је себе почела да назива “краљицом краљева”.

На његовој страни борила се касније и у рату против првог римског цара Октавијана Августа који је на крају успио да освоји Египат. Пошто није могла да поднесе помисао на понижења извршила је самоубиство уједом кобре, јер је вјеровала да ће јој то донијети бесмртност.

Још једна жена изузетне љепоте, интелекта и воље, византијска царица Теодора, супруга византијског цара Јустинијана и његов најближи савјетник и сарадник, остаће упамћена као куртизана, проститутка високог ранга која се уздигла до царског трона. Још у дјетињству прославила се као пантомимичарка, а када је одрасла наступала је готово нага у скаредној представи инспирисаној старогрчким митом о “Леди и лабуду”. Ипак, млада глумица жељела је да се спасе позоришта и домогне Цариграда. Прво је отишла у Александрију гдје је радила као проститутка, али је упознала Македонију, плесачицу која је радила за царску тајну полицију и која ју је у Цариграду упознала са тадашњим сенатором, будућим царом Јустинијаном, који се лудо заљубио у њу. Због ње је чак промијењен и стари римски закон који је сенаторима забрањивао брак са глумицама и робињама, које су законски биле дефинисане као “жене без части”. Теодорина моћ почивала је на власти и попустљивости њеног 15 година старијег супруга који је под њеним утицајем донио и неколико закона који су штитили жене.

Глумице које су напустиле сцену нису више могле бити силом задржаване, жене су добиле право да посједују и наслијеђују имовину, а будући мужеви морали су да обезбједе својим невјестама дар у висини вредности њиховог мираза.

Забранио је проституцију и трговину женама у Цариграду, протјерао подводаче из града и наложио затварање јавних кућа. Теодора је откупила све жене од трговаца робљем и поделила им ситне дарове у одећи и новцу. На азијској обали Босфора подигла је манастир “Покајање” у којем су бивше проститутке живјеле као монахиње.

Ни много вјекова касније, у Јапану, многи мужеви заробљени у стерилним уговореним браковима, нису били спремни да прихвате сталну одговорност наметнуту држањем конкубине, а хтјели су нешто више од краткотрајне пажње проститутки. Прве гејше, што у преводу значи “људи који забављају” били су мушкарци, али су до 1800. године то постале жене. Типична гејша разликовала се од других жена, прије свега, по изгледу. На као креч бијелом лицу истицале су се црно уоквирене очи и усне боје трешње, а избијељени врат напрезао се под теретом тешке, круте црне перике.

У баснословно скупом кимону са појасом око тананог струка, гејша је посједовала изузетну еротску привлачност. Постати гејша био је убиједљиво најбољи начин да сиромашна дјевојка унаприједи свој друштвени статус. Стекла би образовање и истовремено би помагала родитељима који су примали одређену своту новца кад би потписали уговор којим она, често већ као десетогодишња дјевојчица, ступа у службу. Обука је била строга и дуга, укључивала је пјевање и свирање, познавање изузетно сложене церемоније служења чаја и аранжирање цвијећа. Елегантни ритуални плес био је највиши ниво умијећа и од суштинске важности за придобијање богатог покровитеља, “дана-сана”. Највише времена проводиле су у шминкању и облачењу. Учене су да се морају држати најстроже дискреције и њихови клијенти могли су да буду апсолутно сигурни како ће гејша, шта год случајно или намерно буде чула, радије исећи језик него одати тајну. У 19. вијеку самураји су по чајџиницама ковали завјеру да збаце шогунску владу, а гејше ништа нису одале. Јапански политичари држали су најповјерљивије састанке у собама чајџиница, гдје су служиле њихове омиљене, дискретне гејше.

Једна од њих била је и Леонг Маијинг, чија тужна исповјест није изгубљена, захваљујући њеној унуци Дениз Чонг, ауторки дирљивих мемоара “Конкубинина дјеца: прича о кинеској породици која је живјела на двије стране свијета”.

Почетком двадесетог вијека затворени су посљедњи хареми у Османлијском царству. Током вјекова, у њима је било заточено неколико десетина хиљада конкубина, а најчувенија међу њима била је Александра Лисовска, Рокселана, паметна и амбициозна љепотица продорних плавих очију. За разлику од многих других конкубина, она није клонула пред својом судбином. Чим је стигла у харем, лијепа Рокселана очарала је младог Сулејмана који јој је, када је примила ислам, због њене веселе природе дао име Хурем, жена која се смије.

Сулејман је имао 30 година, а Рокселана много мање кад је успјела да постане његова прва жена и наведе га да истјера из харема њену претходницу Гулбахар, мајку престолонаследника принца Мустафе. Владар је Рокселану ослободио ропства посветивши се искључиво њој, што је за оно вријеме била нечувена одлука за човјека који је на располагању имао више стотина жена. Како би ублажио Рокселанину љубомору, уговарао је бракове за најљепше жене у харему.

Један страни посматрач био је запањен његовом оданошћу “Рускињи”, док су сви његови поданици говорили да га је “вјештица” Хурем зачарала. Његова вјерност једној жени била је јединствена међу османским царевима, а да би могао да је ожени, промјенио је чак и закон.

Иркиња Елизабет Розан Гилберт, грофица Ландсфелда, познатија по свом умјетничком имену Лола Монтез, била је играчица и куртизана на двору Лудвига Првог, остаријелог баварског краља који је запањио народ када је плесачицу прогласио грофицом. Саградио јој је палату, обезбједио велики годишњи приход и одлагао политичке одлуке због ње, што га је касније коштало круне.

Хенријета Розин Бернар, божанствена Сара Бернар, како ју је прозвао Оскар Вајлд, француска глумица златног гласа, крајем 19. вијека блистала је на свјетским позоришним даскама, а критичари су писали да њен глас узбуђује и залуђује. На путовања је носила и кофер препун љубавних писама које је добијала од мушкараца “смртно” заљубљених у њу. Понекад би просула писма на кревет и легла да спава преко њих.

Сарини љубавници били су бројни, између осталих, то је био и чувени француски графичар и сликар Гистав Доре. Ипак, одлучила је да се уда за једанаест година млађег глумца Аристидеса Дамалу. Испоставило се да је млади муж био зависник од морфијума и умро је у 34. години. Дописивала се и са италијанским књижевником Габријелом д’Анунцијем, а Марсел Пруст јој се дивио. Надахнула га је за лик Берме из романа “У потрази за изгубљеним временом”.

Мушкарци су се у двобојима борили бранећи њену част, а она за то као да није марила. Један од оних који су изгарали за божанственом Саром био је и принц од Велса, будући краљ Едвард Седми. Када је посјетила Њујорк, упознала је Томаса Едисона који је снимио њено тумачење Расинове “Федре”. Међутим, Едисон није био научник који је највише занимао славну глумицу. Њена пажња била је усредсређена на личност и дјело Николе Тесле. Навикнута да нико не одбија њене позиве и прилику да је види, била је изненађена када је Тесла рекао да га глумичино присуство узнемирава и одваја од рада, па да је много боље да се не виђају.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.