Љубомора: болест или не?

Чак и међу стручњацима који се баве овом темом постоји доста различитих објашњења и дефиниција љубоморе, подјела на различите врсте љубоморе и не претјерано прецизних дистинкција љубоморе и сродних појмова као што су завист и посесивност.

Да ли је она својствена човјеку или је резултат специфичног искуства и образаца личности појединаца, да ли је здрава или је симптом емоционалне нестабилности, у ком облику и којој мејри је повезана са љубављу, када смета, а када је оправдана... Много се различитих емоционалних доживљаја назива љубомором. Један од разлога јесте то што је љубомора сложено осјећање чији су различити елементи мање или више наглашени зависно од особе која је осјећа.
Велики гњев родитеља подједнако као и велика попустљивост и емоционално поткупљивање дјеце може учврстити неадекватне емоционалне обрасце ношења са страхом од губитка и напуштања

Јављање љубоморе је увијек повезано са доживљајем опасности од напуштања. Развојно се њени зачеци јављају веома рано, већ током односа са примарним објектима везивања, родитељима. Дијете може осјетити љубомору у односу на браћу и сестре који су, као и оно, предмет пажње родитеља, али исто тако и услијед пажње коју родитељи усмјеравају један према другоме. Положај вољеног и паженог мезимца посебно бива пољуљан доласком на свијет млађег дјетета јер оно почиње да добија пажњу родитеља која је до тада неподјељено припадала њему. Дијете, у таквим ситуацијама, често покушава да се додвори родитељима, да им буде занимљиво и послушно не би ли привукло пажњу и задржало наклоност. Некада се дешава регресија на ниже ступњеве развоја (мокрење у кревету, поремећаји говора...) гдје дијете заправо покушава да привуче пажњу и пошаље поруку како му је и даље потребна родитељска брига. Каткад такмичење за наклоност родитеља може да буде праћено појачаном дозом агресије према другој дјеци. Родитељска реакција је од великог значаја за нормално ношење са примарном дјечијом љубомором. Велики гњев родитеља, подједнако као и велика попустљивост и емоционално поткупљивање дјеце, може учврстити неадекватне емоционалне обрасце ношења са страхом од губитка и напуштања.

Љубомора се јавља као резултат страха од губитка вољене особе онда када постоји сумња да би она могла да развије дубљу наклоност према неком другом. Страх је нормалан и очекиван пратилац доживљаја да је емотивни однос са блиском особом угрожен. Љубомора се јавља када се тај страх везује за присуство треће особе за коју се процењује да би могла да буде пријетња односу. Не желимо да изгубимо оно до чега нам је стало и желимо да наклоност коју осјећамо буде прихваћена и узвраћена. Тада љубомора може имати заштитну функцију у очувању везе. Некада ово осјећање може да подстакне развој и унапређење односа. Уколико осјећамо да је блискост угрожена, можемо се трудити да разумијемо како је до тога дошло и шта је то што стоји на путу успјешне афективне размјене са партнером. Полазећи од жеље да учини све што може за добробит дноса, партнер може постати предусретљивији, пажљивији, посвећенији, чиме најчешће изазива позитиван емоционални одговор друге стране.

Љубомора може имати заштитну функцију у очувању везе. Партнер може постати предусретљивији, пажљивији, посвећенији, чиме најчешће изазива позитиван емоционални одговор друге стране.

Када се појављује љубомора у партнерском односу

Два су специфична тренутка кроз које један партнерски однос неминовно пролази када говоримо о остваривању ексклузивне блискости. Један је на самом почетку односа када се партнери упознају и када је однос још увијек нестабилан, па га лако може пољуљати појава чак и само наизглед занимљивије понуде са стране. Тада се, заправо, партнери позиционирају један у односу на другог и још им предстоји да развију и учврсте међусобну наклоност, због чега је у том периоду однос веома рањив. Други тренутак се догађа у већ учвршћеном и развијеном односу када долази до дисбаланса или застоја у односу, тј. до онога што се назива кризом односа.Сваки љубавни однос неминовно пролази кроз лоше фазе и тешке периоде када је његов опстанак угрожен. Људи се развијају заједно, један уз другога, али и индивидуално, некада натежући границе међусобне толеранције и прихватања. Иако љубомора не мора нужно бити повезана са љубављу, у односу у коме постоји љубав она може подстаћи жељу да се однос сачува и оживи онда када дође до кризе.

Како се носити са љубомором

Често, нажалост, и поред искрене жеље да се однос очува, један или оба партнера немају довољно конструктивне приступе у ношењу са љубомором. Љубомора је непријатна, како за оног ко је осјећа, тако и за оног ко је трпи. Љубомора садржава читав спектар негативних емоција као што су стрепња, љутња, повређеност, презир, а у екстремним случајевима и мржњу. Љубоморан партнер се тада не фокусира на оно што може да уради да подгрије љубавни однос, већ га опсједа све оно што може да крене по злу. Тада негативне емоције могу да преплаве границе његове фрустрационе толеранције, због чега долази до лоше емоционалне адаптације. Зависно од преовлађујућих осјећања и склоности особе, може доћи до повлачења у себе и апатије, до драматичних излива оптужби на рачун партнера, оптуживања и набацивања кривице, као и до сатанизације и пребацивања одговорности на особу која се доживљава као претња односу. Нажалост, такав наступ само још више продубљује проблем и разара блискост. Оваква љубомора другог партнера гура у осећања кривице, стида и страха. Ова осјећања могу, заправо, да појачају везаност за љубоморног партнера, потребу да се одобровољи и да му се удовољи. Међутим, како такав однос онда почива на избјегавању штете, прије него на развоју добробити, такав однос дугорочно почиње да оптерећује и гуши. Временом се развијају генерализована негативна осјећања оба партнера која доводе до урушавања односа.

Љубомора се може појавити као резултат различитих динамских образаца у личности партнера као и различитих вриједносних система или идеја о томе како би љубавни однос требало да изгледа.

Љубомора као реакција на претњу

Љубомора је реакција, како на објективну, тако и на замишљену пријетњу љубавном односу. Некада није лако процијенити који од ова два разлога је по сриједи, а неретко су удружени. Љубомора се може појавити као резултат различитих динамских образаца у личности партнера, као и различитих вриједносних система или идеја о томе како би љубавни однос требало да изгледа. Ако је један од партнера склон проактивном социјалном понашању, лако и често ступа у неформалну комуникацију са другима, упознаје пуно људи и у дружењу се не ограничава на истополне односе (што је од значаја за хетеросексуалне везе), то може изазвати стрепњу и осјећај угрожености код партнера који је много затворенији и склонији конвенционалној, дистанцираној комуникацији са околином. Уколико је један од партнера склон да релативизује конвенционалне моногамне обрасце односа, склон је флерту или љубавним авантурама, то ће свакако изазивати љубомору партнера који не дијели такве склоности у љубавним односима. Тако оно што је објективна пријетња за једног партнера, и врсту односа какву он прижељкује, може да буде врло уобичајено и очекивано код другога.

Опсесивни карактер љубоморе

Озбиљнији вид љубоморе има опсесивни карактер. Оно што се обично подразумјева под љубомором која носи негативне конотације јесте стално лебдећи страх од напуштања, сумњичавост и опсесивна потреба за тражењем знакова удаљавања и напуштања од стране партнера. Опсесивни карактер љубоморе тада води до све чешћег преиспитивања повјерења у односу са партнером, све веће склоности ка контроли и ограничавању његових интеракција са другима, као и потребе да се учестало, под притиском, изнуђују докази љубави и вјерности. Прво што се уочава као недостатак код оваквих веза је непостојање повјерења у партнера и изграђени однос са њим. Опсесивни карактер љубоморе нема конструктивну функцију превазилажења баријера блискости и посвећености, већ представља циркуларно одигравање једног истог сценарија о издаји и страху од напуштања који се никад не завршава, већ само служи тренутном пражњењу тензија које се поново враћају. Такође, чињеница да је опсесивна љубомора нешто што особе понављају у свим партнерским односима у које уђу, говори о унутрашњем конфликту у самој особи, прије него о квалитету односа. Заправо, квалитет таквог партнерског односа је директан производ сумње љубоморног партнера у то да он уопште може бити вољен од стране било кога. Ниско самовредновање и лоша слика о себи налазе се у основи сталног неповјерења у туђу наклоност. Неприхватање и неразумјевање себе је, уједно, и индикатор лошег емпатског односа и разумјевања других, који посљедично доводи до тога да особа никада није сигурна и убјеђена у то шта може од кога да очекује.

Опсесивни карактер љубоморе води до све чешћег преиспитаивања повјерења у односу са партнером, све веће склоности ка контроли и ограничавању његових интеракција са другима,као и потребе да се учестало, под притиском изнуђују докази љубави и вјерности.

Равнодушност никада није конструктивна антитеза љубомори. Због негативних конотација које се често приписују љубомори, некада се може стећи утисак да је она недопустиво и осујећујуће осјећање које по сваку цијену треба избјећи. Када се говори о љубомори, често се има на уму њен екстремни патолошки облик који подразумева контролу, ограничавање, изолацију и уопште злостављачки однос према партнеру. Са друге стране, нико не прижељкује некога коме је посвећеност толико мало важна да неће ни примјетити када партнер коначно оде. Однос у који смо уложили много на емотивном плану, свакако није нешто што ћемо мирно пустити да се распада пред нашим очима. Љубомора није лепо осјећање, али је природно на људском репертоару као и сва друга лоша и добра осјећања, једноставна или комплексна. Да бисмо осјећали позитивне емоције, морамо бити способни да доживимо и оне лоше. Није погрешно доживети било коју емоцију. Није погрешно и недопустиво бити љубоморан. Оно што је од стварног значаја је шта ми радимо са тим осећањем, да ли га разумемо, да ли схватамо зашто нам се јавља, шта за нас оно представља и како да се конструктивно носимо са њим.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.