Аријана испричала како је изгледала Синишина борба са тешком болешћу

Наиме, заносна Италијанка се одрекла каријере, како би се посветила дјеци и подржала Миху у спортским подвизима, са друге стране, он до посљедњег дана није заборавио шта је све учинила за њега.

Откако је изгубила супруга, након лавовске борбе са леукемијом, као да јој се измакло тло под ногама. Аријана се послије Синишине смрти повукла из јавности, а у унуцима је пронашла највећу утјеху. Када је отворила душу и открила само дјелић потресних детаља док је Синиша водио животну битку, расплакала је цијели свијет.

„Упознали смо се када сам имала 23 године, онда смо се вјенчали и добили дјецу. Била је то дивна љубав која је трајала 27 година, захвална сам што сам живјела живот са њим“, рекла је лијепа Италијанка.

Борба са Михином болешћу за њу била је неописиво тешка, не крије да је пролазила кроз разне фазе.

„У тренутку када је преминуо, била сам у таквом шоку да сам се свима насмијешила. Можда, јер је губитак мужа био мој први губитак. Послије, мјесецима, осјећала сам се као да се питам да ли сам луда. Синишино присуство у кући је и даље било јако. Осјећала сам његове руке на својим рукама. Чула сам буку његових папуча у кухињи. И једне ноћи, осјетила сам га како лежи поред мене у кревету, осјетила сам како душек тоне на једну страну. Онда сам почела да разговарам са другим људима који су претрпјели губитак и открила да нисам једина.“

Није знала како да се врати нормалном животу и свакодневним обавезама, осјећала се празно и изгубљено. Тада је схватила да јој је потребна стручна помоћ, како би се изборила са осјећањима, преноси Курир.

„Била је то тешка година за мене. Првих мјесеци, послије Синишине смрти, била сам заиста шокирана и нисам могла ништа да урадим. Мало по мало, уз помоћ професионалца покушавам да обрадим туговање. Мој психолог ми је рекао: „Аријана, имаш двије опције: можеш да живиш или умреш.” Одабрала сам да живим због дјеце и желим да се сјећам свог мужа у сваком тренутку. Био је истински борац који је волио живот.”

Да нешто није у реду са Синишом, примјетила је на одмору у Сардинији.

„Први пут сам на одмору на Сардинији примјетила да је мало уморнији него иначе. Дан послије тениског меча са пријатељем није могао да устане из кревета, није могао да хода више. Отишли смо у хитну помоћ, али нису баш знали шта је.”

Када је сазнао за дијагнозу, крио је два дана од своје породице.

„Отишао је потом у Болоњу на прегледе. Највише ме боли то што никоме ништа није рекао два дана. Када ме је позвао одмах сам помислила на неку понуду за посао. Међутим, изговорио је нешто што нисам ни у сну очекивала: „Хало, љубави… имам леукемију”.”

Наредне четири године су биле пуне изазова, успона и падова, али и наде.

„Када сам чула да има леукемију, остала сам нијема, нисам знала шта да урадим. Рекла сам му да ћемо заједно кроз све проћи и тај први пут смо били веома јаки и мислили смо да ћемо побиједити.”

Истиче да чувени Миха никада није одустајао, након што је напустио посао, наставио је да се лијечи снажно и одлучно. Подвргао се првој трансплантацији коштане сржи и све је дјеловало да се враћа у нормалу.

Али, двије и по године касније, нажалост, болест се вратила.

„Тад сам се уплашила да ћу га изгубити. Схватила сам да је ситуација веома озбиљна. Урађена је и друга трансплантација, али безуспјешно.”

Посљедња нада је био експериментални третман у Бергаму који, и поред доброг почетка, није донио жељене резултате. Доктори су обавијестили супругу да више не могу ништа да ураде да би спасили Синишу.

„Доктори су ми рекли да су урадили све што је у њиховој моћи (и да спаса више нема). А ја сам се са дјецом договорила да њему то не кажемо. Посљедњих мјесец дана смо живјели знајући да може да умре сваког дана.”

Осјећао је да му се ближи крај, а највише је патио што неће моћи да види како му дјеца одрастају.

„Рекао ми је „Извини што не могу да видим како нам дјеца одрастају и старе”. Жељела сам да му кажем многе ствари, али морала сам да будем камен и нисам могла да дозволим себи да се срушим. Два дана прије него што је умро рекао ми је да ме воли. Те четири године су биле разарајуће, имала сам шокове од онога што сам виђала по болницама, видјела сам и ужас у Синишиним очима. Још увијек покушавам да се опоравим од тих тренутака и чак и сада, ноћу, враћају ми се слике онога што сам видјела.”

Како су изгледали посљедњи сати Синише Михајловића?

Звијезда српског, италијанског и свјетског фудбала, како играчка, тако и тренерска, преминула је 16. децембра 2022. и то окружена љубављу супруге, дјеце и најближих пријатеља.

„Када сам схватила да му се дисање промијенило и да је остало мало, позвала сам дјецу. Сви смо ћутали око њега. Држала сам га за руку, видјела сам га како се мучи са отежаним дисањем. Рекла сам му „Ја ћу се старати о дјеци”. Чим је чуо те ријечи, посљедњи пут је узео ваздух… Тек тада је преминуо. До тада нико од нас није плакао. У соби се осјећао као налет енергије”, прича кроз уздах Аријана:

„Покуљале су и сузе. Никада нисам дозволила себи да ме Синиша види како плачем. Била сам његова стијена. Сада се и моја дјеца много труде да све то превазиђу, нису се затворила у себе. Постају јача, желе да покажу свом оцу да и они то могу”, закључила је.

Аријана је остала уз Синишу током његових успона и падова, како у фудбалу, тако и у приватном животу. Њена подршка била је кључна током изазовних тренутака, а посебно се истакла када је Синиши 2019. године дијагностикована леукемија. Била је његова снага и подршка током тешких борби са болешћу, о чему су обоје често говорили у јавности. Њена посвећеност и љубав према Синиши су и данас дирљиви за многе.

Синиша и Аријана у браку су добили петоро дјеце. Породица им је одувијек била на првом мјесту и обоје су били посвећени родитељи који су радили на очувању правих вриједности. Њихови заједнички интервјуи често су откривали колико је њихова веза јака и колико су се међусобно подржавали током свих година брака.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.