"Срби, како вас није срамота?": Написао коментар испод српске песме за Евровизију па запањио

Сматра се да рамонда може да "васкрсне", а опис њене васкрсавајуће способности дао је 1928. године руски ботаничар Павел Черњавски.

Прича се да је једног дана случајно преврнуо чашу са водом и поквасио хербаријум у којем је била спљоштена наталијина рамонда, и у којем је стајала сасушена чак годину и по дана. Када га је сутрадан отворио, запањио се, јер је претходно потпуно сува биљка - оживела.

Један коментар на Лила рамонди многе је запитао, чак и расплакао, а почео је "обичним" питањем - Срби, како вас није срамота?

"Добро јутро, из ове бесане ноћи, драги моји, тужни Срби. Као директни потомак двојице Солунаца, имам за вас једно питање - Како вас само није срамота?!
Могу да разумем да свиђа вам се другачији мелос и друга тема али да се усудите да блатите песму посвећену онаквој патњи не разумем и не желим да разумем ма колико вам се не допадала. Не дају ми преци патњом и поносом окићени. Гледам и мислим колико њима није било жао а вама јесте. Жао вам је покренути срце јер срца немате.

Да имате све би вам се само рекло. Али ево да вам помогнем у славу дедова својих и ваших да им понос не дирате.
Видите ово црно небо и пусто стење.Е под таквим небом беше наша Србија и наши дедови.

Под сивилом сама. Остављена без помоћи. Кроз такве стене љутим мразом оковане без хлеба и обуће ходаше ти исти дедови на путу у вечност. На камен посред мора их ставише да рањени и измучени чекају с вером и надом једнако смрт и живот. У то море легоше заспали, обгрли их плава гробница да у тишини вришти њихова младост. Далеко иза гора оста бели сјај родне земље да чека сабраћу њихову коју ноге носише и за себе и за оне које у мору и стењу оставише. И носише их кроз друго стење на коме љубављу и знојем заливана из пусте земље и смрти ниче нада, неуништива а нежна.
Вечна.

То што вама та црна ноћ изгледа црње него њима и што нисте у стању да надувидите како из љубави ниче је голема несрећа већа од њихове тешке битке.
Теби, Теодора, и твом тиму, бескрајно хвала у име мојих и наших дедова, за молитву једном речју која све каже и сваког дозива да из љубави никне ако дозволи да га љубав окупа и осоколи као једном давно наша преживела браћа и сестре и земља коју нам оставише као завет.

Заједно са примером како се диже из пепела и кад се чини да ниједне наде више нема. А има, јер љубав човечија је бескрајна нада", стоји у коментару који су многи подржали и које је многе разгалио.

Он из скоро сасушеног стања уз повољне услове може да озелени и процвета, кажу - види се камен без ичега, а довоља је кап, да из камена осушеног васкрсне цвет баш као и у Теодориној песми "Лила рамонда", преноси Телеграф.

– Симболика Наталијине рамонде је вишеструка, како због станишта, тако и због имена. Ова ретка и заштићена биљка расте на подручју Балкана, па и на планини Ниџе, чији је највиши врх Кајмакчалан. Управо на Кајмакчалану одиграла се славна битка у Првом светском рату, између српске и бугарске војске. Битка је остала запамћена по великом броју жртава са обе стране. Срби су ту након тешке борбе победом први пут закорачили у своју земљу. Због тога Кајмакчалан називају и Капија слободе. Данас се на врху Кајмакчалана налази мала спомен-капела „Свети Петар” и костурница где леже земни остаци војника нађених по брдима након битке – рекли су Политици у београдској Ботаничкој башти „Јевремовац”.

– Оне у неповољним условима, као што су недостатак влаге, високе или ниске температуре, преживљавају уласком у анабиозу – стање у коме се њихов метаболизам успорава, а надземни органи дехидрирају, тако да губе и до 95 одсто воде. Када се повољни услови на станишту поново успоставе, оне у року од 48 часова до неколико дана поново озелењавају, због чега се још називају и „биљке које васкрсавају” или „биљке феникси” – објашњавају у „Јевремовцу”.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.