Предосјећао је своју смрт, све се обистинило: Овако су умрли чланови "Црвене Јабуке"

Никада нису пратили трендове, већ су ослушкивали срца публике. У поменту када је цео регион дословно полудео за њиховим песмама снашла их је трагедија од које се никада нису потпуно опоравили.

Наиме, 18. септембра 1986. године, чланови "Црвене јабуке" , путујући на концерт у Мостару, доживјели су тешку саобраћајну незгоду у Јабланици.

Наступ на мостарском стадиону "Кантаревац" био је дугонајављиван, а требао је означити почетак амбициозне турнеје младог састава. Поклоници њиховог препознатљивог музичког израза испунили су "Кантаревац" до посљедњег мјеста. Концерт "Црвене јабуке", међутим, није одржан. Нити ће више иједан други бити одржан у истом саставу.

Како је настала "Црвена јабука"?

Ричл, рођен 12. марта 1962, одрастао је на Кошеву са мајком Елвиром, пошто му је отац Фердинанд умро у детињству. Завршио је средњу музичку школу, а касније уписао журналистику на Факултету политичких наука гдје је завршио прве двије године студија. Тамо је упознао Бранка Ђурића Ђуру и Златка Бостанџића. Убрзо је почео да свира у бенду "Озбиљно питање", заједно са Златком Арсланагићем, а затим и са групом Елвис Ј. Куртовић.

Љубав према музици постаје све јача, те тако почетком 1985. године напушта ту групу и заједно са Арсланагићем оснива култни састав "Црвена јабука". У Злајином поткровном стану пишу песме за први албум, а у бенд долази басиста из Зенице Аљоша Буха, клавијатуриста Дражен Жерић Жера из групе Жаоке и бубњар Дарко Јелчић Цуња, такође из Зенице.

Ричл је једно вријеме био водитељ на радију Сарајево заједно са будућим надреалистом Нелетом Карајлићем. Важио је за једног од најбољих гитариста сарајевске рок сцене, али је био и одличан глумац, те је добио улогу у првој сезони серије "Топ листа надреалиста" из 1984. године.

Кобни дан

Чланови оркестра кренули су с три аутомобила и малим камионетом с инструментима из Сарајева према Мостару у поподневним сатима. Бас-гитарист Аљоша Буха, солист Дражен Ричл Зијо и возач Златко Арсланагић сјели су у Фићу. Иза њих су у Голфу возили Дражен Жерић и Дарко Јелчић.

Одмах иза Јабланице према Мостару Жерић и Јелчић, као и представници “Атласа” из Зенице, организатора турнеје, у “Застави 1500” наишли су на већу групу људи окупљених око смрсканог Фиће. Нису имали времена пуно се обазирати, јер су журили на концерт.

Нажалост, у том Фићи били су њихове колеге. Аутомобил се у оштрој кривини занео, скренуо на леву страну и уз жесток прасак сударио с камионом вршачке регистрације.

"То је био тежак дан. Ми смо већ били на стадиону у Мостару, био је пун, а тек око пола 8 увече дошла је полиција. Сцена је била дирљива, настао је мук на стадиону, угасили су музику, а како смо ми кренули према болници у Мостару, тако је и са нама кренула сва та публика. Испред болнице било је три, четири хиљаде људи", присећа се Жера трагедије која је Црвену јабуку завила у црно.

Истакао је да је повратак на бину био неописиво тежак.

"Било је тешко, али ту је публика све одрадила. Они су нам помогли на почетку са певањем. Публика осети кад је теби тешко, па ти помогне", испричао је музичар.

Упркос великом болу, сузу није пустио.

"Нисам плакао, мушка суза је најтежа. Ако ти плачеш, онда сви плачу. Тако да увек мислим да мушкарац треба да сакрије ту сузу јер је најтежа", сматра Жера.

И подвлачи да "Црвена јабука" никада није имала никакве протекције.

"Јабуку нико никада није мазио и пазио, ниједна врата нама се никада нису отварала везом. Све смо постигли захваљујући нашој публици. Црвена јабука је мени све и престаће да постоји тек када будем испод земље", рекао је превач пре неколико година.

У јуну 1989. године мајка Дражена Ричла је смогла снаге и проговорила о страшној трагедији за магазин "Ћао":

"Сећам се, била је недеља пре несреће. Сви заједно били смо на Романији, где мој брат има викендицу. Било нам је баш лепо. Кад смо се вратили, снаја и брат свратили су код нас на кафу. Тад је Дражен причао о предстојећој турнеји, о том другом албуму. Ја сам запамтила добро његову реченицу: 'Волео бих да се све ово одгоди.' Камо среће да се икако могло одгодити, започела је тада причу.

Чудно јој је било Драженово понашање, чинило се као да је предосјећао нешто.

"После тога, док смо тако лепо причали - јер Дражен је заиста много волео мог брата - моја снаја нам је рекла како је, још увек, интересује хиромантија (читање са длана) и да је ту јако узнапредовала. Онда је Дражен строго погледао у њу, окренуо јој дланове и радознало упитао: "Колико ћу ја живети?" Касније, кад се каква слична несрећа догоди, учини нам се да је све ово било као неко предосећање, знате..., испричала је и наставила:

"Једна моја комшиница, касније ми је то испричала, видела је мог Дражена баш тог несрећног четвртка, кад је пошао у Мостар. Сва деца, која су била ту напољу, као и обично, пошла су за њим, низ степенице, према улици. Он је стао, свакога од њих помиловао по косици, и сваком од њих нешто рекао. Као да се с њима заувек опраштао."

И њој се нису свидјела кола којима су путовали у Мостар.

- Како сам ја, као и свака мајка, сваки пут знала бринути кад крене на пут, Дражен је увек договарао превоз- од куће. Ако му не би нешто одговарало, једноставно то не би ни прихватио. Ја сам га баш тада уочи тог њиховог кобног путовања, питала каква су то кола којима иде?! Умирио ме је речима: "Злајин Фића не ваља, али се ти ништа не брини; ја и не идем Злајиним Фићом, идем са Жером, Голфом. Голф је нов, а Жера је добар шофер. А како се догодило да се и он нашао у Злајином Фићи, ја стварно не знам. Мој Дражен је био чак и јако висок: Не знам, заиста, како се уопште и сместио у Фићу...

Жера јој је јавио за несрећу.

"Кад сам 18. септембра 1986. године отишла на посао, нисам чак ни слутила што ће ми се све догодити. Мој Дражен остао је да спава. Кад сам се вратила, прочитала сам поруку. Отишла сам до града да нешто купим. Само што сам ушла у кућу, зазвонио је телефон. Било је око 11 увече. Јавио ми се Жера и смушено рекао: "Тета Елвира, овде Жера. Зовем вас из Мостара." И сад ја, не слутећи ништа - да би могло неко зло бити - на то његово: "Шта је било? Јесте ли се то тамо у Мостару, што посвађали, па нећете доћи кући?"

Није ни у сну очекивала шта ће јој саопштити.

"Онда је наступила мала пауза, па ће мени Жера, тихо: "Па, тета Елвира, јесте ли ви чули за ову несрећу? Ја се мало штрецнем и кажем му да нисам ништа чула. Онда он скрушено и тужно да га једва могу чути: "Била је несрећа, Аљоша је погинуо, а Злаја и Дражен су у Мостару, у болници."

Одмах се упутила у Мостар, гдје је био невјероватан призор.

"Ми смо се одмах спремили и отишли у Мостар. Тамо смо били у четири сата ујутро. Примила нас је дежурна докторица, изузетно добра жена, која нам је понудила и свој лежај - да мало одморимо. Рекла нам је да није никад, у својој пракси а ни у животу уопште, то видела: "Цели Мостар био је ту. Људи су дошли да дају крв. Било је сигурно један сат ноћу, кад се та омладина разишла."

Међутим, незапамћено невријеме је потпуно пореметиле план.

"Кад сам ја ушла у собу да видим мог Дражена, он није знао за себе. Био је већ у интензивној нези. Злаја није био. Мислим да је већ сутрадан пребачен кући. Међутим, ја сам остала у Мостару. Тада су сви, из Јабуке, показали да су заиста прави пријатељи и - помогли су ми како то само прави другови могу. Дражена је требало што пре пребацити на ВМА, у Београд. Ту се Жера пуно ангажовао. Послали су хеликоптер у Мостар. Ја то никада нећу заборавити. Било је ужасно невреме над Мостаром. Дувао је јак ветар. Због околних планина, изгледало је као да је стадион Вележа у неком великом лонцу."

"Чекали смо хеликоптер спаса. Ја сам њемо гледала у то ужасно небо, и чекала. Међутим, неко је дошао и саопштио ми да се хеликоптер вратио, јер се није могао спустити. Нешто ме је болно проболо у грудима. О, боже! Брзо сам отишла на телефон, јер сам била у сталној вези са Жером, и рекла му: 'Жера, драги, што ћемо? Хеликоптер се не може спустити?!' Онда је он мени: 'Знамо ми то већ, тета Елвира, не брините! Послали смо већ авион!", присећала се, уздахнула, обрисала сузе и тихо наставила:

"Ми смо, затим, отишли до аеродрома. Јавили смо болници да спреме мога Дражена. Кад је авион слетео, мене су чували пред аеродромском зградом, да не отрчим пред авион. Видела сам само хитну помоћ и носила на којима је био мој Дражен, покривен чаршавом. Мој брат и лекар, ушли су с њим у авион. Био је то петак увечер. Ја сам се вратила у Сарајево.

Није била свесна колико је људи дошло да испрати Дражена.

"На сахрани мог Дражена било је 10.000 Сарајлија. Ја тога нисам ни била свесна. После су ми то причали, да се сатима и сатима одлазило с гробља. Целу ноћ, на хиљаде младих, седели су и плакали поред хумке мог Дражена. То је мој Дражен заслужио јер су га сви заиста неизмерно волели. Могу вам само рећи: пролеће га донело, јесен га однела. Кратак је био век његов. Али, мислим да је - за те своје године - постигао много више него што би ко други за неки дужи, дупли живот. Живот му је био стварно садржајан", закључила је.

На Драженовом надгробном споменику у облику пресечене јабуке уклесан је стих из једне од његових песама:

„Прође август срећо моја, време да се растане, било је изгледа превише лепо да нам тако остане.”

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.