Нико као Шумахер

Шумахер је каријеру започео на чудан начин, под окриљем Едија Џордана, поставши затим седмороструки свјетски шампион. Први пут у трци "формуле 1" Шумахер је наступио у Белгији 23. августа 1991. на стази "Спа Франоршамп". У своју екипу позвао га је Џордан да би замијенио Бертрана Гашоа који је био ухапшен уочи трке због сумњиве бочице спреја коју је имао уз себе. Дан касније Шумахер је шокирао све присутне заузевши седму стартну позицију, али на жалост, његова трка у недјељу трајала је свега 500 метара због квара мјењача. Најбржи тог викенда ипак је био Флавио Бријаторе који је "преотео" младог возача Џордану и већ у Монци "убацио у ватру". У тој трци Шумахер је освојио своје прве бодове стигавши пети. Нијемац је већ тада почео да пише историју јер је већ тада било јасно да је рођена звијезда која још и дан-данас краси звјездано небо "формуле 1".

Опет на стази "Спа" Шумахер је већ 1992. године у Бенетону освојио први пут Велику награду Белгије, а 1994. и 1995. трофеје првака. Највећи изазов за возача ипак остаје освајање титуле у Ферарију. Италијанска екипа чекала ју је од 1979. а управо је на таленат Шумахера одлучила да се ослони да би поново засјела на врх најелитнијег аутомобилистичког такмичења.

Михаел Шумахер у Ферари је стигао 1996. али са "пропетим коњићем" није одмах била љубав. Болид није могао парирати осталима, а Шумахер се мучио против Жака Вилнева. Управо је против њега направио најнеспортскији потез своје каријере, покушавши да Канађанина изгура са стазе у Херезу 1997. године. Шумахер у црвеном болиду никако није могао да освоји првенство све до 2000. године, од када је нанизао још пет титула шампиона.

Aли Шумахер је постао Шумахер и захваљујући екипи која је стајала иза њега, прије свега тролист Браун-Бајрн-Тот, који су у његове руке увијек стављали врхунске болиде. У Ферарију је тих неколико сезона Шумахер освојио апсолутно све. Својим ривалима није остављао ни мрвице, а много није остављао ни својим тимским колегама. Шумахеру се на стази, када је био у свом болиду, увијек најбржи, чак и на киши, није могло ништа замјерити, али далеко од тркалишта када није јурио стазом Нијемац није бриљирао и није изазивао превише симпатија. У међусобним окршајима патио је пред Монтојином жестином, смиреношћу Хакинена или карактерности Aлонса. Често је због тога гријешио или се показивао некоректним. На стази се Шумахер једноставно воли, без замјерки, али далеко од ње он није никад био омиљен. Нису га вољели ни медији, превише уздржаног, хладног и неприступачног. Италијанска штампа му је замјерала њемачки језик, то што се никада није потрудио да научи италијански којим је проговорио тек када је напустио Маранело. Звали су га "тиранином", "деспотом формуле 1", али уздизали су га у небеса због оног што је чинио на стази, начина на који је возио и побјеђивао. Замјерали су му карактер, али не и титуле. Махнитост и преданост којом се припремао уочи трка биле су тајна његовог успјеха, али и његова велика мана, које су га чиниле хладним и неприступачним. Његово повлачење из свијета је трка 2006. године умјесто "збогом" постало "видимо се" и Шумахер се убрзо вратио и то у екипу Мерцедеса уз човјека са којим је освајао наслове у Ферарију, Роса Брауна.

Прошло је двадесет година и Шумахер је и даље на истом мјесту, у свом болиду, на стази на којој се јури готово 300 километара на час. Штета је видјети како се седмороструки свјетски шампион бори негдје тамо, са неким "клинцима" за осмо мјесто, за покоји бод, али то је и даље онај исти Шумахер који је годинама био на врху.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.