Мрачна страна манекенства

Моделинг је наизглед гламурозна професија а љепотице свакако нису особе које вам прве падну на памет кад помислите на лоше услове на раду.

„Са својих 30 година више од пола живота сам радила као модел, од 14. када ме је један фотограф угледао на улици док сам се враћала из школе" почиње Сара своју исповјест.

„Имала сам среће да будем заштитно лице многих брендова. Уживам у манекенству, послу који не само да ми плаћа рачуне, већ ми је омогућио да упишем факултет и учинио ме је финансијски независном.

Већим дијелом то је забаван посао, тако да наизглед немам разлога да говорим лоше о индустрији која ми је толико дала. А опет, прије неколико година сам рјешила да не могу више да прећуткујем неке системске злоупотребе које смо моје колегинице и ја искусиле из прве руке.

2010. објавила сам документарни филм Picture Me који се бави мојим и искуствима других модела у овом бизнису - и добрих и лоших. Током пет година, колико сам носила са собом малу камеру на сва снимања и модне ревије како бих забиљежила шта се догађа иза кулиса, добила сам 300 сати материјала.

Приче о сексуалном злостављању су, нажалост, биле врло уобичајене. Једна манекенка је свједочила како је отишла на кастинг код свјетски познатог фотографа који ју је замолио да се скине а онда се и сам свукао и захтјевао да га сексуално додирује.

Мој филм је означио прекретницу - први пут манекенке су биле са друге стране објектива и причале су о свом виђењу индустрије која нас често оставља на цједилу и учини да се осјетимо нијемима.

Наша шљаштећа индустрија често изазива критике са стране упућене манекенкама на рачун њихове тежине и изгледа. Стално чујем коментаре типа, „Поједи хамбургер!"

Све веће присуство необично мршавих манекенки на пистама је добро познато. Оно што се мање зна је да се дуго времена наша индустрија ослања на дечју радњу снагу која је цијењена због свог адолесцентског изгледа.

Та опсесија не само младошћу већ веома екстремном младошћу је проблем. Једна 13-годишњакина може да буде природно мршава, као грисина, на начин на који развијена жена, са боковима и грудима, не може - нити треба томе да тежи.

И мислим да треба да питамо себе зашто је то постао идеал. Зашто имамо ту перверзну фасцинацију сликама дјевојака које су премладе и неискусне и веома ранњиве?

У моди преовлађује синдром Петра Пана. Чим почнемо да показујемо знаке зрелости, говоре нам да идемо на екстремне дијете или нас замјене млађом. Модели никада не одрастају. А то шаље поруку женама да им није дозвољено да остаре.

Моја колегиница Ејми Лемонс, која је већ са 12 почела да рекламира женску гардеробу, са 14 је достигла статус супермодела и завршила на насловници италијанског Вогуеа. Али већ три године касније почела је да добија облине и њен агент из Њујорка јој је савјетовао да једе само један пиринчани колач дневно, а ако то не буде довољно, да поједе пола.

Ејми је схватила. Рекла ми је, „Они мени мртви 'ладни поручују да будем анорексична".

У модној индутрсији нема ограничења у вези са тим ко може да рекламира одећу за одрасле. Лично мислим да би само пунолетне особе требало да буду ангажване у тим ситуацијама.

Други проблем су услови рада. Од кад ми је изашао филм манекенке ми саме прилазе и деле своје приче са мном. Иако многи мисле да је манекенство уносна каријера, велика већина не добија велике хонраре.

Неке су изгубиле животне уштеђевине због бескрупулозних агенција. Друге су примораване да се сликају без одјеће против своје воље.

У Њуорку многи дизајанери плаћају „у компензацији", што значи да услуге плаћају гардеробом а не новцем. То није нелегално - манекенке се генерално сматрају независним извођачима радова а не запосленима па се закон о минимлацу код њих не примјењује.

Али кирија се не плаћа мајицом. Уз то, има нечег дубоко узнемирујућег у чињеници да најимућнији и најмоћнији брендови унајмљују малољетнице и не плаћају им у новцу.

Манекенке са којима сам причала заиста воле свој посао, али не и непоштен и противзаконит третман који иде уз то. Пошто смо као група јачи, у фебруару 2012. сам основала Model Alliance, непротфитну радну групу за манкенке које раде у америчкој модној индустрији.

У мају, неколико мjесеци након што смо одржали састанак са свих 19 уредника интернационалих издања магазина Vogue, они су издали обавjештење да неће ангажовати манкенке млађе од 16 или оне које изгледају као да имају поремећај са исхраном. Мислим да је та дефинциија мало проблематична, али је значајан корак с обизорма на то колико се ова индустрија опире променама.

Установили смо систем за анонимне жалбе, радимо са водећим људима индустрије у циљу боље финансијске транспарентности агенција и установили смо закон о приватности у бекстејџу, како бисмо уклонили нападне фотографе док се манекенке пресвлаче.

Пред нама је и даље дуг пут. Радимо на законској зашитит за дjецу манекене у САД, тражимо закон који ће подразумевати сагласност манекенке кад је ријеч о снимању нагих фотографија и квалитетну здравствену заштиту.

Модне фотографије чине нашу културу и не можемо да промовишемо здраве слике ако не заштитимо лица наше индустрије. Схватам да је мода нека врста ескапизма и да многи не желе да размишљају о тим стварима док листају магазин.

Свакако да ћете окаљати гламур ако застанете да се запитате, Да ли ова девојчица стварно има 13 година?, Да ли постоји клаузула у њеном уговору да не смије да се угоји више од 2 цм на боковима?, Зар не треба да је у школи?

Али исправљање ових злоупотреба почиње тако што ћемо ове дјевојке гледати другим очима - не као дехуманизоване слике, већ као људска бића која заслужују иста права и заштиту као сви други радници.

Ако уложимо више труда у давању моћи манекенкама, можем да промјенимо и врсту слика које нам се сервирају.

Ријеч има Кејт Мос

Манекенка Кејт Мос је изјавила за Vanity Fair да се, када су јој први пут рекли да треба да позира нага, закључала у тоалет и плакала. Имала је 16 година.

„Кад данас погледам неку 16-годишнакињу и помислим да би неко могао да је пита да се скине, све ми дjелује врло уврнуто".

На снимању рекламе за Цалвин Клеин 1992. са Марком Валбергом доживела је нервни слом. „Осjећала сам се лоше што морам да 'зајашем' тог мишићавог момка. Није ми се свиђало. Двије недјеље послије тога нисам устајала из кревета. Мислила сам да ћу да умрем".

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.