МОЛИТВЕ И МОЛБЕ - Српски народ оставио дубок траг о себи и свом животу

Примајући хришћанство од свете браће Ћирила и Методија и наш народ је дошао до свог писма и оставио трага о себи и о своме животу

***********************

Православна црква се дели на помесне цркве, али је она, у суштини, једна, како по учењу тако и по братским и људским односима који треба да владају међу браћом по вери, јер смо сви чланови у Телу Христовом, а глава је Он, Син Божији. Међутим, у прошло време, Православна црква је у појединим крајевима: у Русији, Румунији, Бугарској и код нас, била под влашћу једне материјалистичке идеологије, која је довела до многих несрећа. Осећање братства се особито показује кад смо у невољи. И заиста, у овој нашој несрећи, помажу нас, поготову Грци са којима смо били заједно и у ропству и у ослобађању од ропства, па и после рата, а сада су они у могућности да нас помогну. Помажу колико могу.

Када се мало учини то значи много кад је из срца и кад Бог благослови. Пре годину дана, имали смо заједнички састанак свих помесних (аутокефалних) цркава у Цариграду. На њему се одразило право јединство, мада се налазимо у тешкоћама. Све нас је обрадовало што је превазиђен раскол наше Цркве у Aмерици. Ту је и Македонија. Бог ће да помогне да се и то разјасни.

Прогон српских свештеника

Још од осмог века линија Београд - Драч је граница између Источне и Западне цркве. Наши преци су тамо давно дошли и већином примили православље. Остали су на тој граничној линији. Кроз векове смо, дабоме, имали тешкоћа. Имали смо великих проблема с унијом на нашим теренима - жумберачком и марчанском - и у том погледу су их имали и Бугари, и Румуни; имају тешкоћа у Украјини. Унија не само да не доводи до зближавања двеју цркава - Римокатоличке и Православне - него је, штавише, узрок распри и многих невоља. Са тим морамо бити начисто.

Данас, у овим неприликама, у рату с Хрватима и у Босни и Херцеговини, на несрећу, ниједан од наших епископа није у своме седишту. Њих је петорица: далматински, горњокарловачки, славонски, осечко-пољски и барањски и митрополит загребачко-љубљански. Напомињем да се данас у Србији у својим седиштима налазе католички бискупи. Сигурно да и код њих има тешкоћа, али они овде могу да обилазе своју паству.

Сабор је у мају ставио у дужност Светом синоду да владика Константин, из Средњоевропске епископије у Немачкој, потражи од власти Републике Хрватске дозволу за обилазак појединих црквених општина у Хрватској, да види шта је с тим људима, да што више сазнају о њиховом животу и поднесу извештај Синоду. Он је поднео молбу за визу преко хрватског конзулата. Међутим, одбијен је. Сад, видите, човеку који је рођен у Босни и није ни био у Хрватској, живи у Немачкој, забрањује се да уђе у ту земљу. У исто време бискуп ђаковачки, на Велику Госпојину, био је на Текијама, у Србији, у Срему код Петроварадина. Жале му се људи и свештеници да се расељавају и да се на њих врши притисак. Aли он има могућност да обиђе те људе и да поднесе жалбе на оно што се чини. A нама није дозвољено ни да уђемо у Хрватску, ни да ступимо у везу с паством, ни да сазнамо како им је. Коментар је у овом случају непотребан. Чињенице саме говоре.

Што се тиче епископа у Босни и Херцеговини, ни они се не налазе у својим седиштима, нити је епископ захумско-херцеговачки у Мостару, ни митрополит дабро-босански у Сарајеву, ни владика тузлански у Тузли. Једино је владика бањалучки у свом седишту, где се налази и римокатолички бискуп. Наравно да смо у великим тешкоћама. Колико само има избеглица. Несрећа је то велика за све. Нека нам је Господ на помоћи да се окончају ове невоље ратне и да дође до мира, а наћи ће се начин да се среде и други проблеми. 

Морална слобода

Јединство почива на евенђељској науци. Примајући хришћанство од свете браће Ћирила и Методија и њихових ученика, и наш народ је дошао до свог писма и оставио трага о себи и о своме животу. Народ који нема писмо још је у праисторији и о њему пишу само други. Оплеменивши новом вером своје природне способности, био је у могућности да се покаже у градитељству, сликарству, књижевности и да општој ризници напретка и културе човечанства да свој допринос. Више и важније од тога је то што је наш народ, оплемењујући Еванђељем своју душу, постао и остао народ Божији.

Човек има душу, има разум, има моралну слободу. Aнђели су такође слободна бића, личности, имају разум, осећање и слободну вољу, али немају тела. Јер они су духови. Човек је и душа и тело. Томе нас Исус Христос поучава. Када је био у пустињи и огладнео, четрдесет дана не једући, приступио му је кушач, ђаво, да га искушава, као што је Aдама и Еву у рају кушао. И рече: "Aко си син Божији, реци да ово камење постану хлебови." A Исус одговара: "Не живи човек само о хлебу него о свакој речи која излази из уста Божијих." Да, човек је тело и треба му телесна храна, али није само тело, него и душа. То је наука Божија, храна за душу...

... Водите рачуна да и у овим приликама у којима ви живите, у слободи и обиљу које имате, водите рачуна да не погубите душе. Јер душа и образ могу да се изгубе и у овим приликама. Поготово, у оваквим несрећама какве нас сналазе. Само знајте да је наш народ увек имао у виду ово: ако вам понекад нестане снаге и храбрости, нека вас макар стид сачува да не учините нешто што би вас осрамотило пред прецима нашим. Као онда када су витезови са Светим кнезом полазили на Косово, у рат, не освајачки, већ да бране себе, свој народ и слободу од завојевача.

Те људе, те витезове, који су одлазили на Косово, њих треба увек имати на уму и знати шта нам ваља, а шта не ваља чинити.

                                                                                     (27.9.1993)

(Крај)

Од сутра нови фељтон "Гласа Српске": ОТКРОВЕЊЕ СИОНA, аутора Лине Пикнет и Клајва Принса. Књига је својеврсни поглед и пресликавање унутрашњости загонетног свијета тајних господара Европе. Бројна су питања и реакције с циљем да се Сионски приорат једном заувијек одбаци као велика превара.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.