Вулканска ерупција која је промjенила свијет
10. априла 1815. године десила се велика ерупција индонежанског вулкана Тамбора. Ерупција је моментално збрисала десетине хиљада људи, охладила је површину Земље за неколико степени и проузроковала је глад и болест широм свjета.
Процијењено је да је тада погинуло између 70.000 и 120.000 људи.
То је званично највећа ерупција неког вулкана коју је човјек забиљежио: већа и од ерупција вулкана Кракатау 1883. године, а чак 20 пута снажнија од ерупција Везува који је збрисао Помпеју.
Када би се такве катастрофа десила данас, стручњаци кажу да би посљедице биле још веће.
„Пољледице овакве вулкансе ерупције данас би биле огромних размјера. Иако су данас инфрасктруктура и транспорт хране на много вишем нивоу него у 19. вијеку, немојте заборавити да на Земљи сада живи преко 7 милијарди људи и да је међународна трговинска размјена условљена различитим факторима“ каже историчар Глен Дарси Вуд са универзитета у Чикагу.
Вулканолог Џанин Крипнер додаје:
„Тренутно је око 1.500 потенцијално активних вулкана на планети. Око 800 милиона људи живи на мање од 100 километара од њих. То нам довољно говори колико људи би данас било угрожено неком великом ерупцијом“.
Приликом ерупције Тамборе, највећи број људи је погинуо од пирокластике која је падала на тло, од такозваних лавина врућег гаса, пепела и крхотина. Вулкан је потпуно збрисао племе које је живjело 25 км од Тамборе. Све што се зна о том племену је да је имало сопствени језик од ког нам је данас познато само 48 ријечи.
Цунамији, глад, болести попут тифуса (ког су проузроковале непрестане отровне кише и лоша хигијена) побринули су се да број жртава након ерупције буде још већи.
Што се тиче температуре, она је на глобалном нивоу пала за 1,7Ц и то стање је трајало између двије и три године. Поређења ради, ерупција филипинског вулкана Пинатубо 1991, снизила је глобалну температуру „само“ за 0.5Ц.
Иако је наш континент релативно далеко од Тамборе, ефекти су се осјетили и у овом дијелу свијета. У Европи су настале несташице хране, што је довело до масовних побуна, а посебно у хладној Швајцарској. Због несташице хране тамошње мајке нису знале како да прехране дјецу и онда су их убијале чедоморством, не желећи да их гледају како умиру од глади. Већина тих мајки је ухапшена и завршила на гиљотини.
И поред све технологије коју имамо данас, мало је тога што можемо урадити да предупредимо посљедице овакве катастрофе.
„Упркос свим технолошким новотаријама, сигурно бисмо патили као и ти људи прије 200 година“ каже Вуд.
Истина, човјек је у стању да сеизмолошким инструментима прати дешавања у потенцијално најопаснијим и највећим свјетским вулканима. Захваљујући томе, људи се унапред могу упозирити и број жртава у непосредној близини вулкана би могао бити мањи.
Међутим, сем тога, мало је тога што можемо урадити да се заштитимо од тако великих природних катастрофа.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
