Вјештачки DNK умјесто хард дискова
Уколико би се подаци чували на DNK, на један грам вјештачког генетског материјала стала би иста количина информација као на 100 милијарди DVD плоча.
Књига од 53.000 ријечи, 11 илустрација и једним компјутерским програмом, стала је у ланце DNK што је до сада највећа количина података сачувана у вјештачком генетском материјалу. Значај овог за лаике тешко појмљивог подухвата научника са Харварда лежи у томе што би његовим даљим усавршавањем и примјеном у будућности били ријешени проблеми чувања архивске грађе, јер су капацитети DNK за складиштење података огромни, пише Политика.
Осим тога, овај поступак би, према процјенама стручњака, за десет година могао да буде јефтинији од употребе конвенционалних уређаја на којима данас у дигиталној форми чувамо књиге, фотографије, музику, видео-снимке... Примјера ради, у један грам DNK може да стане и до 455 милијарди гигабајта што је количина података за чије би складиштење било потребно 100 милијарди де-ве-деа.
Како преносе интернет портали, Џорџ Черч, члан трочланог тима истраживача, написао је у журналу „Наука" да је количина од 5,27 мегабајта, колико су у овом експерименту смјестили у DNK, за 600 пута већа од до сада највеће количине небиолошких података складиштених на овај начин. „Када би се подаци чували у DNK, на уређај величине палца могао би да стане цијели интернет", рекао је Черч.
Да би повећали поузданост и смањили трошкове овог метода, научници су избјегавали да информације уносе у дугачке ланце насљедног материјала, већ су се ослањали на више кратких ланаца DNK. Поступак није био лишен грешака али су оне занемарљиве.
Будући да се дигитални подаци иначе чувају у облику бинарног кода (све информације претварају се у низ нула и јединица), научници су и овдје направили својеврстан бинарни систем претварајући дијелове нуклеотида, основне јединице грађе DNK, у нуле и јединице.
Аденин (А) и цитозин (Ц) представљали су нулу, а гуанин (Г) и тимин (Т) јединицу чиме је смањена могућност грешке. У оквиру експеримента развијен је и систем помоћу којег се та вјештачка DNK уграђује у чипове са којих се касније подаци могу читати на исти начин као када се тумаче трагови DNK из археолошке грађе.
Научници објашњавају да овај метод не би могао да се примјењује на DNK живих организама, јер би се вјероватно подаци у живој ћелији измијенили или би били обрисани због њеног функционисања.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
